Ovu 2015. godinu možemo definitivno proglasiti trans* godinom, jer je trans* zajednica u Srbiji ostvarila ogromnu vidljivost. Od majora Helene, Dajane Pospiš do Trans*frontall festivala i Trans* Prajda… i iza svega toga stoji Udruženje građana “Egal” iz Beograda. Zbog svega toga, imali smo potrebu da porazgovaramo sa Vesnom Zorić dugogodišnjom aktivistkinjom za ljudska prava, jednom od osnivačica Gej strejt alijanse i aktivistkinjom “Egala”.
Kad neko pita, a ko je ta Zorić Vesna, kako treba da glasi odgovor?
Srpkinja, lezbejka, volonterka, aktivistkinja. U Beogradu u kome je rođena autovana od trinaeste godine. Misli i živi aktivizam kao način života i stanja duha. Uvek se trudi da svojim delovanjem pomogne, provocira i, svakako, nikoga ne ostavi ravnodušnim.
Kako je nastao „Egal“ i koja je njegova misija?
„Egal“ je nastao takoreći spontano: grupa nas, entuzijasta, volontera, aktivista koji su praktično čitavog života pomagali i ulagali u zajednicu, svako na svoj način, je prosto rešila 2011. godine da registruje organizaciju i nastavi da radi trudeći se da ono u šta veruje postane realnost – ideja da smo svi, bez obzira na bilo koje lično svojstvo, égal, jednaki. U tom trenutku, nakon nekoliko godina svakodnevnog druženja, života, rada i upućenosti na LGBT zajednicu, prepoznali smo njenu potrebu da proširi scenu, upotpuni zabavu i sadržaje koji su se nudili. Kafić „Egal“ bio je zamišljen kao prostor koji okuplja zajednicu i sluša njene potrebe, u isto vreme ustupajući prostor za različite žurke i manifestacije; koristeći resurse kafića nastavili smo, u skladu sa kapacitetima, da radimo na terenu i pomažemo svim pripadnicima i pripadnicama LGBT zajednice u potrebi, štitili, čuvali, prijavljivali nasilje… Organizovali smo i školu znakovnog jezika, lobirali za srpski znakovni jezik, nudili specifične usluge za (LGBT) gluve osobe i ostajali dostupni uvek, dvadeset i četiri sata, sedam dana u nedelji za sve kojima su pomoć i podrška bili potrebni. Iako je rad udruženja građana „Egal“ usmeren prvenstveno ka trans* (i LGBI) zajednici, shodno imenu organizacije i uverenjima na kojima počiva, Egal je okrenut svim građanima i građankama, bez obzira na njihova lična svojstva. Verujemo da ćemo uključivanjem što više različitih glasova u aktivnu promociju i zaštitu ljudskih prava svih manjina i marginalizovanih grupa i individua, uspeti da utičemo na poboljšanje kvaliteta života jednako svih građana i građanki.
Šta nam možeš reći o Egal portu?
Kafić „Egal“ je prevazišao sam sebe. Ono što je bilo ponuđeno je naišlo na veliki odziv i, uz ideje o novim sadržajima, u nekom trenutku više nije bilo prostora i kapaciteta, pa je tako rođena ideja za „Egal Port“. „Egal Port“ je bio prava stvar, bio je baš ono što je ovom gradu i zajednici trebalo – prvi LGBT centar u regionu. Bio je zamišljen kao bezbedan prostor za pripadnike i pripadnice LGBTI zajednice, mesto na kome su svi uvek dobrodošli, da se sklone, odmore, upoznaju, druže, poslovno sarađuju, razmenjuju iskustva, zajedno stvaraju i tako osnažuju samu zajednicu.
Centar je, takođe, obezbeđivao pomoć i podršku svim LGBTI osobama u potrebi, pružajući prihvat, savetovanje (zdravstveno, pravno, psiho-socijalno), prevenciju HIV-a i drugih polno prenosivih infekcija, organizovao i brojne izložbe i dobrotvorne zabave. Tokom rada kafića „Egal“ posebno su se izdvojile potrebe trans* zajednice, pa je „Egal Port“ tako, između ostalog, postao prvo mesto otvoreno za trans* osobe, gde su one mogle da dođu, presvuku se, borave, sklone, rade, s obzirom da je „Egal Port“ funkcionisao po principu socijalnog preduzetništva.
Svojim radom služio je zajednici, podižući njenu vidljivost, ističući svakodnevne izazove sa kojima se njeni pripadnici i pripadnice susreću, zapošljavajući i, što je možda najvažnije, nudeći mesto koje su svi uvek mogli da nazovu svojim. Bio je hostel i bar, a u svom sklopu imao je i teretanu i saunu; bio je održivi perpetuum mobile. Po ugledu ovaj, otvoreni su i centri širom regiona.
Koliko su ti LGBT organizacije pomogle oko Egal porta i problema koje si imala?
LGBT organizacije su ovu prvu inicijativu LGBT socijalnog preduzetništva u Srbiji videle kao ugrožavajuću, te su proglasile navodnu „getoizaciju zajednice“ – nakon što je „Egal Port“ zatvoren, bezuspešno su prikupljali potpise da bi se otvorilo nešto novo, slično, ali projektno orijentisano. Ipak, dok je Centar radio, slali su svoje štićenike i štićenice, kad god nisu imali gde da ih smeste; podsetimo se da u Srbiji nije postojala, niti i dalje postoji sigurna kuća za LGBT osobe.
Ni jedna organizacije nije pomogla, ali pripadnici i pripadnice zajednice svakako jesu, svako u skladu sa svojim mogućnostima, što je bio jasan signal da je „Egal“ na pravom putu. „Egal“ je i dalje jedini koji ima neprocenljivo višegodišnje iskustvo rada na terenu, po čemu je jedinstven u LGBT civilnom sektoru. Zahvaljujući ovom iskustvu, kao i iskustvu dobijenom iz „Egal Porta“, kristalno nam je jasna preka potreba za drop in centrom – verujemo da će produkt našeg rada rezultirati skorim otvaranjem vrata.
Ove godine Egal je organizovao prvi trans festival Transfrontall. Kako je sve to prošlo i da li možemo da očekujemo festival i 2016. godine?
Prvi Trans*frontall –festival kulture, zdravlja, aktivizma i politika trans* zajednice je zaista bio jedan istorijski trenutak za trans* zajednicu u Srbiji. Pripadnici i pripadnice zajednice su aktivno učestvovali kako u samom kreiranju i realizaciji programa, tako i u otvaranju prostora u kome, možda po prvi put, trans* osobe mogu da govore o sebi, uključe se u dijalog sa predstavnicima i predstavnicama državnih institucija i civilnog sektora i da jasno i glasno iznesu svoje mišljenje i stavove na teme koje ih se direktno tiču. Iako je bilo manjih logističkih problema – KC Grad je takoreći otkazao unapred rezervisani prostor zbog muzičko-uređivačke politike koja ne dozvoljava puštanje popularne narodne muzike u njihovom prostoru, ali je ova prepreka uspešno prevaziđena i u prijateljskom prostoru smo uspeli da realizujemo sve što smo zamislili, tako da svi, a pre svega trans* zajednica, budu zadovoljni. Festival je finansijski podržalo Ministarstvo kulture i informisanja, dok je Reckitt Benckiser donirao kondome i lubrikante, a podrška je došla i od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Kancelarije za evropske integracije, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, kao i Kancelarije za ljudska i manjinska prava, čija je predstavnica govorila na otvaranju. Podršku državnih institucija ističem kao veoma značajnu, jer u Egalu verujemo da strateškom saradnjom sa ovim institucijama možemo da utičemo na poboljšanje položaja i zaštite prava trans* i LGBI osoba u Srbiji. U maju 2016. svakako možemo da očekujemo sledeći Trans*frontall, koji sprema nova iznenađenja; svakako je ideja da festival postane prepoznatljiva godišnja manifestacija, koja će poslužiti za upoznavanje i druženje sa trans* zajednicom, ali i slobodno mesto za razmenu mišljenja i ideja u cilju promene društvene i političke klime u pravcu postizanja jednakosti za sve građane i građanke Srbije.
Takođe, desio se i prvi Trans Prajd. Kako si time zadovoljna?
I bi prvi Trans* Prajd. Sveobuhvatno, s obzirom na sam događaj, prisustvo pripadnika i pripadnica trans* zajednice, medija, predstavnika i predstavnica državnih institucija i međunarodne zajednice, niz uspešnih sastanaka održanih u institucijama koje mogu da utiču na rešavanje gorućih pitanja za trans* zajednicu (pre svega pitanja ličnih dokumenata) koji su bili učestaliji neposredno pre i nakon događaja, mislim da je skup, za prvi put, prošao odlično. Istakla bih, kao posebno značajnu, podršku romske zajednice – ovo je važno jer verujemo da se samo zajedničkim nastupanjem i delovanjem grupa i individua koje se prepoznaju kao manjinske i marginalizovane može postići suštinska sistemska promena politike zaštite ljudskih prava za sve građane i građanke, a samim tim i doći do prevazilaženja zajedničkih i specifičnih problema sa kojima se pripadnici i pripadnice ovih grupa susreću.
Trans Prajd za je zakazan za 26. jun, a Parada ponosa za 18. septembar 2016. godine. Šta to znači i šta se tu desilo?
Da, održavanje skupa Ponos trans* osoba zakazano je za 26. jun 2016. godine. Uvek smo bili stava da Prajd treba da bude u mesecu ponosa, a to je svakako i jedan od zahteva zajednice. Ono što je najvažnije kada je planiranje ovakvog događaja u pitanju jeste bezbednost, ne samo samih učesnika i učesnica skupa, već svih pripadnika i pripadnica zajednice u periodu koji sledi pre i nakon dešavanja. Septembar je problematičan – počela je škola, počinju sa radom i fakulteti, gotova je sezona godišnjih odmora, veća je koncentracija ljudi u gradu, bezbednost je ugroženija. Za datum održavanja Parade ponosa saznali smo kada smo konačno uspeli da organizujemo sastanak sa Organizacionim odborom, tačnije, o tome smo bili samo obavešteni, pošto je on zvanično najavljen nepunih sat vremena pre nego što smo mi stigli na dogovoreno mesto sastanka.
Zašto se Trans Prajd izdvaja i ne želi da se spoji sa Paradom ponosa?
Trans* zajednica ima drugačije probleme nego što ih ima LGB zajednica i načini borbe i metode prevazilaženja se razlikuju. Trans* pokret i trans* prajd su i u svetu često izdvojene manifestacije. Iz same zajednice je došao input, koji je i inače mogao da se primeti, da Parada ponosa nije dovoljno inkluzivna za pripadnike i pripadnice zajednice, posebno trans* zajednice i da ne zastupa na adekvatan način njihove interese, te smo rešili da izađemo javno, iskoristimo vidljivost koju je trans* zajednica dobila, zahvaljujući različitim aktivnostima, i dodatno je podignemo ukazujući na jasne probleme i iznoseći jasne zahteve: pre svega, preku potrebu za promenu legislative za izdavanje adekvatnih ličnih dokumenata za trans* osobe. Skup Ponos trans* osoba koji je organizovan 20. septembra je bio skup u mestu i na taj način je simbolički poslao poruku stagnacije i skoro potpunog neaktivizma na polju trans* prava za proteklih 25 godina LGBT aktivizma koji se obeležava ove godine.
Labris proslavlja 20 godina postojanja. Kako ti kao lezbejka vidiš situaciju na LGBT sceni, pre svega lezbejskoj?
Za mene je ovo pitanje možda i suviše lično. Ako uzmemo za primer vidljivost koju je trans* zajednica postigla u poslednjih godinu i po dana, lezbejke su potpuno nevidljive. Nedopustivo je da najveću lezbejsku organizaciju vodi strejt žena. Da ne bude zabune, iskreno hvala svim strejt osobama koje se zalažu i pomažu LGBT zajednici na ovaj ili onaj način, ali mislim da je kontraproduktivno da lice za javnost ispred lezbejske organizacije bude strejt. Koliko znam, Labris je nedavno prošao kroz transformaciju i sada imaju lezbejku za liderku, što me jako raduje i želim im svu sreću i uspeh u daljem radu.
Gde su autovane lezbejke na društvenoj i aktivističkoj sceni?
Haha, koje autovane lezbejke?! Ne, svakako da nas nema dovoljno, ali verujem da Labris možda sada može da pomogne. Feminizam je godinama dovodio do zablude, odnosno, bio je paravan za neautovane lezbejke. Nikako ovo nije moj argument protiv feminizma i aktivnosti feminističkih organizacije i pojedinki i pojedinaca, mislim da smo utoliko svi feministkinje i feministi ukoliko se bavimo pravima i pitanjima bilo koje manjinske i marginalizovane zajednice. Međutim, ukoliko javno govorimo ispred LGBT zajednice, onda sam svakako prvo lezbejka, pa feministkinja.
Koliko vidiš napredak u položaju trans zajednice?
U poslednjih godinu dana svakako da se u trans* zajednici situacija promenila. Trans* osobe, njihovi svakodnevni problemi, kultura življenja, društveno-politički status, mišljenja i stavovi su mnogo prisutniji u javnosti u poslednjih godinu dana. Podizanju vidljivosti zajednice i pokretanju konstruktivnog dijaloga u okviru javnog mnjenja umnogome su doprineli Helena i njena javna borba protiv diskriminacije i za ostvarivanje svojih prava, ali i Šteficino učestvovanje u emisiji „Sve za ljubav“, Rajkina priča za „24 sata“, Aleksin nastup na Belgrade Ignite-u, održavanje Trans*frontalla i, naravno, prvog Trans* Prajda. Sa jedne strane, to je drugim trans* osobama dalo podstrek i da i same „izađu iz ormara“, podignu svoje glasove i javno govore o svojim problemima, ali i da se uključe u procese pronalaženja adekvatnih rešenja.
Koji su najveći problemi LGBT zajednice i kako ih rešiti?
Jedan od najvećih problema LGBT zajednice je svakako nasilje – nasilje se i dalje ne prijavljuje dovoljno, o njemu se ne govori drugačije nego senzacionalistički, nema poverenja u relevantne institucije i o samom nasilju nema dovoljno relevantnih podataka na nivou države. Srbija ima zakonski okvir koji je dovoljan za početak. Trebalo bi raditi na njegovom poboljšanju i adekvatnoj primeni. Sa druge strane, neophodna je senzibilizacija javnog sektora tako da pripadnici i pripadnice zajednice znaju da imaju sigurno mesto da se obrate za pomoć, bez da će da dožive dalju diskriminaciju i stigmatizaciju. Potrebno je, takođe, da se LGBT osobe autuju i da znaju da ih javnost štiti, ma koliko paradoksalno to izgledalo. Na taj način svaka borba mora da bude još javnija i još glasnija i da prenese jasnu poruku da se nećemo povući i da se borimo i da ćemo se boriti za baš svakog pripadnika i svaku pripadnicu LGBT zajednice, protiv bilo kakvog oblika diskriminacije i kršenja Ustavom zagarantovanih prava, na ma kom nivou. Državne institucije mogu da budu dragoceni partneri na ovom putu, ali treba prestati sa udvaranjem istima – one mogu da pomognu, ali ih treba suočiti sa stvarnom slikom i dovesti u kontakt sa stvarnim ljudima, građanima i građankama države koju predstavljaju kojima je potrebna njihova pomoć.
Šta možemo da očekujemo od UG „Egal“ u narednom periodu?
„Egal“ svakako ne prestaje da radi na terenu, kao što sam već pomenula, dvadeset i četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji. Pored toga, u pripremi je šest dokumentarnih filmova o kojima još uvek ništa ne otkrivamo, ali će izaći do kraja godine. U pripremi je i program za Trans*frontall za maj 2016, kao i aktivnosti oko predstojećeg Trans* prajda u junu 2016. Veliki deo naših aktivnosti usmeren je i ka naporima da se uspostavi funkcionalan drop in centar koji je zajednici neophodan i, naravno, ka lobiranju za promenu legislative koja reguliše izdavanje adekvatnih ličnih dokumenata za trans* osobe.
Razgovarao: Predrag Azdejković