Imali smo priliku da razgovaramo sa književnikom poznatim pod pseudonimima Uroš Filipović i Boris Davidović. Njegov roman, „Staklenac“ iz 2002. godine dopunjen je sa delom „Krhotina života“ i reizdat ove godine od strane izdavačke kuće Red Box, predstavljajući fascinantne refleksije ne samo ličnog iskustva već i šire društvene stvarnosti. Sa svojom jedinstvenom perspektivom, autor nam donosi priče o kruzingu, strahu od HIV-a, i promenama u društvenom odnosu prema LGBT zajednici kroz decenije.
Kako ste došli na ideju da objavite svoje kruzing doživljaje?
Ideju da počnem da pišem “Staklenac” nisam dobio na osnovu nekog dugog procesa razmišljanja, ni u trenutku iznenadne spoznaje i otkrovenja. Do toga je došlo spontano, sticajem okolnosti. Naime, kada se pojavila sida, i kada je od nje kao prvi slučaj u Srbiji oboleo moj dobar prijatelj s kojim sam često zajedno putovao, shvatio sam da se smrt i meni veoma približila, da lako mogu biti sledeća žrtva. Posle njegovog samoubistva u Austriji, počeo sam da menjam ponašanje. Trudio sam se da smanjim broj partnera, učestalost odnosa, kao i da izbegavam opasna ponašanja. To me navelo da vodim evidenciju erotskih avantura, kako bih imao iluziju nekakve autokontrole (ne)rizičnih tehnika i imaginarnu branu od smrtonosne bolesti. U početku, to su bili razni grafički simboli, slova, skraćenice i tajne šifre, kasnije se to pretvorilo u kratke opise, pa zatim u dnevnik. Dakle, „Staklenac“ je nastao kao posledica „straha od smrti“, odnosno kao svojevrsna fuga mortis!
Kada je reč o “kruzingu”, aktivnosti i doživljaji koje on obuhvata, kao i sve ono što mu prethodi i sledi, čini kvintesenciju “Staklenca”. Međutim, u ono vreme u Beogradu nije bio u upotrebi termin “kruzing”, već “pecanje”, a ređe “lov”. Iako je pecanje bilo popularnije, ono je manje odgovaralo sadržaju ove aktivnosti nego lov. Naime, dok pecaroši uglavnom sede i strpljivo čekaju da riba zagrize, lovci se stalno kreću i aktivno traže divlje zveri na koje će pucati, izlažući pri tome i sopstveni život opasnosti. Kruzing je bio upravo to, neumorno krstarenje gradskim ulicama, od jednog do drugog javnog ili skrivenog mesta gde su se “zveri” okupljale. Moja lutanja su rano počela. Još kao dečak bio sam veliki urbanofil, uživao sam da sa “najboljim drugom” neumorno šetam ulicama Beograda od centra do perifernih naselja i unazad. Kasnije se ta navika prenela na sve gradove koje sam posećivao. Ulice i trgovi su mi uvek bili najzanimljivije turističke atrakcije, dok su kulturno istorijski spomenici i muzeji bili u drugom planu. Zato sam tokom mladosti sebe video kao flaneur-a. To je reč koja je u engleski, preuzeta iz francuskog jezika. Originalno značenje se odnosi na usamljenog šetača, bazala, dangubu, potucala, badavadžiju, onoga ko se smuca ulicama grada bez određenog cilja. Želeo sam, kao lik iz definicije, da doživim atmosferu, arhitekturu i slučajne susrete s ljudima. Tek kada sam postao svestan sopstvene seksualnosti, lutanja gradom su prestala da budu besciljna i da imaju smisao po sebi. Stvari su se izokrenule, tako da su lutanja dobila konkretan cilj i smisao izvan sebe. Od tada sam znao šta tražim! To je bio radikalni preokret. Više se nije se radilo o besciljnom lutanju ulicama radi otkrivanja i upoznavanja grada, već o kruzingu – svakodnevnoj potrazi za prolaznim erotskim avanturama sa nepoznatim likovima.
Iz literature sam saznao da lutanje gradom radi traženja erotskih doživljaja ima dosta pristalica i među pripadnicima kulturne elite, od Vitmena do Pazolinija i dalje. Za Bretona, to je idealan način otkrivanja skrivenog erotskog podzemlja. U svojim kasnim noćnim skitnjama on je tražio žene određenog tipa. Usput se susreće i sa kovačima, pijanicama, slugama i naravno prostitutkama, špijunira političare u razgovoru i uhodi aristokrate u preljubi, prisustvuje zločinima i požarima, gleda rulju transvestita, vidi još neohlađeni ljudski leš. Pariz opisuje kao knjigu, divljinu, svojevrsnu erogenu zonu i ložnicu koje prate tuga, usamljenost, patnja i jad. koja poseduje magnetsku privlačnost. Tako, jedna francuska pesma glasi: “Pariz je plavuša“, a pariski pesnici su često svoj grad videli kao ženu. Nasuprot tome, Njujork, kao prestonica 20. veka, kako tvrdi Rebeka Solnit (2010), posve je muževan grad, sa svojom koordinatnom mrežom ulica, tamnim fasadama i okomitim neboderima, poznat po opasnim lutalicama i besposličarima. Ako svaki grad ima svoju muzu, onda je sasvim prirodno što su Njujork kao “muški grad” najlepše opevali gej pesnici – Volt Vitman, Frenk O’Hara, Alen Ginzberg i pesnik prozaista Dejvid Vojnarović (mada su gradu i njegovim ulicama odali počast svi od Edit Varton do Peti Smit i Vudi Alena). Tako, na primer, Vitmen opisuje sebe kao usamljenika koji gluvari ulicama u potrazi za erotskim avanturama – kao prethodnik današnjeg kruzinga čiji je cilj nalaženje partnera za jednu noć. U tom smislu. kasniju napisanu pesmu iz konačne verzije Vlati trave – autor započinje obraćajući se usklikom „Gradu orgijanja, hodanja i uživanja“. Vitmen je bio jedan od prvih koji je otkrio lepotu u gomili i gužvi i koji je umeo izvanredno da dočara utisak raznovrsnosti.
Vitmen je umro 1892. godine, baš kada su svi ostali počeli da slave gradski život. Ali njega je imao ko da nasledi. Bio je to Alen Ginzberg, pesnik Njujorka i San Franciska. Gradovi u njegovim pesmama su veliki i surovi. On i njegova pesnička braća bili su zagriženi pobornici gradskog života. O’Hara, zgodan i lep kao kip, razlikovao se ne može biti više od ružnog Ginzberga, kao i njegova poezija. Ona je drugačija, ležerna, kao neusiljen razgovor, njegove pesme su spevane kao sled šetnji ulicama. Šetanje je bilo bitan deo njegovog dnevnog rasporeda i svojevrsna sintaksa pomoću koje je povezivao i organizovao svoje misli. Grad je bio jedino mesto gde je mogao da se oseti ne svome ovaj pesnik nežnog urbanog glasa koji je slavio sporedne i nevažne stvari u životu.
Najtragičniji lutalica u Njujurku je bio Dejvid Vojnarović. Njagovo delo se može se čitati kao mračni sažetak svakolikog iskustva urbanog življenja. On je grmeo protiv sistema koji je prouzrokovao toliko jada i patnje, koji je njega osudio da pati kao maloletni begunac, homoseksualac, oboleo od side (od koje je umro 1990. godine). Njujork ovog lutalice iz osamdesetih godina 20. veka opisuje grad bezakonja, gde caruje mrak i vrebaju opasnosti. U gradu je harala sida, ulicama su se smucali čopori beskućnika i bauljali od droge obeznanjeni luzeri. Grad je bio ozloglašen i po uličnom nasilju, zbog čega se bolje stoječi građani nisu usuđivali da izlaze noću. Vojnarović piše o teškim godinama življenje na ulici, siromaštvu, prostituciji, bolesti, kriminalu, što je u njemu izazvalo teška osećanja sve dok nije uzeo olovku i počeo o svemu tome da piše. Tako je uspeo da se „skine s ulice“. U ovoj se frazi sve ulice poimaju kao jedna, a ta jedna ulica se pojma kao čitav svet, sa svojim građanstvom, zakonima, jezikom. Ulica je svet u koji ljudi beže od svojih kućnih trauma i postaju skitnice i beskućnici. U Njujorku, kao i u svim ostalim gradovima, bio sam i ostao lutalica. To sam voleo. Međutim, u jednom trenutku sam poželeo, kao Vojnarovič ili Limonov, da se “skinem s ulice”, ali nisam uspevao. To mi je pošlo za rukom tek kada sam otkrio postojanje gej barova, klubova, sauna i sličnih institucija koje su brzo zamenile ulice i postala kultna mesta mojih putovanja u kojima sam provodio najviše vremena. Kada sam zašao u zrelije godine i u vreme pojave interneta i gej sajtova za upoznavanje, kruzing i klabing sam zamenio četovanjem. Iako mi sada najviše odgovara ovaj način upoznavanja iz sopstvene fotelje, ipak sam nostalgičan za vremenima klasičnog kruzinga po Beogradu i noćima provedenim po saunama, mračnim sobama, barovima, klubovima i diskotekama globalnih megalopolisa.
Koliko je strah od HIV-a u vreme koje opisujete u knjizi, osamdesete i devedesete godine minulog veka, bio ozbiljno shvaćen među našom LGBT zajednicom? Tada je biti pozitivna značilo smrtnu presudu… Kako ste se odnosili prema tome?
Od pojave side strah od smrti je bio uvek prisutan. Opasnost nije pretila samo od zaražavanja, već i od samog načina gej života u ono vreme. Svaki noćni kruzing bio je rizičan. Huligani (tada smo ih zvali gilipteri) su često upadali u javne toalete i parkove i prebijali sve one koji su se tamo zatekli. Neke žrtve su od toga imale ozbiljne zdravstvene posledice, a bilo je i onih koji su ostajali doživotni invalidi ili su ubijani na licu mesta. Tokom života sam imao nekoliko rizičnih situacija, tako da sam se vremenom navikao da mi smrt stalno „dahće za vratom“. Ipak, Eros je bio jači pa sam nagonski „prkosio smrti“ tako što sam postepeno povećavao svoju seksualnu aktivnost. Nisam želeo da zbog straha od smrti propuštam život koji mi je sve brže prolazio. Inače, kada je reč o odnosu gej zajednice prema sidi u ono vreme, većina je u početku negirala samo postojanje bolesti ili je tretirala kao oblik zavere čiji je cilj da se pobiju crnci i homoseksualci, neki toga uopšte nisu bili svesni, a manjina je vodila računa i upražnjavala „siguran seks“ ili se sklonila sa gej scene, odrekla promiskuiteta i povukla u apstinenciju.
Između redova knjige može da se nasluti da niste blagonaklono gledali na tada vladajući sistem vrednosti. Da li je, u vreme kada je bio ilegalan, za vas gej seks imao i element subverzivnosti?
Da, bio sam protivnik Titovog samoupravnog socijalizma, nesvrstanosti i kulta ličnosti, kao i Miloševićevog nacionalnog socijalizma i Mirinog salonskog jugolevičarenja, da ne kažem nešto gore. Jedini period kada sam podržavao vlast je vreme posle oktobarskih promena pa sve do ubistva Đinđića, ali čini mi se da se i taj period danas suviše idealizuje kao neko „zlatno doba“. Posle toga, sve je počelo postepeno da se rasplinjuje i bledi. Postepeno sam gubio nadu da će se išta promeniti nabolje. Inače tzv. „ilegalni seks“ sam upražnjavao pre svega zbog čulnog zadovoljstva koji mi je pružao, ali sam tome povremeno dodavao i pomalo „začina“. Radilo se o svesnom poigravanju sa subverzivnim simboličkim značenjem pojedinih situacija i likova. To je bila neka vrsta režirane „tihe osvete“ državnim institucijama i homorepresivnom društvu koji su nam svakodnevno nanosili toliko poniženja, zla i patnje. U tu kategoriju subverzivnih aktivnosti spadaju i seks sa policajcima, vojnicima i ratnicima, kao i epizode u bolničkoj sobi VMA ili profesorskom kabinetu.
Da li ste očekivali da će Staklenac postati tako popularan?
Pa, koliko znam, „Rende“ je prvo izdanje dosta brzo rasprodao. Iz toga se može zaključiti da se radilo o popularnoj knjizi. Razlog tome, po mom mišljenju, leži u činjenici da su mnogi pripadnici moje generacije ali i oni mlađi pronašli sebe u toj knjizi jer su i sami živeli sličnim „promiskuitetnim životnim stilom“ koji je bio istovremeno težak i uzbudljiv. Za drugo izdanje, koje je nedavno publikovao „Red Box“, još nemam informacije, tako da ne znam koliko će biti popularno. Nadam se da hoće jer se ne radi samo o ponovljenom izdanju iste knjige, već o „veoma proširenom izdanju“ čiju trećinu čini novi deo „Krhotine života“.
Knjiga je izašla u vreme „krvavog prajda“ i kada su napadi na pripadnike LGBT populacije postali učestaliji. Da li ste Vi ili Vaš izdavač ikada imali problema zbog ove knjige?
Nisam imao nikakvih problema, a koliko znam ni prvi ni drugi izdavač. Zato su verovatno zaslužni heteronimi koje sam koristio, ignorisanje gej potkulture od strane društva i dominantne kulture, nezainteresovanost šireg javnog mnjenja, dominacija vizuelnih nad štampanim medijima, neki moji “anđeli čuvari” ili puka sreća.
Govoreći o homofobiji iz vremena prvog izdanja, da li ste stekli utisak da su se stvari u našem društvu do sada promenile? Na gore ili na bolje?
Čini mi se da u ovom slučaju situacija nije crno-bela. Naime, nekada je dominiralo odsustvo svesti, negiranje, ignorisanje, prikrivanje, potiskivanje i ravnodušnost javnosti i institucija prema gej populaciji. Istovremeno, huligani i policija su nekažnjeno ponižavali, maltretirali i fizički napadali homoseksualce na javnim mestima na kojima su se okupljali. Danas, zakon, odgovorne institucije i većina političara (osim onih s krajnje desnice), bar na rečima brane gej prava, ali u praksi se stvari sporo menjaju. Istovremeno, porastom vidljivosti i medijske prisutnosti gej zajednice i pokreta na globalnoj i domaćoj sceni, nije došlo samo do povećane tolerancije od strane obrazovanijeg dela populacije, već je simultano došlo i do jače netrpeljivosti, verbalne i fizičke agresije od strane desnih, nacionalističkih i klerikalnih krugova, kao i dela omladine. Krvavi neredi za vreme održavanja pojedinih gej manifestacija, kao i kasnija teška policijska zaštita, ukazuju koliko je u našem društvu još uvek visok stepen netolerancije i mržnje prema svemu što je drugo i drugačije. Ipak, danas je situacija istovremeno mnogo bolja. Zahvaljujuću pojavi noćnih gej klubova i diskoteka, kao i specijalizovanih sajtova za upoznavanje na internetu, mogućnosti upoznavanja su znatno šire i sigurnije.
Vi ste se svakako promenili o čemu svedoči i drugi pseudonim na korici knjige. Koliko se razlikuje autor „Staklenca“ od autora „Krhotina života“?
Svakako! Dovoljno je da „dvoglavi autor“ uporedi svoje sadašnje fotografije sa onima iz mladosti ili da se pogleda u ogledalu. Ali to je samo na površini, još veće promene su se dogodile u njemu. Svakodnevno prati postepeno propadanje sopstvenog tela i duha. Čak i sećanja na prohujali život nestaju, kao da ga skoro nije ni bilo. Starost mu ne oduzima samo budućnost i prošlost, već istovremeno obesmišljava sadašnjost. Ali da ne lamentiram suviše o tome, već da odgovorim na pitanje. Uroš, autor „Staklenaca“, bio je mlad i perspektivan, na putu uspešne akademske karijere. Istovremeno se trudio da uživa svim čulima u životu (carpe diem, hic et nunc), pri čemu su automobili, seks i putovanja (radi seksa) uvek bili na prvom mestu. Bio je pravi zavisnik od seksa, zbog čega je zanemarivao i propuštao mnoge druge važne stvari u životu kao što su ljubavne veze, porodica, prijatelji, društveni život i karijera. To je bila cena koju je bio spreman da plati jer su mu sloboda i prolazna čulna zadovoljstva mnogo više značili. Boris, pisac „Krhotina“, je neka vrsta ostarelog Kazanove. To je starac koji nije očekivao da će toliko dugo poživeti i postati starac. On je skoro zaboravio većinu onoga što je preživeo tokom „burnog“ života. Njegova egzistencija je monotona, u njoj se svakodnevno ponavljaju isti rituali. Dok, kao Igor Mandić u „Predsmrtnom dnevniku“ broji preostale dane i čeka da padne Sinatrin final curtain, gleda televiziju, prati vesti na laptopu, tabletu ili, često posredstvom interneta igra šah na daljinu, povremeno nešto razgleda ili postavi na „Fejsbuku“, četuje na „Romeu“, povremeno se čuje sa malobrojnim starim prijateljima telefonom, čita novine ili neku knjigu i bavi se pisanjem kako bi popunio i osmislio prazno vreme. Društvo mu svakodnevno prave dve mace, a životni partner s kojim je u vezi više od četvrt veka mu pomaže da preživi starost.
Da li možete da uporedite reakcije publike na prvo i ovo drugo dopunjeno izdanje?
Za drugo izdanje još ne znam, nemam povratne informacije. Zato mogu nešto da kažem samo o prvom izdanju. Uglavnom su mi poznate reakcije publike i kritičara jer sam povremeno pratio šta piše u pojedinim časopisima, na sajtovima i forumima. Zanimalo me šta ljudi misle o knjizi. Naravno, mišljenja su bila podeljena. Jedni hvale knjigu, a drugi je kritikuju, kao što se to dešava sa bilo kojim drugim fenomenom. Oni kojima se nije dopala iznose uglavnom stavove da “Knjiga ima skromne umetničke domete”. Ovakva kritika koja pogrešno traži, pa onda osporava literarnu vrednost “Staklenca”, promašena je zbog toga što takve namere nije ni bilo. To je kao kad bi mi neko rekao: “Nisi uspeo da se popneš do vrha Olimpa.”, a ja nikada nisam to nameravao ni rekao jer ne umem da planinarim. Znači nisam imao aspiraciju ni talenat da napišem roman koji bi postao “književno delo”, niti sam sebe pretenciozno zamišljao i predstavljao kao “pisca”. Ja sam jednostavno pisao “Dnevnik”, kao što to rade političari, lekari, ratnici, logoraši, generali, diplomate, zatvorenici, putnici, sportisti, prostitutke, kuvari, bolesnici na smrt i brojni drugi. Većina tih dnevnika nema literarnu vrednost, pa čak ni većina dnevnika velikih pisaca, uključujući i Tomasa Mana koji to sam priznaje. Njihova vrednost može biti dokumentaristička, istorijska ili moralna (individualno svedočanstvo o sudbini stigmatizovanog čoveka u nekim “olovnim vremenima”), a ne obavezno literarna. To znači i da “vrednost” mojih dnevnika, ukoliko je uopšte ima, treba tražiti izvan sfere književnog vrednovanja. Mislim da će se tamo nešto naći ukoliko se skloni pogled sa seksa koji zasenjuje posmatrače i oslepljuje ih za sve ostalo. I u blatu se ponekad može skrivati biser!
Sledeća primedba koja se upućuje “Staklencu” je “banalnost i repetitivnost radnje”. Tako, pojedini čitaoci zameraju što se seksualne avanture ponavljaju iz dana u dan, u nedogled, skoro kroz ceo dnevnik. Ova primedba se može odnositi i na živote većine običnih ljudi koji vode repetitivnu svakodnevnicu. To je jednostavno bilo tako, to se događalo, a dnevnik je bio veran opis realnosti, odraz mog svakodnevnog života. Nisam pisao avanturistički roman ili Odiseju gde dolazi do sukcesije neverovatnih događaja i iznenađenja. Međutim, ovde se dešava jedan malo drugačiji fenomen. Naime, oko prividne “banalnosti i repetitivnosti” seksa kao samog jezgra priče, kao ljuske glavice luka se nalazi se čitav niz uzbudljivih ili opasnih erotskih avantura na različitim mestima, sa čitavom galerijom nepoznatih likova i neizvesnim ishodom. Iako skoro svakodnevno upražnjavanje seksa deluje kao ponavljanje, ono je ustvari stalna potraga za promenom. Retko se ponavlja seks sa istom osobom, skoro uvek se radi o odnosu sa nekim drugim tipom. Svaka ličnost je različita, svako telo i svaki odnos je na izvestan način nov, drugačiji i jedinstven. Tu je pre svega čitava jedna mala armija likova, njihov opis, različite situacije i mesta na kojima smo se upoznavali, razgovori pre posle seksa, kao i neki nepredvidivi, dramatični događaji koji su se povremeno dešavali: samoubistvo prijatelja, Milijin kupleraj, policajac s pendrekom, ratni zločinac, ubod narkomana, izbegli knindža, ranjeni vojnik, ludi pesnik, invalid s protezom, grubi sadista, francuski mornar, ukrajinski marinac, upad lopova preko terase, itd. Imajući to u vidu, ne mogu da prihvatim kritiku da se u dnevniku radi samo o monotonom ponavljanju istog. Oni koji tako misle, verovatno su suviše usredsređeni na seks (u pozitivnom ili negativnom smislu), tako da im se sve ostalo našlo u mrtvom uglu.
Činjenica je da se najveći deo teksta, možda čak tri četvrtine, ne odnosi na “ponavljanje” opisa seksualnih tehnika i poza, već na “neponovljivi” uži i širi “neseksualni” kontekst. Radi se i o svemu onome što u koncentričnim krugovima okružuje seks, koji je noseća osovina i kvintesencija. Vremenom se količina erotike u dnevniku smanjivala, dok se sve drugo povećavalo. To ne znači da mi je seks postao manje privlačan, već da sam stekao utisak da je njegovo stalno opisivanje manje zanimljivo od pojedinih drugih stvari koje su mi se događale. Tako je došlo do izvesne inverzije vrednosne hijerarhije i kvantiteta. Ono što je meni predstavljalo izvor najvećeg užitka, delovalo je kao kratko ponavljanje kada se napiše, dok utisci o partnerima, kao i ritualni razgovori koje sam s njima vodio kao oblik verbalne predigre, deluju zabavnije i važnije s ove vremenske distance. Ta kontekstualizacija kruzinga i raznovrsnost okolnosti, predstavljaju kontrapunkt ponavljaju opisa seksualnih činova, pa sa može reći da se time uspostavlja izvesna ravnoteža, odnosno čak debalans na štetu seksa. O ovom fenomenu Bart kaže da kruzing takođe napušta pornografiju (pre nego što joj je uopšte pristupio) i pridružuje se romanu. Uzbuđenje se ne odnosi samo na očekivane prakse, nego na likove: Ko su oni ? Kako se međusobno razlikuju? Susreti uvek počinju sa željenim tipom (perfektno kodiranim), ali čim se pojavi jezik, tip se transformiše u ličnost i odnos postaje jedinstven, kako god da su banalne prve rečenice koje izgovaraju.
Izgleda da sam suviše vremena posvetio odbrani “Staklenca” od kritičara, tako da malo prostora ostaje za pohvale. Srećom, one govore same za sebe, pa ne moram ništa da dodajem i komentarišem. Čitaoci kojima se knjiga dopala imaju raznovrsnije argumente. Ovde ću radi ilustracije navesti samo par citata. Izvesni Robert Insberg, čitalac prvobitnog britanskog izdanja pod pseudonimom Boris Davidovich, ocenjuje Serbian Diaries sa pet zvezdica i piše: “Davidovićev dnevnik je iskren, intenzivan, emotivan prikaz kraja 1980-ih i početka 90-ih… Verna literaturi istočne Evrope, Serbian Diaries je turobna, nihilistička knjiga… Današnjim Amerikancima Davidović izgleda kao proračunat, manipulativan, simbolima opsednut um serijskog ubice; on je antiheroj do kraja, čak i kada odluči da odustane od dnevnika, jer beleženje cikličnih događaja u njegovom životu više nema nikakvog smisla”.
Zatim se nižu i stavovi brojnih čitalaca prvog srpskog izdanja: “Šta god mislili o knjizi, njeni umetnički dometi su daleko veći nego, na primer, Nebrigićevog pretencioznog romana! Paris – New York”; Staklenac svakako nije lažni biser srpske gej literature; Knjiga mi se dopala i više nego što sam očekivao i pitam se šta je Arsenijeviću bilo da nalepi tu nesrećnu reč na korice, jer knjiga je sve samo nije šokantna; Staklenac je veoma tužna i dobro napisana knjiga. Od tada sam ga dao na čitanje nekolicini prijatelja i svima se dopao. Više puta sam je pročitao i uvek sam na drugačiji način uživao u njoj; Uroš Filipović udara ritam svom delu prenoseći čitateljima i ritam svog života iz vremena napaljenih godina koje moraju eksplodirati ne mareći za objektivne prepreke… Staklenac će ostati najznačajnija knjiga na Balkanu kao ispoved homoseksualne regionalne stvarnosti… koji je stekao svojevrsni kultni status – ušavši u kolektivnu homo-povjest ovih krajeva“.
U Krhotinama života se osvrćete i na odlaske Dejana Nebrigića i Srđana Furtule. Koliko pratite današnju aktivističku scenu? Da li možete da uporedite rani LGBT aktivizam sa ovim današnjim?
Dejana sam lično poznavao i zajedno smo učestvovali u osnivanju i radu “Arkadije”, prvog gej udruženja u Srbiji. Furtulu nisam lično poznavao, ali mi je delovao kao dosta kontraverzna i konfliktna ličnost, koliko sam mogao da zaključim iz onoga što sam čuo o njemu i iz izdavačkog programu “Ukronije”. Rani gej aktivizam, u kome sam učestvovao i govorio na javnim tribinama, bio je nekako “nevin i naivan”, verovali smo da će se gej prava postepeno ostvarivati i da ćemo vremenom uspeti da dostignemo nivo sloboda i prava koji postoji u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Nažalost, to se nije dogodilo. Današnji aktivisti moraju da se bore sa još većom homofobijom i političkom zloupotrebom različite seksualnosti od strane konzervativnih, populističkih, desnih i nacionalističkih snaga u zemlji i inostranstvu. Takođe mislim da je današnji aktivizam, koji je uglavnom fokusiran na povremene javne manifestacije (Gay Pride), neadekvatan, nedovoljan pa čak i kontraproduktivan u ovoj fazi razvoja našeg društva. Glavni napori ne treba da budu usmereni na efemerne događaje (koji dođu i prođu ne ostavljajući nikakve pozitivne efekte) već na stalnu borbu za promenu zakona koji će omogućiti potpunu ravnopravnost gej zajednice, trajno poboljšanje položaja u društvu i kvaliteta života. Promena društvene klime i javnog mnjenja se ne može odmah ni brzo dogoditi, to je veoma dug i mukotrpan proces ( kao i borba protiv rasizma ili nacionalizma) na koji utiču brojni faktori, pa na tome treba strpljivo i uporno raditi.
Čini se da ste Krhotinama života stavili tačku i na Staklenac. Imajući u vidu da su i Krhotine objavljene neplanirano, da li i dalje pišete nešto što jednom moglo da bude objavljeno kao neka sasvim drugačija priča?
Da. „Krhotine“ su kraj „Staklenca“. Nastali su neplanirano ali se završavaju planirano. To je stavljanje poslednje tačke na pisanje o mom intimnom životu. Ipak, pošto se lični identitet većine nas ne bazira samo na drugačijoj seksualnoj orijentaciji, već i na brojnim drugim aspektima i interesovanjima, upravo završavam knjigu eseja koja u kojoj se prepliću neka dublja lična interesovanja sa akademskim temama. Dakle, radi se o jednoj „sasvim drugačijoj priči“. Ipak, i ona je nevidljivim podzemnim kanalima povezana za sve što sam prethodno pisao. Ovde se radi o mom „intelektualnom javnom licu“, a u „Staklencu“ i „Krhotinama“ se radilo o ogoljenom „telesnom i čulom naličju“. Često se pitam zašto sam uopšte i prvo objavio ovu „egzibicionističku ispovest“, umesto da sam je ostavio za kasnije, čime bi se uspostavio logičan redosled po principu „prvo pokaži gladac, pa onda jadac“. Ovaj „jadac“ je mogao da mi donese više štete nego koristi. Dugo sam se opirao toj ideji ali su me neki prijatelji nagovorili da to učinim. Ipak, nisu oni „krivi“, ja sam taj koji je doneo konačnu odluku. Zašto? Gledano iz ove perspektive mislim da je moj glavni motiv bio da ostavim nekakav „trag o sopstvenom postojanju“, ma kakav on bio. Možda se čak radilo i o nekoj potrebi da budem antiheroj u čijoj dubini je potisnuti „Herostratski sindrom“. Naravno, moj trag nije dubok, trajan i univerzalan kao u „Zapisima iz podzemlja“, on je plitak, opscen i kratkotrajan jer se radi samo o „Zapisima iz podzemnog prolaza“ u Beogradu. Uprkos tome, to je ipak „trag“!
U knjizi se takođe implicitno postavlja i pitanje smisla. Da li seks, baš kao i sam život, ima samo smisao po sebi ili poseduje i neki „viši“ smisao izvan sebe? Da li se može pronaći neki „solidan alibi“ koji bi seksualni promiskuitet uzdigao iznad pukog čulnog zadovoljstva i dao mu određeno metafizičko značenje. U prilog tome mogu se naći odgovarajući argumenti, kako u pojedinim religijama tako i u filozofiji. Ovde, naravno, nije mesto da se raspreda priča o tome. Zbog toga ću samo citirati Kjerkegora čiji stavovi podržavaju tezu o višem smislu seksa. On u analizi mitova o Don Žuanu i Faustu piše: „Don Žuan i Faust su mitski blizanci… komplementarne polovine jednog dvojnog bića… Faust je inteligencija Don Žuana; Don Žuan je erotizam Fausta… Romantizam će doći do zaključka da obojca, i Don Žuan i Faust, traže apsolut i da se jedinstveni junak zove Faust kada apsolut traže u nauci i Don Žuan kada ga traže u pohoti.“ Dopada mi se ideja da je seksualna pohota ustvari opsesivna potraga za apsolutom. To je dostojanstveni metafizički alibi. Imajući to u vidu, moji svakodnevni rituali „ponavljanja“ potrage za erotskim avanturama i čulnim užicima mogli bi se, dakle, protumačiti i kao specifičan način zaustavljanja vremena (ponavljanjem dolazi do implozije sve tri njegove dimenzije u večnu sadašnjost) i traženje apsoluta. Ova intelektualna konstrukcija mi deluje kao dostojanstveno filozofsko opravdanje za promiskuitetni životni stil i svakodnevni kruzing u realnom ili kibernetičkom prostoru.
Razgovarao: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
