I kako obično krene tekst u oktobarskom broju – i bi Prajd. LGBT zajednica je još jednom prošetala ulicama Beograda, premijerka se ponovo pridružila i davala izjave bez ikakve refleksije na to šta je, odnosno nije, uradila za LGBT zajednicu od prošle parade do danas, a mediji su se više bavili majicom njene partnerke nego onim što je imala da kaže. Protivnici parade su, čini se, glasniji ove godine nego ranije, da li zbog blago promenjenih društvenih i političkih okolnosti ili iz nekog drugog razloga ostaje da se vidi. Ove godine se jeste desio manji sukob sa policijom i protestno ležanje na ulici, a Prajd Info centar je u poslednje vreme bio nekoliko puta napadnut, uključujući i najsvežiji slučaj nakon utakmice. Protivnici se, već tradicionalno, pozivaju na hrišćanske vrednosti, ali ovaj put pozivanje na iste vrednosti došlo je i sa druge strane – baš od učesnika Prajda.
Aktivista i vernik Nik Jovičić Sas šetao je na Prajdu noseći ikonu Bogorodice na kojoj je bio oreol u duginim bojama. Ovim postupkom Nik je došao u žižu javnosti, a pored toga što to nosi određenu dozu rizika, suočavanje sa različitim pretnjama, pa i podnošenje, po mišljenju stručnjaka koji su se tim povodom oglasili u medijima kao što je naš BBC, potpuno neosnovane krivične prijave – to je otvorilo i prostor da se njegovo tumačenje različitih hrišćanskih učenja u kontekstu homoseksualnosti čuje i na njega obrati pažnja. Na primer, u svom videu on objašnjava između ostalog i to da je duga, pored toga što je simbol koji decenijama koristil LGBT zajednica, takođe i vrlo prisutna u hrišćanskoj ikonografiji i da u samom Hramu Svetog Save možemo videti Isusa predstavljenog tako što sedi na dugi. Po njegovom mišljenju, iznetom u videu „Ikone i duge“, sve duge simbolišu isto – da bog voli i štiti svoje ljude. Na jutjub kanalu „Orthodox Provocateur“ mogu se pronaći različiti snimci u kojima ovaj aktivista objašnjava svoje viđenje hrišćanskog učenja, iz aspekta vernika koji pripada LGBT zajednici. Ova tumačenja zaista jesu provokativna i kontraverzna, pre svega jer dekonstruišu narativ nametnut od strane same crkve i eksploatisan od strane desničarskih organizacija u cilju borbe protiv svakog ko im iz nekog razloga i po nekoj osnovi nije „podoban“. Osnovno pitanje koje Nik postavlja jeste – kome je dozvoljeno da bude hrišćanin i dekonstruiše pitanje toga da li je homoseksualnost greh. Jedna od zanimljivih teza jeste da Biblija negativno govori o određenim praksama između muškaraca, ali da u društvu postoji jedno nerazumevanje šta homoseksualnost znači. „Ako pitate LGBT osobe da definišu svoju orijentaciju, oni će uglavnom govoriti o tome koga vole i ko ih privlači, dok će homofobična osoba kada definiše orijentaciju drugih, pa i svoju, govoriti o seksu. Seks može biti deo ljubavi, ali je razočaravajuće kada hrišćani svode ljubav na seks“, navodi Nik u videu. Sve i da prihvatimo narativ o grehu, otvara se drugo pitanje – da li smo svi grešni? On navodi i to da je fundamentalna osnova hrišćanske vere da jesmo i da je onaj koji misli da nije grešan u zabludi. Crkva je mesto napravljeno za grešnike kako bi našli mir i pomirenje, tvrdi Nik. „Ako verujete da sam grešan, crkva je prvo mesto gde bi trebalo da odem i budem dobrodošao“, kaže u videu i podvlači da je sam Isus rekao da nije došao zbog pravednih, već grešnih.
Otvara se i pitanje toga da li je legitimno biti protiv parade i pokušavati na neki način da se ona spreči, što je u našem društvenom kontekstu najčešće nasilje. Ovo pitanje je zanimljivo otvoriti jer je Prajd jedini društveni protest koji ima svoju „kontra stranu“. Razlozi mogu biti verske prirode, a mogu biti maskirani i u logistiku, uz čuvenu tezu „evo opet nam blokiraju grad“. Ove godine je to bilo posebno zanimljivo jer je istog vikenda centar grada bio blokiran četiri puta – u petak prepodne zbog generalne probe svečane promocije najmlađih oficira Vojske Srbije, u subotu prepodne zbog glavne svečanosti koja je u petak probana, u subotu popodne zbog protesta „Jedan od pet miliona“ i konačno, u nedelju, zbog Prajda. Ako aktuelizujemo stvari, trenutno se u Beogradu održavaju svakodnevni protesti taksista koji blokiraju ceo centar grada i koji prete dodatnom radikalizacijom protesta, ali će se to možda desiti tek nakon posete Erdogana jer, citiraću izjavu predstavnika Ugovorne privredne taksi komore Srbije Boška Vukojevića za TV Prva: „Mi smo kao savesni građani, odgovorni građani ove države Srbije svesni da država Srbija ima neke obaveze prema stranim državnicima, tako da mi nećemo početkom nedelje radikalizovati proteste, i tek od sredine iduće nedelje ćemo razmišljati da promenimo format protesta”. Dakle, imamo protest jedne grupe ljudi koja svakodnevno onemogućava normalno funkcionisanje grada (ali za obične građane, ne za strane državnike), imali smo svojevremeno političke proteste koji su se dešavali svakodnevno, imali smo još tri protesta istog vikenda kad i Prajd – ali samo Prajd je smetao, blokirao grad i iživljavao se nad stanovnicima Beograda. Odgovor zašto je to tako verovatno leži upravo u hrišćanskim vrednostima i tom nekom apstraktnom pojmu morala koji ova manifestacija, kao i pripadnici LGBT zajednice samim svojim postojanjem ugrožavaju.
Da anti-protest nije legitiman Nik objašnjava jednostavnim pozivanjem na Bibliju i na to kako je Isus zaustavio kamenovanje grešne žene i spasio je, navodeći već čuvenu rečenicu koju upravo oni koji se pozivaju na Bibliju stalno zaboravljaju – „Onaj ko nije grešan neka prvi baci kamen“. Nik otvara problematično pitanje šta je hrišćanstvo u Srbiji danas i da li je to zaista verno praćenje Isusovog učenja ili izgovor i oružje onih koji podržavaju fašističke ideologije da napadaju one koje su odabrali da diskriminišu i mrze.
Na kraju, možda je najvažnije to što nas Nik sve podseća na to da za grehove odgovaraju svi, a ne samo LGBT populacija. On to objašnjava na sopstvenom primeru različitih poruka tog tipa koje je dobio, a koje ga upozoravaju da će odgovarati pred Isusom. Nik tada jednostavno vraća lopticu na drugu stranu terena i kaže – setite se da ćete odgovarati i vi za mržnju, nasilje i tretiranje ljudi kao građana drugog reda.
Među LGBT ljudima postoji mnogo vernika, Nik je samo jedan od njih. Ikona pripada svima i svi se hrišćani mole ispred istih ikona, ali samo za LGBT hrišćane ona pored religijskog simbola predstavlja i simbol progona – iz crkve, domova, društva. Ikona na Prajdu bi trebalo da bude podsetnik na to da slobodno ispoljavanje verskih osećanja takođe spada u ljudska i građanska prava za koje se treba boriti i izboriti.
Piše: Nemanja Marinović
Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:
