Virdžinija Vulf je rođena jednog kišovitog i smogovitog londonskog januara 1882. godine u uglednoj engleskoj porodici „strogog i ćutljivog“ univerzitetskog profesora Leslija Stivena i „lepe i plemenite“ Džulije Stiven. Iako joj je bilo uskraćeno formalno obrazovanje, obrazujući se kod kuće (počela je da piše tek kada joj se činilo da je pročitala sve što je mogla), uspela je da postane jedna od najznačajnijih engleskih književnica i intelektualki 20. veka.
Stavljaju je rame uz rame za Džejmsom Džojsom i ubrajaju u ključne ličnosti modernizma koja je bila poznata po eksperimentima sa romanima toka svesti kao što je „Gospođa Dalovej“. Poznata je i po svojim feminističkim stavovima kao i po veoma nedefinisanoj seksualnosti koja korene vuče još od najranijeg životnog doba. Virdžijina polubraća Džerald i Džordž su je još kao šestogodišnjakinju upoznali sa svetom seksualnosti. Dvadesetogodišnji Džerald je imao običaj da ispituje njene genitalije, dok je Džordž često krišom noću ulazio u njenu sobu, uvlačio se ispod čaršava i ljubio je, grlio i mazio. Virdžinija je ovo trpela sve do svoje dvadeset i druge godine. „Mogu da se setim njegovih ruku koje idu pod moju odeću, idu odlučnije i grublje, dalje i dalje, sećam se kako sam se nadala da će se zaustaviti, ali nisu stale“, piše kasnije Virdžinija u „Skeču prošlosti“. Iako je njen brak sa ekonomistom i političkim teoretičarem Leonardom Vulfom bio prožet međusobnom ljubavlju i poštovanjem nikada nije bio zaista i telesan. U svom oproštajnom pismu svom suprugu napisala je kako „ne mislim da su dvoje ljudi mogli biti srećniji nego što smo to mi bili“, ali su brak prestali da konzumiraju odmah nakon povratka sa medenog meseca. Leonard će uprkos svemu biti jedna od najznačajnih ličnosti njenog života koji će joj pružati svu neophodnu intelektualnu stimulaciju i podršku.
Kao devojka Virdžinija je flertovala sa mnogim muškarcima, ali se prvi put zaljubila u jednu ženu. Bila je to lepa i crnokosa Medži sa kojom je Virdžinija delila ljubav prema književnosti. Nakon što se Medži udala dvadesetogodišnja Virdžinija je započela strasno dopisivanje sa sedamnaest godina starijom porodičnom prijateljicom Violetom Dikinson. Njihova platonska veza trajala je celu jednu deceniju. Verovatno jedini fizički ljubavni kontakt sa drugom ženom četrdesetogodišnja Virdžinija je ostvarila sa svojom deset godina mlađom koleginicom po peru Vitom Sakvil-Vest. Iako dosta mlađa Vita je bila iskusnija kada je ovakva vrsta ljubavi u pitanju. Zato je strpljivo čekala prave trenutke, neželeći da slomi krhku Virdžiniju već da je oslobodi. Na kraju je i uspela u tome. Vita je kasnije tvrdila da su svega dva puta vodile ljubav. Inspirisana ovom vezom Virdžinija je i napisala „Orlando: Biografija“ koji govori o transrodnom piscu koji živi stotinama godina.
U doba kada čovečanstvo nema vremena ni za tvitove duže od 140 karaktera, a kamoli za dela velikih književnika i književnica sudbina Virdžinije Vulf neminovnija je nego njen ulazak u reku Uz. Ona je pretvorena u dvodimenzionalnu heroinu spremnu za masovnu konzumaciju 21. veka. Virdžinija je postala revolucionarka, moderna Amazonka, prva feministkinja, koja je pušila, pisala nerazumljive knjige, spavala sa ženama, zabavljala se sa muškarcima i patila zato što je niko ne razume. I svi njeni biografi se prosto utrkuju da pronađu i istaknu sve činjenice i detalje iz njenog života koji će samoubistvo prikazati kao neminovnost, kao nešto što prirodno ide uz tu protohipsterku koju tako lako možemo da zamislimo kako pozira svoj očaj sa nanom u nekom od moderno patinastih kafića u Savamali.
Upravo je zbog ovakve popularne „Nikol Kidman“ formirane slike o slavnoj književnici je i značajno što je pomalo neobična izdavačka kuća „Ukronija“ objavila prevod prvog od ukupno šest tomova dnevničkih zapisa Virdžinije Vulf.
Nakon smrti svoje majke trinaestogodišnja Virdžinija doživela je prvi nervni slom od kojeg se dugo vremena oporavljala. Kao jedan vid lečenja počela je da vodi dnevnik.
Na početku dnevnika upoznajemo gotovo običnu petnaestogodišnju klinku da bi vremenom, kako zapisi odmiču, devojčurak na naše oči sazrevao i intelektualno i duhovno cvetao. I to veoma brzo jer je Virdžinija od terapije pisanje dnevnika pretvorila u vežbanje, da ne kažemo treniranje, svojih spisateljskih sposobnosti.
U pitanju su izabrani zapisi, ideja prevodioca i priređivača bila je da nas upozna sa duhovnim svetom jedne od najvećih književnica, tako da su neki svakodnevni događaji propušteni da bi se našlo više mesta za Virdžinijine misli, osećanja, ideje… Ipak, ovo nije samo dnevnik osećaja, već i dnevnik događaja. U njemu su svoje mesto našli opisi putovanja, isprva samo po Ostrvu, a kasnije i u Grčku, Tursku, Italiju, Španiju… Tu su takođe i susreti sa kućnim prijateljima njene porodice i, docnije, njenim među kojima se nalaze brojne slavne i manje slavne ličnosti iz kulturnog i društvenog života Velike Britanije na samom koncu vladavine čuvene kraljice Viktorije.
Prvi dnevnički unosi predstavljaju zapise svakodnevnih događaja jedne prosečne engleske intelektualne porodice srednjeg staleža u tom dobu. Oni posećuju galerije, pozorišta, zoološki vrt, čitaju knjige, voze bicikle po parku, leta provode u iznajmljenim seoskim kućama. U kasnijim zapisima Virdžinija prilazi eseistički, isprva pomalo kruto i zakopčano, ali polako se sve više oslobađa i dopušta osećanjima da se provuku između redova.
Trebalo bi spomenuti i trud domaćeg prevodioca da prevodi ostanu verni originalu i kada su u pitanju korišćenje skraćenica, pogrešno ili konfuzno napisanih reči i rečenica uobičajenih za dnevnike koji nisu pisani sa namerom da budu objavljeni. Čak i sama Virdžinija, kada prelistava napisane stranice, proglašava ovo „užurbanim delom“ što pravda raznoraznim uslovima u kojima je ono nastajalo. Na autentičnosti dela doprinose i škrabotine koje je Virdžinija unosila između nekih zapisa, a koje je srpski prevodilac ostavio da budu šifrovano svedočanstvo autorke kojima je ona, najverovatnije, označavala sopstveno (ne)raspoloženje i(li) mentalna stanja u kojima se nalazila.
Ovi zapisi će nam pomoći da upoznamo jednu drugačiju Virdžiniju. Ne onu sumornu žgoljavicu koja je jednog dana odlučila da uđe u reku sa kamenjem u džepovima. Ne. Čitajući stranice njenog dnevnika upoznajemo drugačiju, obično-neobičnu, ženu. Ženu koja je bila jedna od najobrazovanijih i najinteligentnijih žena u Velikoj Britaniji. Ženu uvek nasmejanu i raspoloženu za šalu i ironiju. Ženu koja je bila draga sestra i prijateljica, obožavana tetka, supruga i spisatelj… ups… književnica kakvu svet retko viđa.
Piše: Milan Aranđelović