Nisam siguran, ali mislim da u rečniku pored reči vrednica umesto objašnjenja stoji slika Srđana Švelje. U svakom broju Optimist magazina možete uživati u njegovom izboru trendova za aktuelnu sezonu, a od nedavno i da ga ponovo slušate na talasima Radija Novi Sad. Iskoristio sam retku priliku kad je bio slobodan da popričamo o modi i aktivnostima ovog fanatika.
Srđan Šveljo, od mode, muzike, do fotografije i radija. Šta sve radiš i kako nalaziš vremena da sve to postigneš?
Pa sve to. Puno je nekih stvari koje volim i koje mi zaokupljaju pažnju svih ovih godina, a nemam ih malo. Kao prva velika i najintenzivnija ljubav je muzika. Odatle dolazi prvo slušanje iste, đuskanje uz nju, a potom DJ-ing i radio. Tako da će uskoro biti 20 godina kako kao DJ sada već MR. Fanatik zabavljam neke nove i stare klince širom sada već regiona. Radio se desio nekako prirodno iz sve te ljubavi prema muzici pa sam 11 godina bio autor nekih emisija i muzički urednik na novosadskom IN radiju koji više ne postoji kao i sve drugo što je progresivno pa lagano ugašeno u našoj zemlji. Promovisanje neke druge nove muzike koja nije mejnstrim kao i takve mode je neka moja misija ovde i sada! Imao sam dugu pauzu sa radijskim emisijama, ali evo od nedavno ide moj ШИК & ŠIZ ponedeljkom u ponoć na talasima Radio Novog Sada. Moda je tu kao nešto što je deo mene što sam oduvek JA, moda se provlači kroz sve segmente mog delovanja. Više od deceniju radim u magazinu JOY , Lepota i zdravlje, ali sam radio i L Officiel, CKM, pisao sam za razne portale i dalje sam aktivan za NS HRONIKU, a eto i na moje veliko zadovoljstvo za OPTIMIST gde iznosim neke svoje impresije vezane za modu i modne trendove/dešavanja. Mnogo je tu modnih revija, nekih modnih događaja iza kojih stojim, između ostalog radim i kao stilista za predivne FRAJLE! Fotografija je nekako logično došla u moj život. Posle decenijskog osmišljavanja, stilizovanja i saradnje (koja i dalje traje) sa našim najboljim fotografima rešio sam i ja da se okušam na tom polju. Moj izbor su malo provokativnije, neobičnije i erotičnije fotografije domaćih muških modela, ali i onih koji to nisu a dobro izgledaju. Pokazalo se kao pun pogodak što za promociju domaće muške lepote, a i kao neko novo polje gde sam za sada vrlo inspirisan da delujem. Tu su i moji kolaži koji su deo mog brenda FUN FUN, za sada su to majice na kojima su oni štampani a nadam se u nekoj budućnosti da će FUN FUN biti i više od toga!
Prvi post na UrbanLook.info objavio si u aprilu 2006. godine. Prošlo je deset godina. Šta se sve izdešavalo od tada?
Pa evo sad slavim deset godina od kako sam došao na tu ideju da negde na tom web nebu ostavim trag kako pisanom rečju, nekom pozitivnom recenzijom, fotografijom, ali pre svega promocijom nekih novih, mladih talentovanih ljudi Srbije i regiona koji baš i nemaju toliko prostora i o kojima se ne piše koliko bi trebalo. Vremenom se sve to nekako iskristalisalo, URBANLOOK je srpski rečeno trebao da bude URBANLUK, ali mislim da je to negde i ostao. Zanimljivo je koliko svi znaju za postojanje sajta a koliko malo njih zna da iza toga ne stoji čitav tim već jedan čovek, tačnije ja. Ono što je možda sajt trebao da mi donese a nije jeste neki profit s obzirom na to da je prvi takvog sadržaja nastao ovde, tj. bavio se modom i tim nekim lifestyle momentima koje ja smatram dobrim i bitnim za svet oko mene. Nikada nisam postao komercijalan, mejnstrim i promovisao nešto što nisam ja i deo moje estetike pa samim tim u zemlji u kojoj sam i nisam očekivao neki profit i da ću da živim samo od sajta kao neki koji su se u međuvremenu pojavili. To je ista priča kao i sa muzikom koju puštam… nisam neko ko pravi kompromise, podilazi većini… ma nikada nisam bio deo mase niti to želim. Moj svet je samo MOJ i tu su oni koji treba da razumeju šta poručujem, oni koji prepoznaju pa makar bili i preko okeana kilometrima daleko od mene .
Od te 2006. sam se više promenio nego Urbanlook, počeo sam da drugačije gledam na sve to o čemu pišem i jedino što je isto na sajtu jeste taj moj pozitivan stav… pišem samo o onome što mi se dopada, što me na neki način dirne u svakom smislu. Nema mesta oko mene ni u meni za loše emocije, kritike na račun nečijeg rada… takve stvari radije prećutim i idem dalje. Mnogo je LEPOTE oko mene da bih se bavio sitnim, lošim, i ružnim emocijama i okruženjem. O toj LEPOTI piše/govori URBANLOOK.
Kako bi opisao srpsku modnu scenu?
Jako sam ponosan na domaću scenu iz razloga što svi zajedno bez obzira da li su u pitanju dizajneri, stilisti, fotografi, svi koji učestvuju u njoj uz pomoć “štapa i kanapa” pravimo čarolije i neverovatno je kojom snagom i entuzijazmom ti mladi dizajneri prepuni ideja stvaraju svoje kolekcije koje su vrhunska umetnost i dizajn. Naša modna scena ima tu sreću da je nije pojeo taj komercijalni momenat, tj. da su mnogi dizajneri ostali dosledni sebi i svom radu i stilu, nisu pravili kompromise kakvi se dešavaju na svetskoj modnoj sceni. Njima je bitnija ideja i kreativnost nego biznis. Možda je baš zbog toga naša modna scena toliko bogata i postala prepoznatljiva u svetu koji tek od nedavno i nas ima u vidu kao modno osveštane i vredne pažnje.
Koje domaće dizajnere bi izdvojio i zašto?
Uvek je problem izdvojiti njih par jer neke pratim već deceniju, a neki su sasvim novi tek na početku ali vidim ih kao ozbiljne dizajnere svetskog ranga. Jedna od onih koja se drži sebe i ne pravi taj čuveni kompromis je Ana Ljubinković koju pratim od samog početka. Neverovatno je sa kojom energijom i beskrajnim idejama sestre Proković održavaju svoj JSP brend već 20 godina. Kako ne spomenuti ono što je i svet prepoznao kod Marka Mitanovskog, Ivane Pilje i Georgea Stylera. Sve ono što smo ikada mislili da se neće desiti sa našom modom na svetskoj sceni desilo se i dešava se! U poslednje vreme nekako prioritet dajem dizajnerima muške mode pa tu moram spomenuti Milicu Vukadinović, Batu Spasojevića, Boška Jakovljevića, Mirjanu Šarac, KONY MIAMI, ali i neke sasvim nove kao što je Mona Lacko. Mnogo je tu imena koje bih sad spomenuo ali znaju oni o kojima pišem svih ovih godina da su podjednako bitni i važni domaćoj modnoj sceni. Spomenuo bih i one koji deluju van Srbije kroz svoj rad kao što je Slobodan Mihajlović, Ana Šekularac, Saša Kovačević (SADAK), Ivan Mandžukić (IVAN MAN), Roksanda Ilinčić, Ruška Bergman, Branko Popović, Dušan Reljin, Ivan Rašić, Jovan Stevanović… i još mnogi koji svoj kroz svoj rad predstavljaju i ono odakle dolaze, a to je Srbija.
Koliko mladi dizajneri imaju šanse da se probiju u srpskom svetu mode?
Mladi domaći dizajneri uspevaju da budu zapaženi i negde prihvaćeni u tom srpskom modnom svetu. Postoje manifestacije na kojima se promovišu i samim tim skrenu pažnju na sebe i svoj rad, kako onih koji se stalno motaju oko mode tako i nekih modnih urednika, stilista ili javnih ličnosti. Nije problem pojaviti se, bljesnuti i probiti se već opstati i imati nešto što se zove modna karijera. To je ovde ozbiljan poduhvat s obzirom na nedostatak novca na sve manje onih koji su spremni svoj novac da ulože u nekog mladog dizajnera pred kojim je sigurno uspešna karijera. Za sada se većina samofinansira i iz tog razloga predstavljaju mini kolekcije koje su prepune ideja ali možda kvalitetom materijala i izradom ne zadovoljavaju neke svetske standarde. Žao mi je što je tako i što mnogi od njih ne uspeju da opstanu već se jednostavno ugase u svakom smislu!
Da li komadi koje vidimo na modnim revijama ikada završe na ulici, na običnim ljudima?
Većina komada domaćih dizajnera može se videti i kao deo outfita običnih ljudi koji se motaju tu oko nas. Mada veći deo domaćeg srpskog modnog dizajna teško je videti na ulicama, bar one koji su meni zanimljivi, jer naše ulice su postale opasan i nesiguran teren. Više su to možda klubovi, spotovi ili ulica, ali u modnom editorijalu nekog magazina. Kod nekih dizajnera je problem i cena jer ne može svako da sebi priušti neki komad sa revije a kod drugih baš ta revijska ekstravagancija i style koji na srpskoj ulici ne bi prošli mirno i nezapaženo kao negde u Londonu ili NYC. Iz tog razloga mnogi od njih i pokušavaju da svoj modni put nađu tamo negde daleko od nas. NAŽALOST!
Kad se spomene moda obavezno se pomisli i na gej lobi, iako smo već hiljadu puta ponovili da od toga nema ništa.
Kako uopšte prevazići tu priču?
Ta priča se nikada neće zaobići ne samo ovde nego i u svetu. Jer uglavnom dečaci koji su se igrali lutkama, seckali i oblačili Cice iz raznih “zabavnika” sada kreiraju modni ukus, modu, style i uglavnom su gay. Bez obzira što veliki deo modne scene nije iz te priče svima je jasno ko tu dominira i vodi glavnu reč. Ne postoji nikakav lobi, makar ne ovde, to su samo poznanstva koja su možda brza, lakša i spontanija među gay osobama nego između gay i str8 muškarca recimo. Nema barijera i nema zidova sve je otvoreno i jasno pa tako i moda i sve što moda znači svakom od njih. Tu priču samo treba ignorisati i svi oni koji žele da se upuste na bilo koji način u modu neka se ne plaše ž, samo neka budu otvoreni i širokih pogleda na svet i onda su uvek u prvom planu njihovi kvaliteti i ono zbog čega su u modi a ne ono što vole u krevetu.
Da li možda ima mesta da više pričamo o homofobiji u srpskom svetu mode?
Pa to je i više nego prisutno, sa homofobijom i strahom od mode uopšte, srećem se u poslednje vreme baš intenzivno kroz rad sa muškim modelima. Neverovatno je koliko njih želi da je u modi, a plaše se svakog povezivanja sa onim što ona jeste sa suštinom koja domaćeg muškarca odmah inspiriše na nešto što je gay. Neverovatno je da većina modela ima strah od toga šta će nositi na reviji, na fotografisanjima, koliko su nespremni za sve to, a žele da su modeli i da grade svoju karijeru negde u svetu. Mnogi od njih sa kojima sam radio pristajali su na moje neobične stajlinge ali uvek pod uslovom da ih ne tagujem i ne potpisujem kad objavim da ne bi neko valjda pomislio da su gay. U početku sam bio besan zbog toga jer mi je neshvatljivo da model nešto neće da bira i da se plaši svega što nije odelo i kravata a onda sam vremenom sve skapirao, pa ih odmah uputim na to, pitam ih kako stoje sa suknjom, dezenom i bojom ili ih jednostavno preskočim i ne želim da radim sa njima. Homofobija je najmanje dobrodošla u modi… ako će se toga kroz posao modela plašiti onda moda i nije za njih!
Kako to objašnjavaš?
Jednostavno je, okruženje, porodica, prijatelji… još uvek su mladi, nezreli nemaju svoj stav, preplašeni su i lako ih poljulja tuđe loše mišljenje i kritika. Neki od modela koje sam slikao čak su i pretnje dobijali samo zbog toga kakvi su na nekim mojim fotografijama. Neverovatna je stvar taj uticaj, primitivizam i ograničenost koju okolina može da prenese na nekog ko je potencijal i ko može imati karijeru ali oni koji podlegnu retko uspevaju. Sve od njihovog modelinga ostaje na tome da na FB stranici piše da je model ili da možda ode u Indiju i radi trećerazredne fotografije i kampanje kakvih bi se svako modno osveštan postideo.
Da li je modna osvešćenost rezervisana samo za gej muškarce u Srbiji ili vidiš pomake i kod strejt muškaraca? Kako srpskog strejtaša izbaciti iz sive trenerke i upoznati ga sa bojama?
Svi vole da su dobro obučeni, da lepo izgledaju i svi bi da “prate modu” čak mislim da se bolje oblače strejt momci da su modno osvešćeniji. Oni su nekako načisto sa svojom seksualnošću i nemaju taj starh od rekacije okoline To je nekako uspeo da uradi fudbalski svet i Bekam i hvala mu na tome što je uticao na strejt momke da shvate da je ok lepo izgledati i da zbog toga ne moraš da se ljubiš sa drugim momkom. Kako u svetu tako i kod nas moda je opšteprihvaćena stvar i podjednako je važna svima. To najbolje vidim kada putujem ili čak kada radim u klubovima. Ne zna se ko je ko ali se vidi da su što bi nekad rekli “skockani” i modno informisani. Čak više momci nego devojke što je do skora bilo nezamislivo jer moda je uvek nekako namenjena prvo ženama pa tek onda muškarcima. Siva trenerka je po meni više simbol udobnosti, a boje dolaze i u trenerke tako da vidim ja i crvenu, zelenu, plavu… jedino ćemo na rozu još malo čekati.
Da li te smara kad te pitaju da komentarišeš izgled i oblačenje poznatih? Da li su poznati najveći promoteri mode?
To sam jedno vreme s mukom i radio, i naravno da me smara jer ne vidim nikada neki veliki promašaj i razlog za dramaturgiju oko nečijeg stila. Naravno da primetim šta je ružno, lepo a šta nema smisla ali nekako to više govori o njima samima i treba ih pustiti da svojom modom tj. stilom pričaju o sebi. Nisam taj koji kritikuje, ne zanima me šta, ko, zašto i gde nosi. Verujem da su oni najbolji promoteri ali ne promovišu modu kakvu bih ja voleo da vidim na njima a to su domaći dizajneri. Malo je takvih kao što su Luna Lu, Bebi Dol, Slađana Milošević, Anica Dobra, Ana Stanić… koji nose domaći dizajn i to promovišu.
Po čemu ćeš pamtiti 2015. godinu?
Uvek po nekim lepim stvarima, nekim zanimljivim ljudima koji su došli u moj život, po lepim fotografijama koje sam uradio i koje je svet prepoznao, po reviji HEROES inspirisanoj Davidom Bowiem i njegovim stilom koju sam uradio na Serbia Fashion Weeku, po povratku na radio talase, po EXIT-u i SEA DANCE-u gde sam nastupao, po preseljenju u centar Novog Sada, po nekim simpatijama, divnoj novoj muzici koju sam otkrio, novim mogućnostima koje mi pruža web prostranstvo…
Modni savet koji možeš da daš našim čitaocima?
Da se ne plaše mode da joj se prepuste i žive sa njom u ljubavi!
Razgovarao Predrag Azdejković