Kada neko trpi nasilje ili se nađe u ozbiljnoj opasnosti, sigurno je da će prvo pozvati policiju. Naučili smo da je posao policijskih službenika da štite i čuvaju građane od svakojakih katastrofa, ali se stvari menjaju kada građanin/ka koji/a traži zaštitu pripada nekoj manjini. Neko bi mogao da kaže „i policajci su ljudi“, što je tačno, ali je istina i to da nas pripadnost ljudskoj rasi ne obavezuje da mrzimo, maltretiramo i ugrožavamo druge. Posebno ako nam je posao da ih zaštitimo.
Zaposleni u srpskoj policiji su izgleda zaboravili opis radnog mesta i spisak dužnosti, a tome svedoči nekoliko incidenata od početka 2024. godine. Tako su se na meti „brutalne akcije“ našli Romi iz beogradskog naselja Vuk Vrčević, pošto je grupa policajaca 10. februara provalila u porodičnu kuću i one koji su se zatekli tamo „vređala i tukla pendrecima“. Svemu je prisustvovalo i nekoliko maloletnih lica.
Samo nekoliko dana kasnije – 14. februara – u sličnoj situaciji se našlo i dvoje pripadnika LGBTIQ+ populacije. Grupa policajaca je došla na lokaciju zbog prijave da u stanu ima opojnih sredstava, službenici su razvalili vrata, a neko je u jednom trenutku primetio i ono što većina često naziva „gej obeležjima“ (sve što je u duginima bojama). Onda je počelo zlostavljanje koje se kretalo između fizičkog nasilja, polnog uznemiravanja, vređanja i komentara da je to „bolest“.
Advokat Božo Prelević je za portal Danas rekao da tokom svoje karijere nije primetio da su ovakvi ispadi karakteristični isključivo za slučajeve u koje su umešani pripadnici LGBTIQ+ zajednice. Drugim rečima – policijsko nasilje se podrazumeva i kada se radi o drugim marginalizovanim grupama. Dodao je da uvek „postoje oni policajci koji se ne pridržavaju pravila službe tokom hapšenja, privođenja i otkrivanja krivičnih dela“, što je objasnio još jednim dokazom koji ide u prilog tome da su i „policajci ljudi“: „Policija tuče skoro svakog kod koga pronađe drogu, i muškarce i žene. Policajci rade s poluizludelom populacijom, za njih je svako potencijalni koljač, i ne znaju ko će da ih izbode nožem“. Ako je tačno da živimo u zemlji čija policija misli da je svako „potencijalni koljač“, onda smo svi ugroženi.
Nakon ovakvih vesti obično slede utehe tipa „ne dešava se to samo kod nas, ima toga svuda“. I to je tačno. U novoj sezoni rijaliti emisije RuPaul’s Drag Race UK vs the World finalistkinja La Grande Dame priča da je u Francuskoj sve više nasilja prema LGBTIQ+ osobama i dodaje da je napustila Nicu nakon što su joj u policiji rekli da ne mogu da joj pomognu u borbi protiv nasilnika, jer se „takve stvari dešavaju svakog leta“. To nas podseća na još jedan problem: pripadnici kvir populacije u Srbiji (i u svetu) se retko odlučuju da uopšte prijave nasilje, u strahu da će službenici loše reagovati na njihovu prirodu.
Ako zažmurimo, strah neće nestati. Ponekad izgorimo od želje da nas više ne percipiraju kao žrtve, pa se uhvatimo za bračnu jednakost i druge vesele stvari koje pripadnici većine dobijaju još na rođenju. I to je u redu – život nije preživljavanje i borba s nasilnicima i policijom, život su i obične stvari, manje opasne, na primer sveprožimajući osećaj sigurnosti. Da bismo stigli do toga neophodno je da o problemima diskriminacije govorimo kad god nam se za to pruži prilika.
Neki od njih su isti i više od pola veka posle Stonewall revolucije. Statistike pokazuju da broj zločina iz mržnje raste širom sveta, a počinitelji su često i policajci. U istraživanju koje je 2021. godine sprovela sociološkinja Rachele Girardi postoji jedna rečenica koja se usidrila usred teksta kao ozbiljno upozorenje: „Lako je da se izgubi poverenje u policajce kad stalno pokušavaju da nas ubiju“.
Girardi je razgovarala s dvadesetoro pripadnika LGBTIQ+ populacije iz nekoliko evropskih zemalja, a tokom tih razgovora je otkrila da se neheteronormativna tela i ponašanja od strane većine često percipiraju kao „opasna i devijantna“, što može da dovede do nasilja i policijskog nasilja koje cilja kvir građane i građanke.
To znači da su kvir glasovi veoma važni u kriminalističkim istragama, pa su akcije poput one koju je sproveo MUP Srbije daleke 2017. godine od neprocenjive važnosti – na otvaranju konferencije „Zajedno protiv diskriminacije“ je rečeno da se u Srbiji diskriminacija, mržnja i nasilje nad LGBTIQ+ osobama ne tolerišu. Tada su u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Pančevu, Kragujevcu, Nišu i Novom Pazaru formirane lokalne mreže za prevenciju diskriminacije i zaštitu LGBT osoba, pa su ti gradovi u regionu bili prvi po multisektorskom umrežavanju institucija koje rade na poboljšanju položaja LGBT zajednice na lokalu. Skoro sedam godina kasnije pripadnici kvir populacije i dalje ne prijavljuju nasilje i sve su češće meta pripadnika te iste policije.
Da se vratimo u svet. Girardi u svom istraživanju navodi da podaci iz 2020. godine ukazuju na to da je policijsko nasilje nad kvir osobama konstantno, ali da se radi o fenomenu koji se odvija u tišini, jer prebroditelji i prebroditeljke obično nemaju kome da se obrate za pomoć. Rasizam, homofobija i transfobija su ušli duboko u institucije, pa je diskriminacija normalizovana kada je u pitanju hapšenje i ispitivanje pripadnika neke manjinske grupe. Ističe se da se posledice nasilja prema LGBTIQ+ osobama potcenjuje širom sveta, a žrtve se tretiraju s očiglednom ravnodušnošću i nedostatkom profesionalnosti. To znači da se zločini koje pretrpe pripadnici manjina često ne percipiraju kao ozbiljni, pa se iskustva žrtava umanjuju u maniru „sam/ je tražio/la“.
To uverenje da je neko sam kriv zato što se našao na meti nasilnika je u Srbiji duboko ukorenjeno, a situacija nije mnogo drugačija ni u ostatku sveta. Zato valjda i policajci misle da imaju pravo da te ljude i dalje maltretiraju i da ih optužuju da su sami uzrokovali nasilje, jer su se usudili da budu ono što jesu. Nakon takvih optužbi često sledi verbalno, fizičko i seksualno zlostavljanje. Prema jednom istraživanju iz 2007. godine neheteroseksualne osobe se tokom isleđivanja često seksualizuju, objektivizuju, a uz pogrdne reči poput „pederu“, „lezbačo“ i „trandžo“. Tom prilikom im se ponavlja da je homoseksualnost „moralno pogrešna“ i da je „psihološki poremećaj“.
Većinsko stanovništvo se sa ovim stvarima slaže, najviše zbog toga što je široko prihvaćeno da oni koji nisu heteroseksualni „mogu da rade šta hoće, ali tamo gde ih niko ne vidi“. Zato se oni koji se usude da žive i pokažu sebe u javnom prostoru vide kao odgovorni za nasilje koje su pretrpeli. Iz toga sledi da je osoba ugrožena onoliko koliko se razlikuje. Građani valjda stalno zaboravljaju da bi i ono što oni jesu sutra neko mogao da proglasi nepodobnim.
Svedočenja onih koji su se policiji obratili za pomoć doduše mogu da budu i pozitivna, ali odnos prema LGBT populaciji umnogome zavisi od situacije, od toga o kojoj policijskoj stanici se radi i od samih policajaca i policajki. U manjim mestima je teže, iskustva su veoma loša, a policijski službenici se pripadnicima LGBTIQ+ populacije često podsmevaju i dalje ih diskriminišu kada dođu da prijave nasilje. U najtežem položaju su transrodne osobe koje nisu dobile priliku da promene lična dokumenta.
To kako nas većina doživljava utiče na naše živote, hteli mi to da priznamo ili ne. Ukoliko sutra nekome padne na pamet da niste dovoljno muževni, ženstveni ili da jednostavno niste dovoljni, mogao bi da vas vidi kao legitimnu metu nasilja. Kada je Srbija u pitanju, policija nam je na primer još uvek potrebna na Paradi ponosa. U njihovom prisustvu bi trebalo da se osećamo bezbednije, ali nakon nekoliko poslednjih incidenata ne možemo a da se ne zapitamo da li će predrasude u koje neki pripadnik obezbeđenja veruje već sledećeg trenutka uticati na to da nas ne zaštite u nekoj opasnoj situaciji.
Rešenje je u tome da se ozbiljno kazne svi oni koji veruju da imaju pravo da nekoga napadnu samo zbog toga što ga smatraju nedovoljno istim. „Pa ne bih ja njega tukao da nije peder“ je rečenica kojom se i danas često pravda nasilje nad LGBTIQ+ osobama, a lek je u edukaciji. Vreme je da naučite da one koji vam se ne dopadaju (opravdano ili neopravdano) pustite da žive svoje živote koji nisu ništa manje vredni od vaših.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
