Ovog puta i zvanično – Sabor SPC potvrdio odluku Sinoda da vladika Kačavenda konačno i trajno bude razrešen dužnosti upravljanja eparhijom zvorničko-tuzlanskom. Čini se da ovo ide na ruku svima, osim žrtvenom jagnjetu u liku nestašnog vladike. Gej aktivisti imaju svu snagu hrišćanskih argumenata da na svaku sledeću rečenicu koju crkva izgovori u negativnom kontekstu na temu homoseksualnosti uzvrate sa “ko je bezgrešan neka prvi baci kamen”, ali i crkva koja se odlučno obračunala sa sodomskim smradom iz svojih redova ima sav kredibilitet da zahteva da se to učini i u celom društvu. A Srbija je dobila svoju prvu gej pop-ikonu. Dvostruku. Em čovek stvarno pop, em je njegovih 11 sekundi za kratko vreme dostiglo veću popularnost od Severininih 11 minuta. Pošto je poznato da se religija i erotika najbolje prodaju, uspeh njihove kombinacije nije ni mogao da izostane. Hepi-end.
Šta je problematično u celoj ovoj priči? Jedna prosta stvar – čiji je Kačavenda? Da li je nestašni vladika na prvom mestu božiji čovek, koji mora da ponizno prihvati svaku kaznu zemaljske birokratije svog tvorca, ili je on pripadnik gej populacije kome se krše osnovna ljudska prava? Ajde da krenemo prvo iz pozicije gej/kvir aktivizma. Nedavno se Kusturica, s pravom, zapitao ako ima poštara i atletičara koji su gej, zašto ih ne bi bilo i u crkvi? Čini se legitimno. Kada neko bude otpušten sa posla ili izbačen iz kuće zbog seksualnog opredeljenja čitava LGBT zajednica počne da viče o homofobiji i diskriminaciji, ali kad je Kačavenda u pitanju – ništa. Svakako, crkva ima svoje zakone i jasno nam je svima da nikakav član nikakvog svetovnog zakona na njih ne utiče, al gde je onaj minimum gej solidarnosti prema Kačavendi koji trpi represiju zato što je poljubio mladića. I on je otpušten sa posla i izbačen iz svoje kuće zato što je gej, a ne zato što mu kuća nije tamo gde bi trebalo da bude, ili što je upitno kojim parama je građena i kinđurena. On nije izopšten iz crkve jer je mladiće primoravao na seksualne odnose, niti zbog pedofilije, niti svedočenja o silovanjima Bošnjakinja, pa ni zbog ratnohuškaških izjava devedesetih i blagosiljanja ratnih zločinaca pri „oslobođenju Srebrenice“. Povod za njegovo suđenje je to što je u javnost procureo snimak od 11 sekundi na kome se on ljubi sa nepoznatim mladićem. Pri tom se ne može zaključiti da je mladić maloletan, niti na bilo koji način primoran na tu radnju. Dvojica muškaraca se ljube. I to je sve. Osuđen je zbog istopolnog odnosa. Najmanje što bi gej pokret mogao da uradi je da osudi sam čin diskriminacije i iskoristi to kao povod za kritiku crkve i crkvenih zakona. Ukoliko postoji deklarativno zalaganje za inkluziju i jednaka prava gej i strejt osoba i stremljenje ulasku u konzervativne institucije poput braka ili vojske, zašto se ne bi stremilo i najkonzervativnijoj od svih njih? Evangelistička crkva u Americi je izabrala Gaja Ervina, deklarisanog homoseksualca, za biskupa, četiri godine nakon što je homoseksualcima dozvoljeno da služe kao sveštenici. Možda bi i Kačavenda mogao da, ničim izazvan, pokrene revoluciju?
Drugi akter u ovoj priči je crkva. Do krajnje mere konzervativna, verovatno jedina preostala institucija u kojoj je homoseksualnost osnova za isključenje. Našli su se i oni u neobranom grožđu, pa hteli sve da zataškaju pričama te o Kačavendinom šatro dobrovoljnom penzionisanju, te nema dovoljno dokaza, da bi se došlo i do toga da je na snimku podmetnut vladikin dvojnik. Na kraju, šta će, moraju da ostanu dosledni sebi i osude najveći ovozemaljski greh – muželožništvo. Uspevali su dugo da tolerišu ispovesti svojih bivših đakona o pijankama u božijoj kući, privođenju dečaka bez roditelja mlađih od 11 godina, pa čak i navode đakona Jovanovića da je mladi bogoslov Milić Blažanović, koji se po zvaničnoj verziji razneo bombom, zapravo ubijen jer nije pristao na seks sa vladikom. Sve to nije bio dovoljan razlog za suđenje, ili bar neku istragu, ali poljubac koji je osvanuo na youtubeu – nedopustivo! Naravno, kao i svaka druga nevladina organizacija, crkva ima legitimno pravo da odredi šta su vrednosti za koje se zalaže, ali bi njeni sledbenici trebalo dobro da se zapitaju kakav kredibilitet u „očuvanju javnog morala“ ima institucija kojoj je homoseksualnost veći problem od pedofilije.
Treći i u javnosti potpuno zanemareni akter – država. Kao finansijer gore pomenute nevladine organizacije za koju odvaja najveći deo sredstava iz budžeta namenjenom nevladinom sektoru, trebalo bi da prati aktivnosti onih koje finansira. Ili je sekularizacija kod nas definisana kao nemešanje crkve u rad države prikrivanjem dokaza o kriminalnim aktivnostima svojih zaposlenih i davanjem saveta političarima na temu spoljne politike i evropskih integracija? Kako drugačije objasniti to što ni sudstvo ni bilo koja institucija nisu odreagovali na teške optužbe na račun vladike (i ne samo njega!) kao ni na medijske navode o tome da Sinod SPC-a poseduje čitavu kolekciju fotografija, audio i video snimaka i preko 40 svedočenja koji dokazuju seksualno zlostavljanje koje je Kačavenda vršio nad mladićima i sveštenicima svoje eparhije. Kada je đakon Jovanović progovorio pre više od dve godine o ovim zločinima govorilo se o mogućim tužbama, međutim vreme je pokazalo da se to nije desilo. Vladika je odgovarao tek zbog lascivnog snimka sa muškom osobom, pred crkvenim zakonima, dok se o bilo kojim drugim prestupima uopšte ne govori. Dužnost države je da ispita istinitost svih navoda i zahteva iznošenje eventualnih dokaza o ovim zločinima, a ukoliko se postojanje kolekcije koju je prikupljao Sinod SPC pokaže istinitim SPC snosi krivičnu odgovornost za prikrivanje zločina. Oni su u tom slučaju odgovorni za svako sledeće eventualno silovanje koje se desilo nakon prvih svedočenja i dokaza predatim Patrijaršiji, koje su mogli blagovremenim reagovanjem da spreče. Na kraju krajeva, nakon presude koju je donela crkva, logičan zdravorazumski sled događaja bi bio izvođenje građanina Ljubomira Kačavende, kako mu je svetovno ime, pred svetovni sud, odnosno pokretanje istrage o zločinima koji mu se pripisuju, ne bi li se konačno utvrdilo za šta je taj čovek odgovoran, a za šta ne. No, umesto toga, tužbe za klevete podneo je on…
Piše: Nemanja Marinović
