Nedavno je u izdanju Filmskog centra Srbije objavljena knjiga „Kritički vodič kroz srpski film 2018-2022“ koju potpisuju filmski kritičari Zoran Janković i Đorđe Bajić. U pitanju je nastavak „Kritičkog vodiča kroz srpski film 2000-2017“ u kome su autori obuhvatili osamdeset i pet novih filmskih ostvarenja. Bio je ovo povod da malo popričamo sa jednim od autora Zoranom Jankovićem.
Dok je prva knjiga „Kritičkog vodiča“ obuhvatila period od gotovo dve decenije, druga knjiga ima opseg od pet godina. Zašto?
Nova knjiga je u tom trenutku i u ovom obimu nastala na predlog tadašnjeg direktora Filmskog centra Srbije, Gordana Matića, a pretpostavka da je pomenuti poziv usledio relativno brzo, jer je prvi naš „Kritički vodič kroz srpski film“ na uzorku ovih pet godina jedno od najprodavanijih izdanja te kuće. A principom sinergije, svaki uspešan naslov sa sobom nosi potencijal da skrene pažnju i na ostale, neretko i nepravično medijski skrajnute naslove istog izdavača. Ima tu još nešto – prva knjiga je obuhvatila 225 filmska ostvarenja nastala i prikazana u narečenom periodu, a ova čak 85; te treba imati u vidu da je obim svake knjige ograničen štamparskim mogućnostima i pretpostavljenim kapacitetom opet potencijalnih čitalaca da nađu vremena i pažnje za svaki i sličan čitalački poduhvat, sve i da ih sadržaj neosporno privlači i zanima.
Šta se na polju domaće kinematografije promenilo između dva Vodiča?
Naprosto, to malo pre pomenuta brojka filmova iz ovog perioda to i faktografski strogo ilustruje i dokazuje, znatno više se snima, a javile su se i neke novije prikazivačke mogućnosti. Osim toga, pojavio se i novi model za nastanak filmova, a to je taj mutant serijskog sadržaja iz koga onda iskrsavaju i filmovi viđeni prvobitno za bioskopsku eksploataciju. To jeste dovelo do porasta proizvodnje, ali je u isti mah u žižu dovelo jedan paraestetski kriterijum po kome se izvesni prepakovani serijski sadržaj ne samo formalno imaju smatrati i filmskim delima u užem smislu tog pojma.
Za drugu knjigu „Kritičkog vodiča“ može da se kaže da je „pandemijska“ jer je obuhvatila period epidemije koronavirusa i zaključavanja. Da li je ovaj globalni fenomen imao uticaj na srpsku kinematografiju?
Ne u primetnoj meri. Te, prve pandemijske godine jeste došlo do pada u broju proizvedenih filmova, Ali i to je dosta brzo prevaziđeno. Za razliku od, recimo, Holivuda, ma koliko svaka analogija i svako poređenje na tim relacijama uvek bilo nategnuto i isforsirano, u slučaju srpskog filma nije bilo većeg upliva korone – malo je filmova koji su u značajnijoj meri rabili i taj motiv („Usekovanje“ Siniše Cvetića i „Pored tebe“ Stevana Filipovića“), a malo je i filmova gde su pandemijske mere ograničavanja uticale na ustrojstvo filmskih priča i zapleta, kao što u američkom filmu imamo tu poplavu mikro-priča svedenijeg narativa sa manje glumaca u manje enterijera nego što to obično biva.
Ivan Velisavljević u svom predgovoru ovom izdanju primećuje da se filmovi sve češće „prepakuju“ i u mini-serije?
To stoji kao jedan od ključnijih novopridošlih fenomena u ovom periodu, ranije su filmovi duženi i sečeni u mini-serije, sada je taj proces preinačavanja iz medij i medij zacementiran u suprotnom pravcu. To jeste iznimno problematična, nazovimo je, tako navada, jer i majstori savremenog filma bi poklekli na zadatku tog prekrajanja. U isti mah, to zadaje i terminološke i druge glavobolje kritičarima i onima koji analiziraju filmske i kinematografske fenomene, ali to ionako nije posao za slabašne i nesigurne duše.
Koliko su kvir momenti prisutni u srpskoj kinematografiji 21. veka?
Ima pomaka na tom planu, to je nekako prirodan ishod normalizacije (koja kod nas, doduše, i dalje ide presporim, katkad i puzećim korakom, posebno u sferi zakonodavstva i sličnog), ali mimo detektovanja i nabrajanja kvir likova, podzapleta i periferno postavljenih motiva na drugu, treću… decimalu u pojedinačnim ostvarenjima, mnogo je značajnije da smo i u ovom periodu dobili dva odlična, a, gle čuda, mlada filma koji se bez previše vaganja i premišljanja mogu podvesti u fundus kvir filma. Da budem precizan, tu mislim na „Kelte“ Milice Tomović i „Kristinu“ Nikole Spasića. Lično sam zadovoljan tim procentom u ukupnoj slici srpskog filma prethodnih godina.
Da li u savremenim domaćim filmovima preovladava homofobija ili su kvir motivi korišćeni afirmativno?
U gorenavedena dva filma imamo afirmativan prikaz kvir likova kao ljudi od krvi i mesa, valjanih ljudi sa manama i nedostatnostima, to je za kvir film kao struju uvek najznačajnije i najdelotvornije, dok u poviše drugih filmova kvir identiteti ostaju u dubini kadra i na poziciji egzotične drugosti. A tu je i upliv komičnog, kao na primer u „Taksi bluzu“. Što se homofobije tiče, nje je u novijem srpskom filmu vidno manje nego u stvarnosnoj dimenziji života ovde.
Kao i prvu i drugu knjigu „Vodiča“ ste pisali zajedno sa Đorđem Bajićem. Kako ste podelili posao? Da li ste birali filmove po tome koji vam se više sviđa, po azbučnom redu ili…?
Taj polazni princip nam je bio i konstanta i dominanta – filmove smo delili po estetski, žanrovskim i ostalim afinitetima i preferencama, u smislu da smo vagali ko bi mogao da napiše rečitiji, sveobuhvatniji, a onda i povoljniji prikaz svakog pojedinačnog filma. Jer, ako želimo iskreno, svako siljenje, pa bilo ono i ličan izbor i odluka, se lako primeti tokom čitanja. Đorđe i ja dvadesetak godina radimo zajedno, dosta toga dogovaramo i bez reči i formalnog dogovora, to je već dugo jedna organska saradnja, i zaista ne postoji niko drugi sa kojim bih radije i lagodnije radio sve ovo što mi godinama unazad radimo na polju filmske kritike, filmskog novinarstva i ostalog. A oba Kritička vodiča… su na prvo mestu plod Đorđevog pogibeljnog zalaganja da se stvar izgura do kraja i uvek osećam potrebu da mu iznova zahvaljujem (i) na tome.
Sa Bajićem ste nedavno pokrenuli i filmski podkast kanal FILMOHOLIK. Da li nam možete reći nešto o tome?
Da, od pre par meseci (takođe po pozivu) radimo taj prvi srpski filmski podkast kanal „Filmoholik“, kao svojevrstan filmski magazin. Mi smo pre par godina radili podkast „Prvi red“, ali je „Filmoholik“ u svakom smislu neporeciva nadogradnja tog našeg pokušaja da što šire zahvatimo filmske i filmofilske teme ovde i sada. Još uvek isprobavamo mogućnosti i format, prepakujemo i menjamo u hodu, ali cilj je isti – ponuditi kritički osvrt na aktuelnu kino i striming ponudu, ukazati na vesti i fenomene, podsetiti na naslove iz istorije ovdašnjeg i svetskog filma, a planiramo i goste. Mislim da smo na dobrom tragu da sadržaj koji dobro poznajemo i osećamo uskoro ponudimo potencijalnom gledateljstvu u najpodesnijem i najefektnijem vidu. Na tragu te impresije, svaka nam je smernica, baš kao i svaka sugestija dobrodošla, uvek i može i mora bolje, a ako toleranciju na drugačije viđenje istog shvatimo nužno i kao vid mazohizma, moramo da podsetimo ostale, a pre toga da podsećamo i ostalo da i kritičare neizostavno mora neko, barem povremeno i povremeno glasno i jasno, da kritikuje.
Razgovarao: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
