Rajner Verner Fasbinder, svakako je jedno od imena koje su u svetu andergraund filma ali i u svetlu gej aktivizma, ostavila najznačajniji pečat. Danas, njegovi radovi tako specifični, nastajali sa trupom istomišljenika van „svetala“ velikih studija, deluju impresivno i tek čekaju novu renesansu za nove generacije. U tom kontekstu oni su itekako interesantni današnjoj publici. Filmska teoretičarka Saša Markuš napisala je nedavno da je Fasbinder autor koji tek treba da bude otkriven i – razotkrivan. A na razotkrivanju njegovog lika i dela itekako je radio Milan Pribišić, dramaturg i profesor filma u Čikagu, u svojoj najnovijoj knjizi Sveti Fasbinder: Queer [M]učitelj i [M]učenik, koju je nedavno objavio Filmski centar Srbije. Razgovor o Fasbinderu sa gospodinom Pribišićem mogao je da traje u nedogled – fasciniran radom ovog velikom nemačkog sineaste, Pribišić govori o njemu kao da je u pitanju neki aktuelni reditelj, a ne osobenjak koji više od trideset godina nije među živima, gotovo onoliko koliko je i trajao njegov životni vek.
Kako su (i da li su) filmovi Fasbindera preživeli vreme? Koliko su ti filmovi interesantni današnjoj publici?
Fasbinderovi filmovi, neki više a neki manje, su bez sumnje preživeli vreme; oni su aktuelni i danas, kako tematski (po pitanju traženja ličnog i kulturnog/nacionalnog identiteta, odnosa prema strancima i problemima ksenofobije i rasizma, odnosu prema manjinama, suočavanju sa problematičnom prošlošću nacije, ekonomskoj eksploataciji, fenomenu terorizma, itd.) tako i po pitanju rediteljskog stila i rukopisa. U stvari, rekao bih da je gotovo neverovatno koliko je Fasbinder, dok se bavio problemima svog vremena u isto vreme bio i ispred svog vremena i koliko je on naš savremenik.
U kojoj meri su Fasbinderovi filmovi uticali na gej populaciju tog vremena i kasnije?
Fasbinder je i kao javna ličnost i kroz svoje filmove, a i kroz pozorišne komade, uvek izazivao kontroverze; njega i njegov opus su uvek pratile polemike, jedni, oni mnogobrojniji su ga napadali, a drugi, oni u manjini, branili su ga. Njegovi filmovi, pa čak i oni najmanje uspešni, često su pokretali dijalog i stvarali diskurs koji je bio veoma značajan u sferi kulture, a ponekad, čak, i važniji od filma u pitanju. Tokom njegovog života (umro je 1982. godine u 36. godini) gej kritičari su ga najčešće napadali jer je prikazivao gej karaktere u negativnom svetlu što se suprotstavljalo politici gej aktivista trenutka jer je njima bilo važno da umetnici stvaraju tzv. pozitivne gej karaktere, da ih slikaju u lepom svetlu, bez obzira na stvarnost. Fasbinder to nije želeo, nije bio politikant u tom smislu, a ja bih rekao da on to i nije mogao. Za njega su gej karakteri u njegovim filmovima bili kompleksni, 3-D likovi puni protivrečnosti a ne likovi s postera gej aktivista. Naročito su lezbijke bile kritične u svojim napadima na Fasbinderove filmove koji se bave odnosima među lezbejkama i lezbejskom ljubavlju, na primer Gorke suze Petre fon Kant iz 1972. Fasbinder je bio i ostao kultni reditelj među gej gledaocima a njegov uticaj se može videti kod mnogih mlađih filmskih reditelja (u Americi, na primer, Tod Hejnz je, verovatno, najočigledniji primer; u Nemačkoj ja bih pomenuo Fatiha Akina, ali i među video umetnicima na primer Ming Vong, pozorišnim rediteljima (Tomas Ostermajer, Patrik Vengenrot, piscima, slikarima… Prošlogodišnja izložba Fassbinder Jetz/Fasbinder sada, održana u Muzeju filma Nemačke u Frankfurtu a trenutno dostupna javnosti u Berlinu, jasno je i detaljno pokazala uticaj Fasbindera i njegovih filmova na nove/sadašnje generacije umetnika, gej ili ne, u Nemačkoj a i šire. Dodao bih ovde da se može reći, a to nije jedinstven slučaj sa Fasbinderom, da je on, na primer, popularniji i uticajniji u Americi, nego u svojoj domovini a naročito među gej populacijom. Zašto je to tako je fenomen vredan daljeg istraživanja.
Da li je Fasbinder danas dovoljno zastupljen u pop kulturi?
Fasbinder sigurno nije zaboravljen a njegova fondacija u Berlinu na čelu sa Julijanom Lorenc radi odličan posao oko restauracije njegovih filmova i serija i njihovoj popularizaciji i dostupnosti na tržištu, na festivalima i na televiziji, bez obzira na određene kontroverze oko insistiranja na ponešto iskrivljenoj, pročišćenoj slici o „svetom“ Fasbinderu o čemu opširnije pišem u knjizi Sveti Fasbinder. Fasbinderovi pozorišni tekstovi, a još više njegovi filmski scenariji, se redovno postavljaju na pozorišne scene, kako u Evropi, tako i u Americi. Da li je to sve dovoljno da bi se reklo kako je Fasbinder veoma prisutan u današnjoj pop kulturi je nešto složenije pitanje i ja bih rekao da, verovatno, nije jer dosta mladih ljudi, pa čak i u Nemačkoj, nikada nisu videli nijedan Fasbinderov film niti predstavu rađenu po njegovom tekstu. I još za života Fasbinder, uprkos svom publicitetu, nije pripadao mejnstrimu, njegovi filmovi su bili kultni arthaus filmovi a predstave eksperimentalne i avangardne, on je bio previše kritičan i drugačiji i on, verovatno, nikada neće ni postati deo baštine pop kulture, poput recimo Endija Vorhola i to, donekle, pojašnjava njegovu posebnu, perverznu i queer poziciju u pop kulturi.
Koji su po vama najzabavniji queer momenti iz Fasbinderove filmografije?
Nisam siguran da bih queer momente opisao kao zabavne i sigurno ne kod Fasbindera. Kod Fasbindera ima dosta kempa koji je zabavan (protivrečnosti i preterivanja, karakterizacije i emotivnost koji su „veći od života,“ na ivici histerije, izbor kostima za likove u filmovima koji su preterano teatralni, izbor muzike, operetski i melodramatični momenti, ironija, itd.). Queer momenti, s druge strane, su momenti kroz koje istina, često surova, bolna, složena i protivrečna, pokazuje svoje lice—Petra fon Kant iz Gorkih suza Petre fon Kant je serija takvih situacija i momenata, ili Elvira Vajshaupt iz 13 meseci u godini. To su momenti na ivici ponora koji hrabro gledaju istini u lice bez obzira na posledice, koje su često daleko od zabavnog.
Posebno mi je bilo interesantno vaše tumačenje kempa kao nerazdvojnog entiteta gej ikonografije… Da li je zaista nerazdvojan? Zbog čega je kemp stalno privlačan i prisutan na gej sceni?
Kemp je nerazdvojan deo gej potkulture, jedna od njegovih najpoznatijih, najvidljivijih i, verovatno, najproblematičnijih, strategija. To je jedna vrsta parodičnog humora koji je seksualna manjina prihvatila kao oružje protiv neprijatelja van svoje zajednice i unutar sebe same. Kemp podseća gej populaciju da je humor najzdraviji lek protiv nasilja, netolerancije, depresije, nepravde… Kemp je protivrečan jer se igra sa suprotnostima i ta igra, to ludačko kao njegova suština, je ono što je doprinelo da istraje kroz istoriju. Umeti smejati se dok gledate tragediji u lice je lekcija koju je kemp pružio, a i dalje pruža, gej populaciji. Kemp je u isto vreme i politička strategija i, mada je vrlo brzo postao komodifikovan od strane mejnstrima, koji je u njemu video prevashodno smeh i razonodu kao i oslanjanje na stereotipične situacije i karaktere poput feminiziranog muškarca koji se ponaša kao diva, drag šou i slično, on se takođe može koristiti i kao taktika za transgresiju i društvene promene koje nisu revolucionarne, ali su svakako pomak ka drugačijem stanju stvari i prosvećenosti o svetu u kome živimo.
Da li je on bio jedan od rodonačelnika gej politike identiteta i gej subkulture u oblasti filma?
Ja bih rekao da je Fasbinder nezaobilazno ime u istoriji gej potkulture i gej filma, ali da je, u isto vreme, i ime koje izlazi iz usko shvaćenih okvira formiranja identiteta jer je uvek stvarao priče sa karakterima i situacijama koje su prikazivale kompleksnost potrage za autentičnim identitetom koji se prelama kroz mnoge uloge i aspekte, kako lične tako i društvene, političke, i ekonomske prirode. Fasbinder nije prihvatao svedeni, usko shvaćeni, politikantski pristup politici identiteta za koji su se zalagali gej aktivisti tokom 70-ih i 80-ih godina; njega su zanimali naši brojni identiteti i njihov dijalog i konflikti, on je video identitet kao lavirint u kome, tokom života, mi pokušavamo da pronađemo svoje jastvo, koje nam, na žalost, uvek izmiče.
Koji biste film izdvojili kao prekretnicu u karijeri a koji po značaju za gej populaciju i zbog čega?
Piljar iz 1971 godine i, dve godine kasnije, Svi drugi se zovu Ali, su filmovi koji na mnogo složeniji način nego njegovi rani filmovi spajaju strategije holivudske melodrame i kritičku analizu Fasbinderove Zapadne Nemačke tog doba približavajući ga idealu o kome je sanjao i zvao „nemački holivudski film.“ To je bio film istovremeno lep za gledanje i uživanje i film kritičan prema stvarnosti u kojoj je nastao i ti su filmovi otvorili put Fasbinderu koji uskoro postaje poznato i priznato ime na evropskoj pa i svetskoj filmskoj sceni. Njegov film 13 meseci u godini iz 1978 godine je, za mene, njegov najsnažniji gej/queer film jer spaja na jedan neprikosnoven način privatno, političko i nacionalno u svoj njihovoj kompleksnosti pokazujući da su ljudski život i um veoma složeni i lepi u svoj svojoj tragičnosti. Taj film, po meni, doseže jedan filozofski nivo razmišljanja za koji većina gledalaca ne misli da je uopšte i moguć, ili čak i potreban, kada se radi o filmu kao mediju.
Fasbinder je stvarao u uslovima koji su njemu odgovarali da bi kreirao svoje eksplicitne priče. Da li je moguće da se danas „ponovi“ slučaj Fasbinder, da nastane jedan reditelj sličnog stila pa i odjeka na kulturnoj i filmskoj sceni?
Slučaj Fasbinder je neponovljiv, kao i mnogi drugi slučajevi izuzetnih umetnika u izuzetnim momentima. Mi živimo u drugim vremenima, Nemačka je danas ujedinjena zemlja, internet i globalizacija su promenili svet i način na koji komuniciramo, stvaramo kulturne proizvode i razmenjujemo ih. Fasbinder je svoje prve filmove snimio zahvaljujući novcu koji je dobio od bivšeg ljubavnika ili od članova porodice. Bila je to prava gerilska porodična filmska manufaktura. Današnji filmski stvaraoci u Nemačkoj, a i ne samo u njoj, će vam reći da se filmovi danas više ne mogu tako producirati i plasirati. Istina, zahvaljujući tehnologiji mladi filmski stvaraoci mogu da snime filmove na svojim mobilnim telefonima za sitne pare. Problem postaje distribucija i reklamiranje tih filmova, njihova prisutnost na festivalima, u bioskopima, na televizijskom ekranu. U tom kontekstu stvari postaju mnogo kompleksnije i mnogo skuplje. Zbog svega ovoga rekao bih da nema „ponavljanja“ i da Fasbinder i dalje ostaje najsamosvojniji i najuticajniji nemački filmski stvaralac od svršetka Drugog svetskog rata pa sve do danas.
Kako vam se čini produkcija i kvalitet filmova sa gej tematikom danas? Filmova, pogotovo u Americi ima mnogo. Koji biste izdvojili i kog autora biste naglasili, jedno zanimljivo ime za gej zajednicu?
Slažem se da se danas veoma mnogo filmova sa LGBT temama snima u različitim zemljama, čak toliko da ih je nemoguće sve pogledati. To je, samo po sebi, veoma pozitivan trend što se vidljivosti i prisutnosti na filmskoj sceni tiče. Međutim, što se kvaliteta tiče, tu je priča nešto drugačija. Mnogo gej filmova koji se snimaju, na primer, u Americi u nezavisnoj produkciji su adaptacije priča i zapleta poznatih iz mejnstrim filmova samo sada u LGBT kontekstu i sa LGBT likovima. Mnogi od njih, takođe, koriste oprobane formule iz televizijskih serijala ili sitkoma. To su filmovi, iako snimljeni u nezavisnim produkcijama, koji što pre žele da postanu deo mejnstrima i šou-biznisa, oni su proizvod jednog perioda tranzicije ka fazi u kojoj će se, nadajmo se, queer film ostvariti kao samosvojni filmski žanr. Retki su izuzeci u ovom, prelaznom kontekstu a jedan od njih je, za mene, već pomenuti Tod Hejnz, reditelj koji je i sam veoma inspirisan Fasbinderovim opusom, naročito u Daleko od raja (2002) koji je adaptacija Daglas Sirkovih holivudskih melodrama iz pedesetih godina 20. veka posle odgledavanja Fasbinderovih obrada Sirka. Još jedan skorašnji primer uspešnog kombinovanja znanih formula saspensa Hičkokovog tipa, hardkor gej pornografije i ozbiljne studije ljudske usamljenosti je francuski film Stranac pored jezera iz 2013. godine reditelja Alena Girodija. Veoma originalan i jedinstven u formalnom i estetskom smislu je i „home movie“ ispovest dokumentarnog tipa koji je o svom seksualnom identitetu napravio pre deset godina, 2005. Džonatan Kauet u filmu Tarnation.
Da li smatrate da su queer teme dovoljno zastupljene u mejnstrim filmovima danas?
Mislim da živimo u trenutku u kome se, naročito kada govorimo o izborenim jednakostima i pravima na brak koji je postao institucija dostupna svima, bez obzira na poln, kada su prava trans ljudi i drugih manjina u centru političkih debata, i samo postojanje queer filmova kao posebne kategorije stavlja u pitanje. Mislim da sve više idemo ka jednom hibridnom filmu u kome će gej i mejnstrim postati deo iste produkcije. Još nismo dotle stigli ali se ubrzano krećemo ka tome. Stvari su nešto drugačije kada se radi o sve obimnijoj i sve vidljivijoj pornografskoj produkciji, ali to je tema za neki drugi intervju. Za sada, mislim da su queer teme u okvirima mejnstrim produkcije i dalje retke i marginalne, ali u svakom slučaju sve vidljivije. Ako želite da se ozbiljnije bavite queer problematikom, onda još uvek pravite filmove za posebnu a ne generalnu publiku. Izuzeci poput Brokeback Mountain (2005) Anga Lija ili The Kids are All Right (2010) Lise Čodolenko su baš to, izuzeci.
Kako izgleda vaš život u Americi?
Moram reći da je moj život u Americi postao veoma američki, pod čim podrazumevam jedan život pun protivrečnosti. Za mene je Amerika satkana od niza protivrečnosti —sloboda i nesloboda, uspeha i padova, visoke humanosti i okrutne nehumanosti. Ti nemogući spojevi proizvode neverovatne kontradikcije koje su i čar i môra američkog sna. Ujedno, Amerika je i teritorijalno ogromna zemlja i pruža iluziju da ako vam nešto ne ide u jednom gradu ili jednoj državi uvek možete otići u drugi grad/državu i početi sve ispočetka. I, naravno, gde god odete naletite opet na – sebe, svoje jastvo koje je, kao što nas je i Fasbinder naučio, jedan lavirint iz koga nema (srećnog) izlaska.
Jugoslovenska Kinoteka za novembar priprema retrospektivu Fasbinderovih filmova i obeležava 70 godina od njegovog rođenja.
Razgovarao: Dragan Jovićević