Primiče nam se oskarovska sezona i, kako Holivud teško da više ičim može da nas zaista iznenadi, krenula je nova najezda filmova sa neskrivenim oskarovskim ambicijama. Film „Džudi“, biografski film o delu života i sunovrata znamenite Džudi Garland, ni ne pokušava da zatomi takve aspiracije, ali, kako je reč o filmu nastalom van zabrana holivudske A lige, u trku je ušao nešto ranije u odnosu na konkurenciju, stupivši u punu bioskopsku distribuciju, bez onog dobro nam znanog izazivanja čežnje i podsticanja na neizdrž na kapaljku, kako to već čine najkrupniji i najsamopouzdaniji tamošnji igrači i njihovi finansijeri i zaštitnici.
Ovo je filmska kritika a ne šalter proročišta, te je nemoguće sa sigurnošću odrediti i proreći konkretne rezultate ovog filma u toj oskarovskoj, često i arbitrarnoj trci na nominacije, odličja ili barem samo prestiž, ali može se već sada prilično mirne duše ustvrditi da Rene Zelveger ima osnova da se nada makar nominaciji za Oskara. Tim pre, jer je ponudila sve ono što se u tom boju u samom startu traži – tu su: fizička transformacija, očigledna podrobna priprema za ulogu, izobilje lako uočljive metodske glume, osnažene neizbežnim mega-acting-om (ciljano prenaglašenom glumom, nečemu na šta su nas od davnih dana navikli, recimo, De Niro, Paćino, Nikolas Kejdž, ali i brojni srpski glumci)… Sve pobrojano je tu, postavljeno je i u delo sprovedeno tako da ostavlja utisak prirodnog, vešto uklopljenog, pa i integralnog dela filma u celini uzev i gledano.
Naprosto, te oskarovske aspiracije moraju ovde brzo uzeti u obzir i razmatranje, jer čine odraz onoga što ovaj i ovakav film o turbulentnoj završnici mnogovoljene Džudi Garland nastoji da bude. S druge strane, razočarani će ostati svi oni (ako uopšte ima i može biti takvih?) koji od ovog filma očekuju upadljiviji otklon u odnosu na ono što nam slični filmovi bez izuzetka, pa i poslovično nude najmanje par decenija unazad. Džudi je dovoljno znalački skrojena zbirka sigurnih poteza, opštih mesta i bezbroj puta osvedočeno proverenih rešenja, samo što je ovoga puta u žiži Džudi Garland i ono što njen životopis (barem na uzorku te bolne završnice) ima da ponudi po tom pitanju filmskim stvaraocima, vođenih na prvom mestu pominjanim oskarovskim stremljenjima. I upravo tako, ostrvski reditelj Rupert Guld, kome je ovo nakon ostvarenja „True Story“ iz 2015. godine, ovo tek drugi celovečernji igrani film rađen i viđen za bioskopsku distribuciju, ovde nimalo prikriveno u svakom segmentu filmskog pripovedanja i filmskog izraza igra na sigurno, uz sve to, i omeđen faktografijom koja se tiče labudove pesme u vidu pokušaja Džudi Garland da utekne pred dugovima, zaboravom od strane filmskih glavešina i brojnim silnim životnim i egzistencijalnim nevoljama prihvatanjem angažmana u Londonu, gde je i tih godina, na evidentnoj kreativnoj, izvođačkoj, zvezdastoj i životnoj (pa i biološkoj) nizbrdici, i dalje imala nesporan status pop-kulturnog božanstva.
U tom smislu i sa te tačke sagledavano i odmeravano, ovo je biografski film na svom mestu, film koji je sebi već izborio sigurno mesto u tom sve masovnijem ešalonu biografski intoniranih i obojenih filmova na teme iz (ako ne bolje, a ono barem smislenije ili samo šarenije i oku ugodnije i filmičnije) prošlosti, filmovi koji su svesno narativno svedeni i usredsređeni na pojedinačne i zaokružene epizode iz života voljenih i proslavljenih. Dodaju li se tome kostimografska i scenografska ubedljivost i evidentno nadahnuta gluma Rene Zelveger, već nedopustivo dugo (samo)izgnane iz prve glumačke postave filmova sa anglosaksonskih produkcionih adresa, dobija se sveukupno funkcionalan film koji će teško ikoga oduševiti ali koji će, ispunjavajući tih par svojih prvobitnih i udarnih namena, teško ikoga i ozbiljno razočarati.
Uznesenost queer populacije Džudi Garland, pak, predstavljena je u možda i najuspelijem delu/segmentu filma (delu koji se tiče večeri koju je ova diva neplanirano provela u društvu dva svoja britanska gej obožavaoca) i prava je šteta što takvih delova, delova u kojima priča zaista prodiše i ponese gledaoce neupitnom emotivnošću, u „Džudi“ nije bilo više. Ali to bi onda bio neki posve drugi i drugačiji film, što bi sa sobom donelo i znatno manje šanse za srećan i pobednički ishod u narečenoj oskarovskoj trci na sve ili ništa.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 51 – decembar 2019. možete pročitati na (Klik na sliku):
