Nacrt Zakona o istopolnim zajednicama – uključujući njegovu najavu, nacrte, predloge – prošao je do sada nekoliko faza. Red hajpa od strane pripadnika LGBT zajednice, aktivista za ljudska prava, i nas (nadam se, ipak, većine) koji podržavamo ljudska prava bez izuzetaka; red denial-a, jer Srbi smo, u denial-u moramo biti, od strane navodno 500 imena u Apelu 212, raznih koalicija za nekakve normalne porodice, raznoraznih Boškića i njemu sličnih. I red posve tužne tišine kada je jedan čovek rešio da je predlog tog Zakona u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, koji ova zemlja, njeni građani i političari svesrdno poštuju i u koji se kunu, koga da nema, ne bi bilo ni Kosova jer u Srbiji Kosova ima samo u Ustavu. Zato nam je toliko važan taj Ustav. Ali ni Ustav ni Kosovo nisu tema ovog teksta. Neki drugi put. Elem, Predsednik je izjavio da neće potpisati Zakon, jer smatra da „Ustav upućuje na Porodični zakon koji brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu muškarca i žene. Stoga i Zakon o istopolnim zajednicama ne bih mogao da potpišem i vratio bih ga Narodnoj skupštini“.
(Nećemo sada da objašnjavamo zašto je ovo notorna izmišljotina, već zašto je Predsednik, inače pravnik, rešio da laže)
Njegov stav je, kao i mnogo šta u vezi sa ovim predlogom Zakona, napravio pravu pometnju u javnosti: naišao je na oštru kritiku istinskih poznavalaca prava, koji su objasnili zašto on, ipak, nije u suprotnosti sa Ustavom; LGBT zajednice, aktivista, a iskreno se nadam da ni Ana Brnabić nije ostala ravnodušna, ta deklarisana pripadnica LGBT populacije, koju je upravo Vučić doveo na to mesto. Mnogi kažu da se baš Ana našla u „najneugodnijoj situaciji“, ali je to nije sprečilo da se ne izjašnjava o stavu svog, kako to ona kaže, šefa. Ali, stanite, šta i očekivati od osobe koja je za zajednicu kojoj pripada uradila koliko i, na primer, Smederevo i Bor zajedno za kvalitet vazduha u svojim kasabama, dakle ništa, i koja je, ilustracije radi, na pitanje zašto se ovoliko čekalo na Zakon o istopolnim zajednicama, odgovorila: ,,Ne mogu da odgovorim, jer šta god da kažem, kritikovaće me da nisam objektivna. Pustiću resornu ministarku da se bavi tom temom. Kod ljudskih prava nema objektivno i subjektivno. Suviše je blisko mojim privatnim interesima da automatski znam kako bi se moj komentar tumačio“.
A gospođa resorna ministarka Gordana Čomić? Trudila se, trudila, pričala, branila, objašnjavala. A sada? Pa ništa, neki kažu da je ona kolateralna štetica Vučićeve igrarije – visoka funkcionerka strašne bivše vlasti, može da bude glavni dežurni krivac za pokušaj indoktrinacije srpstva sramotnim tekovinama Zapada. Eh, Goco, Goco. Neki bi rekli „ko sa decom spava, upišan se budi“.
Alekovi igrokazi i vrući krompirići
Kada ostavimo moje, neki bi rekli, zajedljive i ironične komentare, po strani, dolazimo do dva krucijalna pitanja: najpre, ko je bio toliko glup da radi na neustavnom Zakonu; i drugo, ono pravo, šta Vučić zapravo želi da postigne?
Prvo pitanje je posve retoričko: Zakon, tj. njegov nacrt, nije neustavan, niko nije bio glup, i Vučić to sve zna.
Što se drugog pitanja tiče, evo jednog od mogućih odgovora. Govoreći o ovoj temi za medije, pravnik Milan Antonijević objašnjava da je Vučić spornom izjavom kupovao vreme, i da ipak nije reč o nekom sukobu između njega i gospođe ministarke Čomić. „To je više neki mali igrokaz u kojem su građanima uskraćene prave informacije i činjenica da će taj zakon na kraju biti donet. A onda će opet, umesto da govorimo kako želimo da unapredimo prava svakog građanina, država da se sakrije iza pritiska Evropske unije i iza presude Evropskog suda za ljudska prava, koja jasno nalaže da se te zajednice moraju urediti“. Uz to, Antonijević dodaje, javno mnjenje u Srbiji u ovom trenutku ne daje signal da bi prihvatilo taj zakon, i na ovaj način se možda ponovo kalkuliše oko tog pitanja.
Inače, nacrt Zakona je dobio i zeleno svetlo od Saveta Evrope početkom juna ove godine.
„Da bi se dogodila prava promena, neophodni su snažna politička volja i posvećenost, koje će se pretočiti u jako zakonodavstvo koje će biti ne samo usvojeno, već i sprovedeno“, rekao je šef kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, Tobijas Flesenkemper.
Ipak, ostaje pitanje šta će se desiti sa nacrtom Zakona ako Vučić ostane pri svom stavu. Kako piše Vukašin Obradović:
„Može se desiti da Predlog zakona i ne stigne do Skupštine, odnosno da se zastane sa procedurom. Valja, međutim, pretpostaviti da je Vučić, ako je to zaista želeo, imao na raspolaganju niz načina da zaustavi ili uspori rad na ovom Zakonu mnogo pre nego što se došlo u završnu fazu. Biće, dakle, da će izabrati neki drugi put“.
Podsetimo se malo teorije: ako Vučić odbije da proglasi zakon koji izglasa Narodna skupština, moraće da, zajedno sa pismenim obrazloženjem, vrati poslanicima zakon na ponovno odlučivanje. Ako poslanici reše da ponovo glasaju o tom zakonu, on se izglasava većinom od ukupnog broja narodnih poslanika, i tako izglasan zakon Predsednik je dužan da proglasi.
Ako ovo bude srpski scenario, to će značiti da je Vučić vruće krompiriće bacio svojim poslanicima, i njima ,,uvalio” uvođenje jednog strašnog zakona sa Zapada.
Dakle, sada čekamo. Kao i uvek kada se Aleksandar Vučić oglasi, pa nešto najavi, pa napravi dramsku pauzu, skine naočari, uzme gutljaj vode, gledajući negde ispred sebe, zamišljajući neku bržu, bolju i jaču Srbiju.
Piše: Ivana Nikolić
Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
