Istorija beogradskog Prajda više je nego uzbudljiva: prepuna iznenađujućih obrta, traženja pravog modela opstanka, sukobljenih mišljenja, različitih kompromisa, skandaloznih izjava i postupaka nadležnih državnih činovnika i, nažalost, često razbijenih glava i uličnih nemira. Zahvaljujući svemu tome, jedina konstanta ovog događaja jeste – neizvesnost. Ko će ga podržati, a ko osuditi? Koliko će biti policije, a koliko huligana? Ko će šta reći? Ko će se pojaviti? I, konačno, da li će Prajd uopšte biti održan?
Uvek nekako tokom leta, dok se bliži “Dan D”, Prajd i sve što je s njim u vezi, postaje jedna od najvažnijih društveno-političko-estradnih tema. Jedna od retkih koja s godinama nije izgubila ništa na snazi.
Ovogodišnji Prajd, koncipiran kao “Prajd vik”, trajaće od 20. do 29. septembra. Prema rečima Gorana Miletića iz Organizacionog odbora, planirano je mnogo više debata nego prošle godine, zakazan je koncert grupe “Army of Lovers”, a svakodnevno će biti filmskih projekcija, izložbi i pozorišnih predstava. Nedelja inače počinje Međunarodnom konferencijom o slobodi okupljanja za LGBT osobe (20. i 21. septembar), a zatvara se Prajd forumom 27. septembra, kada će govoriti svi najbitniji gosti. Idućeg dana, biće organizovana i šetnja, kao sastavni deo Prajd vika.
Iako ovako bogat program deluje više nego atraktivno, još od prošle godine deo javnosti pita se zašto se nekadašnji Prajd pretvorio u višednevni događaj – tim pre što se i sama šetnja pokazala kao izazov koji, ni posle dvanaest godina pokušaja, nije do kraja i u pravom smislu realizovan. “Višednevni događaj je potreban kao protivteža tako drastičnom kršenju ljudskih prava, kao što je zabrana Prajda. O šetnji možete misliti šta god hoćete, možete je voleti ili ne, ali standard na evropskom kontinentu jeste da je ne smete zabraniti i da učesnike morate zaštititi. Naše vlasti to ne razumeju, a kao odgovor na to, mi širimo broj prostora i dana kada imamo Prajd”, kaže Miletić.
SLOŽNI: Različiti koncepti Prajda nisu tema kojom se bavi samo šira javnost, već i tačka na kojoj su se prethodnih godina lomila koplja i unutar LGBT zajednice: na meksičke serije su ponekad ličili sukobi različitih organizacija i viđenijih pojedinaca, što jeste bilo zanimljivo za tabloide, ali svakako nije doprinosilo ni Prajdu, ni zajednici.
“Što se tiče Prajda, ali i celokupnog LGBT aktivizma, jedinstvo nije moguće, niti je potrebno. Ono što jeste potrebno, čak neophodno, jeste međusobno uvažavanje, poštovanje i prihvatanje”, kaže Jovanka Todorović iz Labrisa. “Ponekad se čini da se ni od jednog društvenog pokreta ne zahteva jedinstvo, već da se ono traži samo LGBT organizacijama, dok se vrlo često odsustvo tog jedinstva vidi kao dragoceni potencijal za urušavanje kredibiliteta od strane onih koji ne žele da se bave pravima LGBT osoba”. Po njenim rečima, ovaj Prajd je najinkluzivniji do sada, a samo u Labrisu organizovane su dve radionice na kojima su ideje i sugestije za sadržaj manifestacije iznele i žene koje nisu aktivistkinje, ali “koje zbog istopolne seksualne orijentacije osećaju potrebu da se bar tih nekoliko dana uključe i budu u pravom smislu članice zajednice”.
HOMO POLITICUS: Dani pred Prajd istovremeno su i dani su kada domaći političari imaju priliku da se bar o jednoj stvari izjasne jasno, glasno i nedvosmisleno. No, kao i u drugim slučajevima tu šansu obično ne iskoriste: čini se zapravo da je jedino Dragan Marković-Palma pošten, vrlo čvrst na svojoj ekstremno homofobičnoj poziciji. Svi ostali bi da – ako je ikako moguće – budu i tamo i ovamo, na obe strane. Iliti, što bi mangupi rekli, da se “j.., a da im ne uđe”. Nažalost, to u životu, bilo da je u pitanju Prajd ili nešto drugo, ne biva.
U tom smislu, karakterstični su odgovori na najpopularnije novinarsko pitanje koje je dosadilo i bogu i narodu: “Da li biste se pojavili u Povorci ponosa?”. Ako je verovati novinarskim arhivama, osim pomenutog Palme, niko tu nije odgovorio negativno. Većina se dičila svojom tolerancijom i potom upotrebila famozno ALI.
Ja podržavam pravo na različitost, ALI…
Svako ima pravo na otvoreno ispoljavanje svoje seksualnosti, ALI…
Podražavam ustavom zagarantovana prava građana, ALI…
Šampion ovog otvorenog licemerja svakako je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas sa čuvenom izjavom o tome da svako može da radi šta hoće, ALI u svoja četiri zida, a ne na ulicama glavnog grada.
Rezultat ove već bezbroj puta viđene verbalne igranke jeste da se na Prajdu od političara pojave samo oni koji su po svojoj vokaciji zaduženi za ljudska prava. Posle svih ovih godina, postavlja se stoga pitanje da li je podrška političara uopšte neophodna i da li Prajd može da bude pravi Prajd i bez njih. “Generalno, na Prajdovima u drugim zemljama nema političara. Eventualno se pojavi ministar za ljudska prava ili neko na sličnoj funkciji i to je to. Kod nas je to ipak važnije pitanje, jer je situacija drugačija. Domaći političari će se na našem Prajdu pojaviti kad Prajd bude postao mejnstrim”, kaže Boban Stojanović.
Drugih dvoje sagovornika Optimista, međutim, ističu da je potrebno da ovdašnji političari pređu s deklarativnih izjava na konkretna dela – pre svega iz bezbednosnih razloga, kao i zbog obaveze da poštuju Ustav. Po rečima Gorana Miletića, verbalna podrška uvek je prisutna, a saradnja sa Kancelarijom za ljudska i manjinska prava i svim drugim državnim organima dobra: “Ali, svi sastanci koje imamo sa njima, gde se sve detaljno dogovaramo, nisu odlučujući za ono što ljude najviše zanima, a to je “da li ćemo se u subotu šetati zajedno?” Svi dobro znamo ko o tome odlučuje i prebacivanje bilo kakve odgovornosti na organizatore je veoma nepristojno. Ono što sasvim sigurno znamo jeste da dva ključna političara u zemlji lično imaju dovoljno razumevanja za probleme sa kojima se suočava LGBT zajednica. Potrebno je da to lično razumevanje pretoče u konkretnu akciju. Prajd je idealna prilika za to”.
Ističući da političari moraju da shvate kako rade posao ministra i posao poslanika, a ne obavljaju funkciju koja im je bogom dana i večna, Jovanka Todorović kaže da zbog toga nema mesta za izjave tipa “ja sam tradicionalan čovek, hrišćanin i zato sam protiv toga”. Naprotiv, smatra ona, “njih niko ne pita kakve su seksualne orijentacije ili religijskog verovanja, oni su tu da, više nego bilo ko drugi, poštuju zakone koji garantuju slobodu okupljanja za sve”.
OSOBA X: Mesec dana pred Prajd, domaća politička podrška stiže od Kancelarije za ljudska i manjinska prava, kao i od poverenice za zaštitu ravnopravnosti, dok je ona međunarodna mnogo jača. Švedska ministarka za EU Birgita Olson dolazi na Prajd, otvara Prajd forum i učestvuje u šetnji, dok je šef delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer poziciju te institucije više nego jasno izneo u pismu organizacionom odboru. Tu je naveo da EU nastavlja da podržava LGBT zajednicu, zahteva poštovanje ustavnog prava na slobodno okupljanje i podseća na odluku Ustavnog suda Srbije prema kojoj su zabrane Beograd prajda protivustavne. Konačno, Dežer je najavio da će Delegacija EU i ove godine učestvovati na Prajdu.
U međuvremenu, glavna misterija jeste da li će se neko od viđenijih političara pojaviti na Prajdu glavom i bradom. Goran Miletić kaže da bi bilo kada bi došli predstavnici svih partija, dok bi za LGBT zajednicu mnogo značilo da najviši predstavnici države dođu i pokažu da su “podrška građanima koji su izloženi nasilju i diskriminaciji”, odnosno da svoje izjave potkrepe “makar prisustvom”. S druge strane, Boban Stojanović navodi da bi, u skladu s praksom u drugim gradovima, bilo logično da se pojavi Dragan Đilas. Iako to u organizacionom odboru ne kažu, jasno je ipak da bi pravu revoluciju predstavljalo prisustvo Aleksandra Vučića ili Ivice Dačića. No, tu sliku je zaista teško zamisliti, posebno u situaciji u kojoj oni imaju obilje “važnih problema” kojima se bave i koji su im odlično opravdanje za neprisustvovanje.
Prisustvo viđenijih političara ili (dozvolimo sebi jedan izlet u maštu) crkvenih velikodostojnika bio bi – ako ništa drugo – garancija bezbednosti učesnika, što je samo po sebi velika stvar. Poredeći povorku ponosa u Splitu 2011, kada nije bilo političara i kada su izbili nemiri, i povorku ponosa 2012, kada su se pojavili svi istaknutiji državni funkcioneri i bezbednost bila na zavidnom nivou, Jovanka Todorović iznosi jednu zanimljivu epizodu: “Kada sam 2012. na proslavi Dana nezavisnosti u Ambasadi SAD to svoje zapažanje podelila sa Vučićem, on mi je rekao “Oprostite žurim”. Time je pokazao da ne brine o građanima seksualne orijentacije koja mu se lično ne dopada. To je nedopustivo. Ali ostavljam prostor, da se ovaj neodgovorni političar promenio. Lično, smatram da bi bilo politički zrelo i odgovorno da se pojavi na paradi zajedno sa premijerom Dačićem. Ali, kada je reč o tome koga bih ja lično volela da vidim – to su svakako dvojica funkcionera SNS i SPS koji su nedavno snimljeni u ljubavnom zanosu u šumi kod Bora – njihovo “autovanje” bilo bi odskočna daska za ljudska prava LGBT osoba. Kačavenda bi bio najkontraverzniji učesnik prajda, ali sigurno bi doprineo smanjenju stigme LGBT osoba koja pod uticajem crkve ne jenjava”.
U međuvremenu, daleko od svih sastanaka u vezi sa Prajdom, daleko od političara i pitanja o kojima se ovih dana raspravlja u nevladinom sektoru, mnogo javnosti nepoznatih LGBT osoba razmišlja šta im je činiti: da li je njihovo mesto zaista u povorci, na ovoj ili onoj tribini, na ovoj ili onoj izložbi ili projekciji u okviru Prajd vika. Ta pitanja su zapravo i najvažnija u kontekstu Prajda, jer direktno utiču na budućnost LGBT zajednice u Srbiji. Tek kad i tek ako kompletna LGBT zajednica bude shvatila da od Prajda ima i neku konkretnu korist – poboljšanje vidljivosti, ostvarivanje elementarnih ljudskih prava ili makar dobar osećaj i pozitivnu vibraciju – Prajd će zaista postati ono što bi trebalo da bude. Ne tribina za političarsko licemerje i propagiranje navodne tolerancije, ne prilika za agresiju razgoropađenih navijača i fašista, ne estradni i NGO hepening, već manifestacija koja ukazuje na diskriminaciju i tako doprinosi da se i u zemlji Srbiji ljudi osećaju kao ljudi.
Piše: Tamara Skrozza