Vest da američka Uprava za hranu i lekove (FDA) u aprilu ove godine, u trenutku kada je epidemija Covid-19 bila na vrhuncu, odlučuje da ublaži rigoroznu uredbu po kojoj gej muškarci faktički ne mogu da budu donatori krvi, prošla je poprilično nezapaženo, s obzirom na nivo licemerja prisutan u njoj. FDA je odluku da snizi kriterijume donela na prečac i bez javne rasprave, ne zato što je naprasno odlučila da bude manje diskriminatorna, već zato što je očekivala da će se zbog nadolazeće pandemije smanjiti broj dobrovoljnih davalaca krvi. Drugim rečima, kada se smanji broj jedinica krvi u zalihama, dobra je i krv onih za koje je do tada smatrano suprotno.
No, vratimo se na početak tj. na pitanje otkuda uopšte tako skandalozna i diskriminatorna uredba koja postoji u skoro svim zemljama sveta, pa i kod nas, a o kojoj se očigledno ne priča onoliko koliko bi bilo ekvivalentno njenoj skandaloznosti?
Ograničenje davanja krvi za homoseksualce i biseksualne muškarce stupilo je na snagu 80-ih godina prošlog veka sa ekspanzijom HIV virusa kada su ove kategorije žigosane kao najrizičnije. I mada se statistika od tada znatno promenila, uredba o zabrani i dalje postoji samo je ponegde malo ublažena. Trenutno je LGBT+ osobama, prevashodno muškarcima, trajno ili na određeno vreme zabranjeno da budu davaoci krvi u Hrvatskoj, Sloveniji, Ukrajini, Maleziji, Singapuru, Trinidadu i Tobagu, na Kosovu i Islandu. Nikakva ograničenja u vezi sa ovim nema tek sedamnaest država u svetu, među kojima su Crna Gora, Španija, Italija, Mađarska, Rusija, Južnoafrička Republika… U najvećem broju zemalja, među koje spada i Srbija, ograničenja se odnose na vremenski period koji je prošao od poslednjeg seksualnog odnosa (u pojedinim zemljama je u pravilniku precizirano da se radi samo o analnom ili oralnom seksu). Taj period varira od tri meseca, koliko je ograničenje primera radi u Australiji, do godine dana u Austriji, ali najčešće je u pitanju period od šest meseci. Tako je do aprila i nove pomenute uredbe bilo u Sjedinjenim Američkim Državama, a tako je i u Srbiji. Pritom, ukoliko u daljem razgovoru sa lekarom, koji sledi nakon popunjavanja ovog upitnika, navedete da seksualno opštite sa osobom istog pola, automatski bivate odbijeni kao potencijalni davalac krvi, pošto vas to po automatizmu svrstava u rizičnu grupu.
Najvažnije pitanje vezano za ovo ograničenje, in general, je: Da li se ovde radi o diskriminaciji gej osoba ili ne?
Ta dilema, koja je vrlo brzo prerasla u raspravu, bila je čini se najaktuelnija 2015. nakon što je Evropski sud u Strazburu presudio da zemlje članice EU mogu slobodno da zabrane homoseksualcima doniranje krvi u svrhu prevencije širenja HIV-a. Na jednoj strani su bili oni koji na ovo ograničenje gledaju kao na obazrivost proisteklu iz toga da je kod transfuzije najvažnije da se uzme maksimalno sigurna, zdrava i bezbedna krv i potom prosledi onome kome je neophodna. Takvi, međutim, previđaju činjenicu da se pomenuta obazrivost, u onim zemljama u kojima se davanje krvi ograničava na nekoliko meseci od seksualnog odnosa, oslanja na najobičniji upitnik koji popunjava davalac krvi. On u tom popunjavanju može biti neiskren, sa čim u vezi postaje potpuno nebitna njegova seksualna orijentacija koja se apostrofira kao primarna.
Teorija o obazrivosti posebno pada u vodu pred činjenicom da i heteroseksualci ulaze u rizične seksualne odnose i mogu biti nosioci HIV virusa u istoj meri kao i homoseksualci. Sa druge strane, ovim restrikcijama koje se odnose na homoseksualne osobe odbijaju se i potpuno zdravi gej muškarci koje živi nepromiskuitetno i u dugim su, monogamnim, vezama. Zbog pomenute uredbe takvi ljudi nisu u mogućnosti da budu donatori krvi u hitnim situacijama kada je njihovim rođacima i drugim bliskim osobama neophodna krv, a teško je pronaći drugog, heteroseksualnog, donatora.
Sa tim u vezi, generalna zabrana davanja krvi za homoseksualce se ni na koji način ne može opravdati i potpuno je diskriminatorna, neovisno o tome da li je ona sa potpunim ograničenjem, kao što je slučaj primer u Hrvatskoj ili podrazumeva da niste imali seks šest meseci, kao što je slučaj u Srbiji, što je maltene isto jer je teško pronaći takvu gej osobu bilo gde u svetu. Ono što je najskandaloznije kod ove uredbe jeste to što ona nije zasnovana na egzaktnim dokazima već na statistici, koja je uvek diskutabilna kategorija. Drugim rečima, krv homoseksualaca i biseksualaca nije zbog bioloških razloga opasna, već se zbog statističkih podataka veruje kako postoji veći rizik da su gej muškarci zaraženi HIV-om, a takva generalizacija je i pogrešna i diskriminišuća, jer nisu svi takvi muškarci promiskuitetni niti demonstriraju seksualno rizično ponašanje.
Ovakav odnos prema gej muškarcima bi imao smisla samo kada bi ostale grupacije ljudi bile stoprocentno sigurni davaoci krvi, a vrlo dobro znamo da nisu. Pred zakonom svi moraju biti jednaki i ni jedan pojedinac ne sme biti uskraćen za bilo šta zbog svog pola ili seksualne orijentacije, kao ni vere. Zato je ovakva uredba, koja se ne temelji na razumljivom i racionalnom objašnjenju prema povelji o osnovnim ljudskim pravima, direktna diskriminacija na osnovu seksualnog opredeljenja. Jasno je da je kod transfuzije krvi prioritet efikasna zaštita ljudi koji dobijaju krv, ali to nije opravdanje da homoseksualci preventivno i generalno budu isključeni kao davaoci samo zbog toga što imaju seks sa drugim muškarcima i ni zbog čega drugog.
Piše: Bogdan Petrović
Više tekstova iz broja 57 – decembar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
