Mjuzikl „Neki to vole vruće“ u režiji Aleksandra Marinkovića, premijerno je izveden u februaru u Narodnom pozorištu u Nišu. Mjuzikl je urađen po istoimenom filmu iz 1959. godine u kome su glumili Merlin Monro, Toni Kertis i Džek Lemon i koji je proglašen za najbolju komediju svih vremena. U mjuziklu igraju Dragana Mićalović, Aleksandar Marinković i Uroš Milojević,
Kako je došlo do toga da dobiješ ulogu u mjuziklu „Neki to vole vruće“?
Iskreno, kada sam čuo početkom 2021. godine da kolega glumac Aleksandar Marinković želi da režira ovaj komad, istog trenutka sam poželeo da igram, jer jako volim taj film. Međutim, ja sam saznao da igram tek par dana pred sam početak proba. Aleksandar je dugo birao koga će uzeti za ulogu Džerija, tako da sam mu ja bio četvrta ili peta opcija, razmatrao je i druge kolege koji su dobri glumci, neki od njih i bolji pevači od mene, ali je na kraju izabrao da meni da šansu. Naravno, svi se borimo sa sopstvenim egom, tako i ja, nije mi bilo baš pravo, trudio sam se da opravdam dato poverenje. Na tome sam mu neizmerno zahvalan.
Ti glumiš Džerija, odnosno Dafne. Da li je bilo naporno pripremati se za tu ulogu?
Probe su trajale gotovo četiri meseca, u predstavi ima oko pedeset učesnika i učesnica, trebalo je to sve osmisliti, uklopiti, ali smo se svi zajedno, na čelu sa rediteljem izborili. Meni jeste bilo teško jer do sada nisam imao nijednu veliku niti glavnu ulogu u pozorištu u Nišu. Ne znam zašto, valjda su ljudi iz pozorišta tako procenjivali, da nisam dovoljno iskusan i dobar da bih mogao da iznesem tako veliki zadatak. Tako da je na meni bila još veća odgovornost – dokazati da vredim i da sam dostojan ovog glumačkog zadatka. Što se same uloge tiče, bilo mi je jako naporno, ali mene mjuzikl raduje, komedija takođe i onda sam stalno bio inspirisan. Roditelji su me vaspitali tako da budem vredan čovek, tako da taj segment nije bio težak, jednostavno volim da radim.
Muškarac u haljini i štiklama izaziva (pod)smeh publike, samim tim što je muškarac u haljini i štiklama. Da li se to promenilo i kakve su reakcije niške publike?
Smatram da sam prilično otvoren i liberalan čovek, ili mi se bar tako čini, ne znam, svakako nisam razmišljao u tom pravcu – da li će biti podsmeha, uostalom, ovo je moj posao. Reakcije su očekivano dobre, ali iskreno, niko od nas nije očekivao ovoliku količinu pozitivnih reakcija. I dalje sam malo zbunjen ovolikim reakcijama na moju ulogu, neverovatno mi je da je pozorišna sala konačno prepuna i da mi se dešava da me ljudi zaustavljaju na ulici dovikivajući „Dafne“. Priznajem, lepo mi je, jer to znači da sam dobro uradio posao, a publika je za mene jedina relevantna. I hvala im!
Predstava „Neki to vole vruće“ se u Pozorištu na Terazijama izvodi već više od 30 godina. Da li si odgledao predstavu kada si se pripremao za ulogu i da li misliš da će i vaša predstava biti tako dugovečna?
Gledao sam predstavu pre skoro deset godina, još dok sam bio student glume. Što se trajanja naše predstave tiče, ne bih da licitiram koliko ćemo trajati, ali ono što je činjenica je da imamo redove ispred biletarnice, da je interesovanje naše drage publike ogromno, i da se predstava igra četiri puta mesečno, u gradu koji nije milionski. Karte su rasprodate mesec dana unapred, to je veliki uspeh. Svi smo radosni zbog toga.
U spomenutoj predstavi Bule Goncić glumi Džerija, odnosno Dafne. Koliko je teško naći novi i drugačiji pristup ulozi kada postoje druge verzije, naročito kada su tako dugovečne?
Ne postoje dva ista glumca, sa dve iste energije, svi smo potpuno različiti. Svetislav Goncić je tu ulogu uradio maestralno, zaista. Ali verujem da je on kao glumac sazrevao igrajući tu ulogu već tri decenije. Želim sebi da i ja sazrevam kroz ovaj mjuzikl i radim na sebi da to bude još bolje. Naša dužnost, tačnije obaveza svih nas u ansamblu ove predstave je da je čuvamo, da svaku predstavu igramo precizno, tačno i radujemo se svakom izvođenju.
Da li ti voliš vruće?
Obožavam… vruće sarme i pogaču.
Kažu, što južnije, to tužnije. Kakva je situacija u Nišu, naročito kada je upoređujemo sa Beogradom?
Pričaju ljudi svašta. Pozivam vaše čitateljke i čitaoce da dođu na neko izvođenje „Neki to vole vruće“ i kasnije da dođu na žurku u naš lepi pozorišni klub koji smo sami napravili, da vide koliko je radosti na jugu. Što se života u Nišu tiče, moja baka je Beograđanka, veliki deo moje familije takođe, prvi put sam počeo da igram predstave u nekim beogradskim pozorištima, a onda sam shvatio da ne želim da gubim tri sata života dnevno u saobraćaju i vratio se u Niš. Niš se razvija i ovaj grad je moja mera. Ima dobru kulturnu i turističku ponudu, a i imamo najbolje kafane. Obožavam ga.
Da li je prisutna diskriminacija glumaca iz unutrašnjosti i onih koji nisu završili FDU?
Kada sam išao na prijemni za glumu, ušao sam u uži izbor na FDU, nisam primljen i nije mi žao. Kasnije sam bio u užem izboru na Akademiji u Novom Sadu, ni tu nisam primljen, ali mi je i dalje žao zato što se ta akademija, po mom mišljenju profilisala kao najbolja. To kažem iako sam završio Fakultet umetnosti Priština – Zvečan. Nikada nisam osetio diskriminaciju, ali svakako je sve centralizovano u Beogradu.
Da li se može živeti od glume?
Od dobre glume može. Ovaj posao kao slobodni umetnik radim preko sedam godina, tek krajem 2021. godine smo koleginica Bratislava i ja potpisali ugovor, na 50% plate, dakle, delimo platu, na određeno vreme u Narodnom pozorištu Niš. To će se uskoro promeniti, nadamo se zaposlenju na 100% plate i ugovoru za stalno, zaslužio sam ovom ulogom, tako kaže publika i tako nam je obećano. U svakom slučaju, treba otvarati još pozorišta u celoj zemlji.
Koji su tvoji planovi za budućnost kada su u pitanju filmovi, serije i pozorište?
Nemam planove. Jedini moj plan je da nikada ne prestanem da radim ovaj posao sve dok uživam i sve dok me raduje, a to je zauvek, siguran sam.
Da li stvarno niko nije savršen?
Apsolutno niko od nas nije savršen, u tome je zapravo lepota. Samo je priroda savršena.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Foto: Nikola Milosavljević
Više tekstova iz broja 65 – april 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
