Istraživanja pokazuju da je internalizacija homofobija nešto sa čime će se gotovo svako suočiti jer odrastamo u društvu koje produkuje negativne stavove i predrasude.
Internalizacija homofobije je skoro neizbežna posledica odrastanja u heteronormativnom i homofobičnom oruženju.
Deca vrlo rano upijaju stavove okoline. Kako svet doživljavaju kroz pojednostavljenu dimenziju „dobro-loše“, a najveći broj stereotipa i reči kojima se označava istopolna orijetancija su vezani za negativne predstave, od najranijih dana uče da je homoseksualnost nešto što je „ jako loše i nepoželjno“. Suočena sa osvešćivanjem sopstvenog identiteta, neka od njih otkrivaju da i sama pripadaju tom „lošem delu društva“. Tada se javljaju osećaj krivice, stid i razne emocije u kojima dominiraju neprihvatanje i bes usmeren ka sebi. Ukoliko ta mlada osoba bude izložena različitim vidovima nasilja ili bude svedok nasilja koje se vrši nad drugim gej osobama, neretko će se dogoditi da ne okrivi nasilnu okolinu, već samu sebe. U zavisnosti od toga koliko je imala podrške i pronašla načine da se sa ovim nosi, zavisiće i njen kasniji odnos prema sebi.
Fenomen autohomofobije nije vezan samo za LGBT populaciju. U socijalnoj psihologiji je odavno poznat sindrom samomržnje koji se javlja kod pripadnika različitih društvenih grupa koje su izložene društvenoj stigmatizaciji (crnaca u SAD, Jevreja, Roma, osoba sa nekim medicinskim dijagnozama i raznih etničkih, rasnih, rodnih i drugih grupa). Neretko deca vrlo rano usvoje negativne stereotipe vezane za grupu kojoj pripadaju te počinju da mrze taj aspekat svog identiteta i nastoje da se distanciraju od grupe kojoj pripadaju. Nepotrebno je pominjati da to dovodi do unutrašnjih konflikata, ambivalentnih osećanja i ozbiljnih problema sa samopoštovanjem.
Internalizovana homofobija se može odnositi kako na sklop negativnih stavova i osećanja prema homoseksualnosti drugih osoba, tako i na sopstvenu homoseksualnost. Ona utiče na formiranje identiteta, izgradnju samopoštovanja, psihološki integritet i odnose prema drugima. Ukoliko je ekstremno izražena, ona vodi u depresiju, nepoverenje i usamljenost, teškoće u intimnim odnosima, zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, pa i suicidalne ideje.
Kako gotovo svaka LGBT osoba tokom ranog razvojnog perioda usvaja negativne stavove o homoseksualnosti, izgradnja zdravog identiteta i samopoštovanja će zavisiti od toga kako sa tim odluči da se nosi. Neke osobe, kod kojih ona ostane neosvešćena, ceo život će nastaviti da žive mrzeći sebe i druge LGBT osobe, svaljujući sav teret odgovornosti i krivice za nasilje koje trpe – na njih/sebe same. Čak i površan pregled oglasa na sajtovima za upoznavanje će otkriti veliku količinu sadržaja prepunih mržnje, stigmatizacije i optužbi usmerenih na druge LGBT osobe. Ovo se može razumeti kao vid odbrambenog mehanizma „ako pljujem druge – nisam kao oni“. Vređajući ostale, koji su „feminizirani“, „promiskuitetni“, „na sceni“, „bolesni“ i pripisujući im sve one najgore stereotipe koje većinsko heteronormativističko društvo ima o LGBT zajednici, osoba uverava sebe da ona sama nije takva („loša“), nalazeći time opravdanje za sopstveno bivstvovanje. Neki psiholozi bi ovo nazvali identifikacijom sa agresorom (koji, u ovom slučaju, predstavlja celokupna homofobična sredina).
Nije, međutim, svako neslaganje ili kritika LGBT zajednice od strane LGBT osoba izraz internalizovane homofobije. Gej osobe imaju pravo da se slažu ili ne slažu sa politikama LGBT organizacija, životnih stilova i stavovima drugih gej osoba isto koliko i svi ostali. Izražavanje negativnog mišljenja je stvar slobode govora. O internalizovanoj homofobiji se može govoriti tek onda kada su stavovi osobe nalik predrasudi – izrazito generalizovani i zasićeni negativnim emocijama usmerenim na sve LGBT osobe i to baš na one aspekte njihovog identiteta koji su vezani za istopolnu orijentaciju. Kada gej osoba misli o svim drugim gejevima i lezbejkama kao o „šljamu“ od koga se treba „držati podalje, posebno kad su autovani“, dok svoj gej identitet svodi na povremene seksualne susrete koji „ne treba da imaju veze sa ostatkom života“, vrlo je verovatno da osoba ima problem sa internalizovanom homofobijom. Kako možemo da naslutimo da se radi o internalizovanoj homofobiji? Imamo pravo da nekoga ne volimo, međutim taj „višak“ nagomilanih negativnih emocija koji nas navodi da o drugim LGBT osobama govorimo kao o „šljamu“ je ono što je ključ predrasude. Ukoliko takve emocije vezujemo za istopolnu orijentaciju drugih, vrlo je verovatno da je svesno ili nesvesno primenjujemo i na sopstvenu orijentaciju.
Prevladavanje homofobije u sebi
Veoma je važno razumeti da se ne radi o tome da li neko ima ili nema autohomofobiju. Istraživanja pokazuju da je internalizacija homofobija nešto sa čime će se gotovo svako suočiti jer odrastamo u društvu koje produkuje negativne stavove i predrasude. Više se radi o njenom intenzitetu i tome koliko je ona osvešćena i pronađena te u kojoj meri utiče na naš kvalitet života i mogućnost postizanja unutrašnjeg balansa. Kako može imati pogubne posledice po psihičko blagostanje osobe, važno je raditi na njenom prevladavanju.
Identifikovanje sopstvenih internalizovanih predrasuda prema istopolnoj orijentaciji je najvažniji korak. Kada ih identifikujemo, moći ćemo sa njima nešto i da uradimo. Tada možemo i da ih promislimo i radimo sa njima (umesto da one nesvesno rade protiv nas).
Razmatranje i promišljanje kompleksnosti života drugih LGBT osoba može pomoći utoliko što se time prevazilazi pojednostavljivanje. Mnogi izbori koje čine drugi, a koji vam se možda ne dopadaju, mogu biti rezultat komplikovanih životnih okolnosti kojima pokušavaju da se prilagode najbolje što mogu. Umesto osuđivanja drugih, korisnije je fokusirati se na izgradnju sopstvenog života i životnog stila kakav želite.
Društvena odgvornost. Većina ili gotove sve LGBT osobe su nekada tokom života osetile negativne efekte stigmatizacije od strane drugih. Razumljivo je ako ne odaberete uvek da edukujete šire mase o neosnovanosti i pogubnom uticaju njihovih predrasuda, ali najmanje što možete uraditi je da im ne doprinosite i ne pojačavate ih i sami. Svaki put kada izjavite da su svi „oni“ takvi i takvi i „zaslužuju“ to i to, nesvesno povređujte i sebe. Za početak izaberite da ne doprinosite ovako pojačavanju sopstvenih unutrašnjih konflikata.
Razumevanje i pozicioniranje sebe. Objašnjeno je da je negativno sagledavanje istopolne orijentacije drugih često znak internalizovane homofobije jer nas drugi podsećaju na ono što ne želimo da budemo ili što ne želimo da drugi vide u nama. Važan cilj u tom smislu jeste sagledati svoje potrebe, ono što volimo ili ne volimo, sa kim želimo ili ne želimo da družimo. Razrešiti sa sobom da sa nekim ne želite da se družite zato što vam ne prija kao osoba (a ne zato što je npr. „feminiziran“) bi bio korak ka uspešnijoj integraciji u kojoj ne osuđujemo aspekte seksualne orijentacije drugih, već se fokusiramo na sopstvene potrebe. Svako može da voli ili ne voli nekog, ali za pitanje internalizovane homofobije je ključno identifikovati uzrok sopstvenih negativnih osećanja prema drugima. Ako su ti uzroci vezani za odbojnost prema seksualnoj orijentaciji drugih, najverovatnije ćemo imati problem i sa sopstvenom.
Prihvatite sebe i svoje ambivalentnosti. Ako prepoznate kod sebe tragove autohomofobije, nemojte kriviti sebe za nju. Već smo rekli da je ona gotovo neizbežna posledica odrastanja u određenom okruženju. Nastojte da je razumete i da date sebi dozvolu da se razvijate i učite onim tempom koji vam prija. Razgovarajte o tome sa prijateljima. Ali nemojte naći dodatni razlog da manje volite sebe.
Jedna od najupadljivijih karakteristika autohomofobije je da se bes koji nastane kao posledica nemoći suprotstavljanja nepravdi i maltretiranjima usmeri na sebe i svoju seksualnu orijentaciju, umesto na onoga ko nam to čini. Umesto da oslabljujete sebe trošeći energiju na okrivljavanje sudbine, gena, roditelja ili čega god, izaberite da je usmerite tamo gde će vam doneti više dobiti- na strategije nošenja sa problemima, društvenim predrasudama i neznanjima te kreiranje sopstvenog sigurnog prostora i okruženja. Ne tvrdim da je lako pronaći načine za život u homofobičnom okruženju, već samo da nije poželjno kriviti sebe za nešto što dolazi od drugih. Čak i takvo razrešenje na unutrašnjem planu – odluka da niste odgovorni vi i LGBT zajednica (za nasilje koje trpe zbog istopolne orijentacije) može biti ogroman korak ka uspostavljanju unutrašnjeg balansa.
Okružite se ljudima koji vam prijaju i kojima verujete. Blizak krug prijatelja na koje se možemo osloniti i koji su spremni da nas podrže je jedan od faktora koji su najodgovorniji za psihičko blagostanje uopšte. Umesto da trošite energiju na aspekte LGBT zajednice koji vam ne prijaju, potrudite se da izgradite za sebe okruženje koje vam odgovara. Uostalom, sredina koja vas razume, voli i prihvata je najjača osnova za prihvatanja sebe, samopoštovanje i suočavanje sa problemima na koje nailazite. Istraživanja pokazuju da LGBT osobe sa više LGBT bliskih prijatelja imaju niži intenzitet autohomofobije. Uostalom, biti okružen dragim i bliskim LGBT i gay friendly osobama od poverenje je najsigurniji način za razbijanje negativnih stereotipa i predrasuda o gej zajednici kojima ste bili okruženi tokom odrastanja.
Jelena Zulević