U intervjuu sa Živojinom D. Panajotovićem saznajemo više o njegovom kreativnom procesu, načinu na koji balansira između umetničke slobode i realnosti, kao i o reakcijama publike na njegove knjige. Panajotović nam otkriva svoje književne uzore, knjige koje bi preporučio čitaocima, kao i svoju viziju za budućnost Udruženja ŽDP koje je osnovao. Takođe, razgovaramo o njegovim planovima za nove projekte i njegovom pogledu na značaj queer književnosti u Srbiji.
Kako izgleda vaš kreativni proces pisanja?
Svako pisanje delim na nekoliko faza. U prvoj napravim skelet romana, tu napišem broj strana, poglavlja, svakom poglavlju dam ime. Druga faza služi da napravim likove, da ih stvorim. Da ih doživim, kako bih sa njima mogao da se igram do samog kraja. To je kako ja kažem tehnički deo. Nakon toga krećem sa prvim poglavljem. Nabacam reči, to obično ima oko dve strane u Word dokumentu. Posle toga, širim priču i upadam u svet stvaranja. Između te dve konfuzne strane i nekih petnaestak strana proces je dug. Tada se povlačim, slabo komuniciram sa spoljnim svetom i za nekih godinu dana izađe jedan lep roman. Pisanje je definitivno moj beg od svega, moja terapija i najbolji odmor.
U kojoj meri vaša dela reflektuju društvene probleme s kojima se suočava LGBT zajednica u Srbiji?
U jako maloj meri, dok sa druge strane daju vetar u leđa celoj LGBT zajednici. Svako ko pročita ono što sam napisao videće da su moji likovi sasvim obični, svakodnevni ljudi, sa najnormalnijim problemima. Pokušavam da kroz pisanje LGBT ljude predstavim kap jedne od nas. Ja tako lično živim, kao javno gej osoba. To je zapravo ono duboko, autobiografsko u svakom mom napisanom delu.
Kako balansirate između realističnog prikazivanja LGBT+ života i umetničke slobode u svojim delima?
Kao i u životu, mislim da dobro balansiram. Ako se to može tako nazvati. Kako u životu, tako i u delima. Nema tu mnogo prostora za umetničku slobodu. Moje pisanje je realno, situacije iz svakodnevnog života prosto pretačem na papir. Svi mi imamo lepe i manje lepe momente bilo da smo strejt ili gej. Ja se malo više baziram na emocijama, ali ja se na to kotrljam.
Sve prave ljubavi su pomalo tužne. Kako vi vidite istopolne ljubavne odnose u Srbiji danas?
Primećujem da su nekako ljudi slobodniji, u zadnje vreme. Jednostavno u javnosti se sve više priča o tome, samim tim taj neki led sve više puca. U osnovnoj školi sam krio da sam zaljubljen u druga iz razreda, danas ja na naslovnim stranama novina pričam da sam gej. To je taj momenat koji sam uhvatio i na njemu mora da se radi. Što se tiče tuge, u ljubavi ja sam lično tu jako odsečan, dok u mom pisanju ta tuga može da se opipa.
Kako vidite budućnost queer književnosti u Srbiji? Da li raste interesovanje?
Definitivno raste interesovanje. Što se mene lično tiče kada sam napisao prvi roman, rekao sam to je to. Danas imam rukopis za treći. Dakle interesovanje raste, ali nije to onaj nivo na kome bih želeo da to bude. Čak i da izuzmemo ono čuveno, uvek može bolje. Ali samo sam ja napisao tri romana, znam još ljudi koji se bave kvir književnošću i to mi je drago.
Koji su vaši književni uzori?
Definitivno Ivo Andrić. U njegovim romanima uživam. To su ti opisi, to je taj neki beg od svega… dok čitam nešto njegovo, ja sam tamo.
Knjige koje biste preporučili čitaocima Optimist magazina kao obaveznu lektiru?
Na mom noćnom stolu je roman „Gospođica“ od Andrića i uvek neki lagan roman, koji opušta. Poslednje što sam pročitao tog tipa je „Sedam muževa Evelin Hjugo“ od Tejlor Dženkins Rid. Dobio sam ga na poklon za Novu godinu i baš mi se dopao. Od prve strane mi je provukao pažnju i ostalo je tako do samog kraja. Kažem, slabo čitam, ali kad malo zastanem, nije da ne čitam. Ipak volim dobru knjigu, mnogo bi ih preporučio, ali ove dve su mi favoriti.
Da li se suočavate s kritikama i negativnim reakcijama zbog tema koje obrađujete u svojim knjigama?
Moram da priznam, da ne. Možda je negde na početku , neko nešto i zamerio, ali to je toliko bilo malo da ga se i ne sećam. Pre nego sam izdao svoj prvi roman sa tom temom pojavljivali su se odlomci iz romana, kako sam ih ja nazivao „radne verzije“. Moj fejsbuk je bio preplavljen time. Pa čak i tada, podrška od ljudi je stizala. Onda je došlo autovanje, javno. Čak i to je kod mene bilo samo proforme, ajde da bude zvanično. Nekako smo kroz to prošli više nego dobro. Prvi roman se rasprodao preko društvenih mreža. Čekali su, da ne kažem tražili su još.
Kakva je vaša vizija za Udruženje ŽDP u narednim godinama?
Ono je osnovano sa idejom da svakome da šansu. Smatram da je danas jako teško izdati svoju knjigu, naročito ako je prva. Još ako si mlad, pa na to dodaš kvir temu, propast u najavi. Ja moram i sada, po stoti put da se ogradim. Ja „plivam“, suštinski je teško. Udruženje će da pokuša da suštinski bude manje teško. Pitali su me, da li će ŽDP da se bavi samo kvir temama. Neće, ono će biti tu za sve. Za uzrast od sedam do sedamdeset sedam, što se kaže. Od slikovnice, slagalice, do ozbiljnih tema. Sve što smatram da je dobro, po mom nekom ukusu, ŽDP će u svakom smislu da stane iza toga, kao firma. A kada kažem „naredne godine“, ne smem da zamišljam, ja sam vizionar.
Šta je sledeće nakon „Stana u Tiršovoj“?
Što se mene lično tiče, novi naslov „Ti si moje Sunce“, inače posvećena dečku koga sam jako voleo, a nije nam uspelo. Kakav paradoks. Priznam da sam gej i ne uspe. Roman „Ti si moje Sunce“ je napisan, čeka samo momenat da ugleda svetlost dana. Ja bih voleo da izađe sledećeg leta, ali polako. On je nastavak prvog romana „Čekajući Sunce“ čiji redizajin planiram i koji govori o tome šta i kako dok se ljubav traži, naredni „Ti si moje Sunce“ govori o tome šta se desi kada se ljubav nađe. Za razliku od svih do sada nema tragičan kraj.
RazgovaraO: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
