Zdrava pamet nas uči da se zrelost, između ostalog, očitava i u potrebi da se pripada, da se bude ili postane integralan deo nekakve šire zajednice/celine; ako je tako, nije onda za čuditi što i kvir film tu i tamo pokaže potrebu da bude i postane, nazovimo to tako, neintruzivan deo glavnog filmskog toka. I to je, dabome, sasvim u redu, baš kao što je taj proces svojevrsne „autonormalizacije“, otklona od ekcesa i drugosti i u filmskom mediju i u kontekstu filmskog stvaralaštva (ili, pak, „samo“ ili „puke“ filmske industrije) posve legitiman autorski ili autorsko-producentski izbor i pristup. Najposle, ako ćemo i pošteno i iskreno, i dobar deo priče o gej brakovima u svojoj biti jeste i odraz sklonosti ka heteronormativnim standardima, zar ne? Ako tu nema nejasnoća, onda mirne duše i staloženo možemo da izvagamo šta smo to u prilici da pogledamo u dva recentna gej filma iz tog glavnog toka, na korak do narečenih heteronormativnih predstava raja u vidu, nadajmo se, minus je vani, toplog porodičnog gnezda. I, da, bez rezervi i predubeđenja, jer u oba filma o kojima će u ovom dvojnom prikazu biti pomnije priče glumi Luk Evans, što je već samo po sebi solidna referenca i dovoljno ubedljiva preporuka.
Dabome, već samo jedan pogled na krajnje ekonomično izložen sažetak radnje filma Naš sin (Our Son) hitro će probuditi sasvim prirodnu i očekivanu asocijaciju na čuveni klasik s kraja filmskih sedamdesetih godina veka za nama – Kramer protiv Kramera (tako je ovde tada, potom i u tom slučaju transkribovano to prezime). Naime, Our Son u svojoj tematsko-motivskoj žiži donosi priču o raspadu jednog gej braka, sa, doduše, bledunjavim naglaskom na pitanje starateljstva i brige nad osmogodišnjim usvojenim sinom tog sada otuđenog bračnog dvojca (dva udarna lika, Gejbrijela i Nikija, glume Bili Porter (u potpuno drugačijem registru u odnosu na ono što smo gledali u seriji Pose) i vazda pouzdani Luk Evans). Ovaj film još od prvih mu ako ne kadrova, a ono prvih mu minuta teži toj sredini puta – i na planu stila i izraza, i na planu tema koje pokreće i načina kojima se ključni deo autorske ekipe njima bavi, a dobra stvar je što ne postoje iole uočljiviji pokušaji da se takve namere izmutiraju ili prikriju. Taj suštinski pošten pristup, pa još očitovan na samom početku, otvara mogućnost da se ovaj film posveti detaljnom prikazu rastakanja jedne bajke koja je to istinski i iskreno pokušala da postane i opstane. Negde odmah nakon pominjanja razvoda i razlaza saznajemo da je ovaj par ranije pokušavao terapije za parove, kao i koncept otvorenog braka, i sa ove tačke gledišta, nakon odgledanog filma kao celine ostaje žal što to nije i prikazano u samom filmu, pa bilo to i u vidu brze ili brže montažne sekvence udenute u flešbek.
Time bi se ne samo dobilo na dodatnoj uverljivosti ukupne motivske postavke, već bi se u nekoj meri rešio, kako se čini, glavni problem ovog korektnog glavnotokovskog ostvarenja u celini gledano – a to je nevolja sa fokusom, odnosno, nemogućnost ili samo nespremnost reditelja Bila Olivera, kome je ovo drugi celovečernji igrani naslov u filmografiji, da se preciznije odredi prema onome što mu je bio cilj da istakne ovom pričom i unutar nje. Obilje je tu tema – razvod, dugovečne monogamne gej veze i iskušenja na koja barem povremeno njihovi akteri stupaju, motiv usvajanja deteta, sudbina usvojenog/usvojenih kada se stigne do katkad i prilično očekivane tačke brodoloma, pitanje samih institucionalizovanih istopolnih brakova, stanje stvari unutar LGBTQ zajednice… Oliver te motive i teme niže, u zadovoljavajućoj meri ih ukršta i komponuje, ali, reklo bi se, bez evidentnijeg poriva da se odmakne primetnije dalje od beleženja i ilustracije jedne u biti manje-više tipske situacije, a sve to pozicionirano unutar konstrukcije drame vidno nižeg intenziteta, i sa akterima koji se kreću isključivo u granicama kvir zajednice i opšte normalizacije, prihvaćenosti i snađenosti. Međutim, sa tim i takvim raskorakom i sveukupnim pristupom gotovo je nemoguće stići iole dalje od ocene koja označava korektne, ali ne i nadahnjujuće filmove za duže pamćenje i dužu eksploataciju po raznoraznim distributivnim i prikazivačkim kanalima sadašnjice.
Bolji utisak ostavlja Netfliksov naslov Good Grief (igra reči i višeznačnosti, ali slobodno bi se moglo prevesti kao i Za ime Boga i kao, recimo, Bol koji prija); reč je o rediteljskom radu glumca i scenariste Danijela/Dana Livija (najprepoznatljivijeg po vrhunskoj komičarskoj kreaciji u maestralnom kanadskom parasitkomu Schitt’s Creek, na kome je radio sa svojim nadaleko čuvenim ocem Judžinom Livijem). Nalik gorepominjanom filmu Our Son, i Good Grief, doduše, uz vidno više melodramskog rafinmana, predstavlja svojevrsnu heteronormativnu bajku odenutu u temeljno uprizoreno ruho kvir filma, čiji autori, pak, teže da prodru i do šire i brojnije publike. To u Good Grief stiže u vidu povesti o iskušenjima mlađeg grafičkog dizajnera čiji partner/suprug, inače, književni superstar, tražen i u Holivudu, iznenada gine, nakon čega pratimo dramu silno traumatičnog prolaska kroz različite vidove i etape bola, oplakivanja i žaljenja, uz dodatnu dramsku začkoljicu koja će se razotkriti negde tačno pri sredini filmu, a što ovde, u ovom prikazu neće biti obelodanjeno, jer to jeste zamašan spojler. Od tog trenutka, a nakon što glavni junak u pratnji dvoje najodanijih prijatelja stiže na kraći odmor u nepogrešivo filmičan i ikoničan Pariz ovo ostvarenje dodatno ogoljava svoje mejnstrimaške/glavnotokovske ambicije, te nastavlja svoj put u pravcu sitnoburžoaske uranilovke o suštinskoj lepoti življenja u okolnostima ekonomske relaksiranosti (udovac je i skuženi naslednik, prihvaćen u svim sferama i krugovima po kojima se kreće). Nakon pariskog predaha, koji će promeniti dovoljno toga u meri u preciznoj meri u kojoj je to i dramaturški neophodno, film se zapućuje put saharinske završnice sa srećnim ishodom za sve koji su to zaslužili. Pomalo paradoksalno, pri takvoj postavci i uprkos ubedljivoj impresiji da je Good Grief ipak najbolji u svojoj prvoj trećini, u pitanju je film koji je prijatan za gledati, a koji nije lišen iskrenog razloga postojanja, niti je suštinski iritantan premda se u svojoj srži i u samom svom aspektu bavi „nevoljama beljih ljudi“, pri čemu pomenutu snađenost uspeva da postavi kao važan adut svoje kinestetske i idejne privlačnosti. U tome se, kanda, i ogleda rediteljska veština – da se do cilja dođe dostojanstveno i korakom pobednika. I, da, poginulog književnog superstara igra Luk Evans!
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
