Pre više od pola veka, u srećna vremena po kulturu, tadašnja država je imala jasnu strategiju za njen razvoj i ulaganje. Tada je u Beogradu, kao kulturnog i administrativnog centra zemlje osnovano pet velikih manifestacija umetničkih ostvarenja: BEMUS, BELEF, FEST, Oktobarski salon i BITEF. Danas, iako svi imaju dugu tradiciju i bogatu prošlost, ne možemo se za sve njih reći da održavaju reputaciju velikih, iako bi to trebalo da budu, barem prema sredstvima koja se izdvajaju iz gradske i republičke kase za njih. BEMUS i BELEF su poodavno nadmašeni od skorije osnovanih – Beogradski džez festival i Beogradski festival igre, Oktobarski salon se održava bijenalno, dok se FEST i BITEF i dalje bore sa duhom vremena, da povrate dane stare slave. FEST je poslednjih godina to i uspeo, dok je BITEF odlaskom Mire Trailović i Jovana Ćirilova i dobijanjem novog selektora, Ivana Medenice, na svojevrsnoj prekretnici. Postavlja se pitanje danas, u svetu mnogobrojnih (multi)medija i drugih umetničkih sadržaja, pa i novih festivala (tu pre svega mislim na festival DESIRÉ u Subotici) čime privući publiku, a da festival o(p)stane alternativan, različit i kvalitetan. BITEF je danas na testu vremena.
Ovogodišnji moto festivala, održanog po 52. put, od 13. do 22. septembra u Beogradu, je SVET BEZ LJUDI. Selektor festivala odabrao je deset projekata, raznih sadržajnih formi – od plesa i muzike, instalacija bez glumaca, pa sve do dramske. Publika je imala prilike da pogleda ukupno deset formi iz devet zemalja – dve dramske predstave Olivera Frljića (pozorišta iz Berlina i Zagreba), Dragana Živadinova – autora iz Slovenije, domaće predstave BOLIVUD Narodnog pozorišta iz Beograda, zatim muzičke predstave na zatvaranju REKVIJEM ZA L., plesne predstave PRLJAVSTINA, jezičko – scenske instalacije SVITA BR.3 i tri pozorišne instalacije bez glumaca. Raznolikost selekcije je svakako obeležilo ovogodišnji festival, kao i polemika stručne javnosti o njenom kvalitetu i adekvatnoj formi. Neosporno je da se poslednjih par godina jako uložilo u marketing festivala, za koji se može reći da je jedan od najboljih kod nas, kada su u pitanju kulturne manifestacije. Nije slučajnost da su skoro sve predstave poslednji niz godina bile rasprodate.
Zamišljen kao festival novih pozorišnih tendencija kroz selekciju predstava Mire Trailović i Jovana Ćirilova neprekidno je pratio pozorišne eksperimente, postdramskog teatra, klasičnih tekstova i modernog plesa. Vođen tom idejom, Ivan Medenica, u trećoj godini mandata kao selektor festivala se odlučio da publici ponudi raznolike forme deset projekata u glavnom programu za koje se, barem za većinu može reći da i nisu predstave u pravom smislu te reči, već više muzičke, plesne i pozorišne instalacije (bez glumaca na sceni). Političko pozorište ostavlja snažnu društvenu kritiku totalitarnih režima koji su sveprisutni. Ove godine to su učesnici iz Slovenije, Francuske, Srbije, Nemačke, Hrvatske, Estonije, Švajcarske, Izraela i Belgije. Prema njegovim rečima misija Bitefa jeste da jasno mapira umetničke fenomene savremenog teatra i da hrabro ukazuje na odgovarajuće, turbulentne i uzmemirujuće društvene fenomene savremenog sveta. Da Bitef postoji da bi nas uznemirio umetnički i politički. Prošlogodišnji Bitef je imao fokus na velikim mitološkim, biblijskim i epskim naracijama i koji je svakako obeležila predstava OLIMP, i domaća predstava EPIKA BALKANIKA u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu i Bitef teatra (koja je na umetnički način i obeležila domaću pozorišnu sezonu). Takođe, selektor ističe da je pod sloganom ovogodišnjeg festivala prevashodno mislio na tri asocijacije: svet bez pravih ljudi, svet (uoči) apokalipse i fenomen smrti. Te asocijacije su čvrsto povezane jer dovode, pre ili kasnije, do kataklizme opštih razmera posle koje nema ničeg: samo smrti, odnosno SVETA BEZ LJUDI. To su sve tendencije koje odlikuju današnju Evropu i svet, koje razgrađuju demokratske ustanove i ljudska prava.
Kao i prošle godine i ove je festival otvorila slovenačka predstava ODILO. ZATAMNJENJE RATORIJUM (u koprodukciji nekoliko slovenačkih pozorišta), kao Prolog, koji najavljuje temu 52. Bitefa. Dragan Živadinov, reditelj predstave i jedan od vodećih avangardista iz 80-ih godina prošlog veka upozorava na ponovnu pojavu nacizma, i praveći analogiju sa prošlosti mračne figure slovenačke istorije Odila Globočnika, kroz uspon nacionalizma i rasizma koji su prethodili Drugom svetskom ratu. On je kao Hitlerov sledbenik izmislio koncetracione logore i bio krivac za smrt milione ljudi. Predstava je u stvari uverljiva rekonstrukcija jednog od nacističkih mitinga iz 30-ih godina prošlog veka u kojem je i sam Odilo učestvovao. Vizuelno jako precizno izrežirano sa jako disciplinovanim ansamblom ipak ostaje dramaturški nedorečena. Ostavlja utisak prikaza jedne stilizovane priredbe, poput oživljavanja dokumentarnog snimka iz tog vremena. Pretvaramo se u publiku koja posmatra jedan performans, paradu moći i manipulacije, bez previše napinjanja da razumemo radnju – izgovorene reči. Vrhunac predstave je ipak na kraj, kada glumci odlaze sa scene, skidajući nacistička obeležja ne poklanjajući se, ostavljajući jasnu sliku grobova iza sebe, koje su i uzrokovali.
Festival je zvanično otvorila francuska predstava SVITA BR.3 EVROPA. Drugi deo istoimene predstave publika je imala prilike da pogleda na 50. Bitefu, kada je između ostalih dobila i nagradu publike. Taj uspeh je ponovila i ove godine. Predstava je zasnovana na principu žive reprodukcije raznih audio-materijala, na svim jezicima evropske unije. Takav način izvođenja (dva izvođača u pratnji klavira) pružio je mogućnost publici da ih čuje na način najbliži onome kako su izgovorene: uznemiravajuće propovedi, uputstva za rukovanje, sramne izjave, verbalno nasilje, politička brutalnost, govor mržnje, treninzi za lični razvoj i sl. U pitanju su svakodnevne izjave koje su uglavnom negativna pojava i kao takva u publici izazivaju podsmeh i gađenje. Iako je neosporna moć reprodukcije i imitacije na svim jezicima predstava ostavlja blaži vid zabave publike, posredno kritikujući današnje društvo. Ovo svakako ne mogu nazvati predstavom, već jednim scensko-muzičkim performansom.
Jedna od najslabijih ponuđenih predstava u glavnom programu je upravo domaća predstava – (treš) mjuzikl BOLIVUD Narodnog pozorišta u Beogradu, po tekstu i u režiji Maje Pelević, koja je i pre dve godine imala projekat, takođe prikazan i glavnom programu. Po sadržaju predstavlja vid političkog pozorišta, govoreći o ponižavajućem položaju radnika u kulturi, tranziciji društva i neoliberalnom kapitalizmu. Sve je to ispričano figurativno kroz dolazak velikog bolivudskog producenta koji kupuje malu fabriku i otvori nova radna mesta. Glumci lokalnog pozorišta tu vide šansu za sebe. Iako predstava tematski može da odgovara ovogodišnjoj temi festivala, u umetničkom smislu nikako nije trebala da se nađe u glavnoj selekciji. Šta više, bilo koja predstava iz showcase domaćeg programa bi bila bolji izbor (Režim ljubavi, Jami distrikt, Urnebesna tama ili Klošmerl). Kada se već pominje ovaj program, namenjen pre svega da strana publika ima uvid u domaću produkciju, smatram da je propust što nije prikazana nijedna predstava sjajnog Andraša Urbana (a mogla je npr. U ime gospoda).
Kao najuspelije predstave festivala svakako se mogu svesti oba projekta Olivera Frljića. To su svakako i dve predstave za kojim je vladalo i najveće interesovanje publike, čija su po jedna izvođenja na velikim scenama Beogradskog dramskog pozorišta i Ateljea 212 bila premala da prime sve zainteresovane. Tih večeri veliki broj akreditovanih novinara nije uspeo da pogleda predstave, što se može podvesti pod propust organizatora da ne obezbede dodatne termine izvođenja. Nije iznenađujuća odluka selektora da se ove dve predstave nađu u glavnoj selekciji festivala. Možda više iznenađuje propust prošlogodišnje selekcije da se ne nađe Frljićeva predstava SECOND EXILE (a našla se u selekciji festivala Desire u Subotici) koja je po mnogo čemu kontroverznija i bitefovskija od obe ovogodišnje. Prva izvedena predstava je GORKI – ALTERNATIVA ZA NEMAČKU poznatog Maksim Gorki teatra iz Berlina. U jednom, gotovo dokumentarističkom pristupu, ličnih ispovesti glumaca ovog pozorišta, slušamo probleme koje imaju kao pripadnici manjinskih grupa i svojih političkih stavova u državi koja se smatra najdemokratičnijoj u Evropi danas. Predstava oštro osuđuje stavove ekstremne desnice i mogućih posledica njihovog delanja. Iako glumački i scenski i tematski jako ozbiljna i kvalitetna predstava, publici ipak nije ponudila ništa već nije čula i znala i videla u domaćem teatru. Druga predstava, ŠEST LICA TRAŽI PISCA, satiričnog pozorišta Kerempuh iz Zagreba kroz klasično delo Luiđija Pirandela osuđuje hrvatsku desnicu. Jako provokativno, duhovito i pravi primer političkog pozorišta, gde se javno prozivaju aktuelni hrvatski političari i podsmeva njihovim detaljima iz privatnog života. Upečatljiva Frljićeva režija, gde provocira sa scenom igranja srpskog kola i uz zvuke Cecine pesme Kad bi bio ranjen. To je možda i najkompletnija predstava ovogodišnjeg festivala. Važno je napomenuti da se u propratnom sadržaju festivala održao i Filozofski teatar u kome je pored Frljića učestvovao i Srećko Horvat koji je zvanično i otvorio festival. Projekat je započet u Hrvatskom narodnom kazalištu 2014. godine i već tri godine se održava u Narodnom pozorištu u Beogradu. Osnovan je sa željom da se uspostavi bliska veza između filozofije i pozorišta, kao mesto za aktivno promišljanje društva i društvenih procesa i društvenopolitičke realnosti.
Estonska predstava NO43 PRLJAVŠTINA najavljena je od strane selektora kao jedno od najvećeg otkrića za ovogodišnju publiku festivala. U pitanju je kombinacija fizičkog teatra i savremenog plesa. Deset telesno sjajno artikulisanih dramskih glumaca izvode, u ringu ispunjenom blatom: niz raznovrsnih, pretežno neverbalnih životnih situacija. Glumci igraju, padaju, valjaju se, guraju, polivaju vodom u tom istom blatu – neverbalno. U publici je sve vreme strah od prskanja blatom (prva dva reda publike nosi zaštitnu odeću, poput kabanica za kišu). Iako dramaturški nije najuspelija, predstava je po meni jedna od najboljih u ovogodišnjoj selekciji, oslikavajući apokaliptičnu sliku savremenog društva, a sve to na duhovit i sjajno koreografski i muzički usklađen način, prepuno simbolike. Nešto što svakako nismo imali prilike da do sada vidimo u domaćem teatru.
Instalacije bez glumaca na sceni – pozorište bez glumaca su poseban segment festivala kroz čak tri umetnička multimedijalna projekta iz tri zemlje. Iz Nemačke – VEČITA RUSIJA, ruske pozorišne kritičarke Marine Davidove, iz Izraela – PA’AM mladog umetnika Nadava Barnee i iz Švajcarske – ZAOSTAVŠTINA, KOMADI BEZ LJUDI čuvenog reditelja Stefana Kegija, člana Rimini protokola iz Lozane. Prva i prostorno najzahtevnija instalacija ima nekoliko soba (prostor Narodnog pozorišta u Beogradu) koje publiku vode kroz različite periode političke i kulturne istorije Rusije, prikazujući razne oblike autokratskih – večitih vladavina – od carske Rusije, preko komunista do savremene Rusije. Druga, svetlosna i vizuelna instalacija govori o motivu smrti – na osam televizijskih ekrana emituju se apstraktni i dokumentarni video radovi, praćeni snimljenim glasovima koji pripovedaju priče o bolnim sećanjima i smrti bližnjih (predstava se gleda iz gledališta Bitef teatra). I treća instalacija, koja je ove godine dobila dve najznačajnije nagrade festivala (Gran pri Mira Trailović i Politikina nagrada za režiju) je vremensko – prostorna slika nekoliko soba običnih ljudi kojih više nema ili koji će nas uskoro napustiti (postavljeno u Pozorištu na Terazijama). Autori su dve godine obilazili ustanove (bolnice, pogrebne zavode, domove za stara lica) i susretali sa ljudima koji su se pripremali za sopstvenu smrt, da bi prikazali planirana zaveštanja tih ljudi. Jedan stariji bračni par koji je odlučio da umre zajedno seća se svog života i mladosti, jedan otac se obraća kćerki, naučnik koji ispituje tehničke aspekte svoje smrti i dr. Iako je bilo obezbeđeno nekoliko termina da se instalacije pogledaju, njih je ukupno i najmanje publike moglo pogledati. Tako da je, zapravo, najbolje predstave festivala pogledalo i najmanje ljudi, uključujući i veliku većinu akreditovanih novinara u koju se i ja ubrajam. To je i najveća zamerka ovogodišnjeg festivala – organizacija. Beograd kao milionski grad, jednostavno ima veliku potrebu za umetničkim dešavanjima, pa je nedopustivo da svako veče na takav način zatvarati vrata pozorišnih ustanova.
Čast da zatvori ovogodišnje izdanje Bitefa imala je predstava REKVIJEM ZA L., muzičko-scensko izvođenje belgijske kompanije iza koga stoji četrnaest eminentnih muzičara iz celog sveta. Ovaj svojevrsni posmrtni koncert spaja Rekvijem Mocarta i afrička muzika koji je aranžirao Faricio Kasol, a rediteljski uobličio Alen Platel, jedan od vodećih svetskih koreografa. U pitanju je pogrebni ritual kombinovan video snimkom poslednjih nekoliko sati života nepoznate žene i opraštaj muzičara kroz zvuke opere, džeza i afričke savremene muzike. Ove je ujedno i najemotivnije veče na celom festivalu. Muzičko delo koje ispraća jedan život i u isto vreme veliča život. Iako je delo veličanstveno, smatram da je primerenije da se našlo na nekom muzičkom festivalu, nego pozorišnom festivalu, pa i festivalu novih tendencija.
Na osnovu odgledanih osam od deset predstava iz glavne selekcije može se zaključiti da je ovogodišnja selekcija imala jasan koncept koji je tematski ispunjen, ali ne i po pitanju forme i opravdanosti odabranih predstava. Možemo postaviti pitanje da li ovo najbolje što se u ovom trenutku može videti i dovesti u Beograd, kada su nove pozorišne forme u pitanju. Imali smo festival sa najmanje predstava u pravom smislu reči, nudeći pokušaj alternativnih formi. SVET BEZ POZORIŠTA zaista ostavlja apokaliptičnu sliku.
Piše: Marko Radojičić