Iznad svega, održavajte među sobom trajnu ljubav, jer ljubav pokriva mnoštvo greha.
1. Petrova 4:8
Moj agnostički život prestao je onog dana kada sam se zaljubio u dečka sa Bogoslovskog fakulteta. Mada, ni do tada nisam bio neki agnostik. Uvijao sam se u tu udobnost jer nisam hteo da priznam da verujem u Boga. Kako istovremeno veruješ u Boga i u mušku ljubav? Ili voliš Boga, ili muškarce. Koliko paradoksa već na samom početku, zar ne?
U ranom detinjstvu čitao sam Bibliju prilagođenu svom uzrastu. Za neke su to bile strašne priče za plašljivu decu. Za mene je to bila crvena knjiga manjeg formata, tvrdih korica, sa prelepim ilustracijama i zanimljivim događajima. Sećam se da sam je prvi put video kod drugarice iz komšiluka. Stalno sam, kada bih dolazio u njenu kuću, pristajao čak i na to da jedem džigericu. Ostajati na ručku kod nje bio je samo izgovor jer je za mene to značilo duže prelistavanje tih stranica. Od malih nogu sam bio spreman na žrtvu. Potom sam dobio svoj primerak, uz dvanaest diskova sa crtaćima koji su prikazivali upravo ono o čemu sam čitao. Omiljeni crtać iz tog izbora mi je bio… pogađajte! Nije Sodoma i Gomora (i nije smešno), već Samson i Dalila.
Vremenom, kako sam odrastao, interesovanje za učenje o religiji mi je opadalo. Za to je dobrim delom zaslužan veroučitelj kog sam se plašio, čak su se i mnogi roditelji složili da je pričao deci „razne gluposti“, pa je većina nas prešla na građansko vaspitanje. Ne sećam se svih detalja, sem onog kada je izjavio kako će dve nerazdvojne drugarice, približno mog godišta, koje su mu rekle da su „kao sestre“, moći da budu sestre tek kada odu na „onaj svet“. Tada je nastala panika i umesto (očigledno pogrešnih) razgovora o Bogu, počeli smo da razgovaramo o hepatitisu A.
Godinama kasnije, u adolescentskom periodu, prečesto sam slušao o religiji koja je protiv homoseksualaca i o homoseksualcima koji su protiv religije. Nije moglo i jedno i drugo. Sve te jezive poruke koje su se mogle čuti, još više su me odvojile od želje da konačno pročitam Bibliju. Onu pravu. Za odrasle. Jer istina je u onome sa čime se većina ljudi složi i tu nema daljeg preispitivanja. Nemam šta da tražim među vernicima.
Tada sam pomislio da je katoličanstvo bolja opcija od pravoslavlja, pa sam se čak u jednom delu života, sa recimo šesnaest ili sedamnaest godina drugačije zakrštavao i to na svoju ruku. Zainteresovao se za mise, prvu pričest… I, ubrzo, uz ogromno razočaranje, shvatio da tu nema velike razlike kada je reč o miru koji je meni trebao i potvrde koja nikako da dođe. Onda sam počeo da govorim kako sam agnostik. Agnostik koji je svako veče izgovarao Očenaš i molio se Bogorodici, ali to niko nije ni čuo ni video. U svoja četiri zida. Ćuti, dobro je. Za javnost nisam mogao da budem u istom „košu“ sa onima koji mrze. Makar sam tako, prilično nevešto generalizovao. A Bog mi nije dao da prevalim preko usta da sam ateista. Imao je za mene dugoročnije planove.
Na trećoj godini fakulteta, pred samo objavljivanje moje prve knjige, upoznao sam njega. Krenuli smo zajedno na trodnevni seminar. Sva njegova lepota krila se u stidljivosti i osmehu. Već na ulazu u hotel, gde se radionica održavala, predugo sam se zadržao ispred stola sa kafom i ostalim pićem, čekajući da i on dođe po svoju. Međutim, izgleda da nije bio kofeinski zavisnik. Uzeo je sok od pomorandže.
„Ja sam Stefan“, pružio sam mu ruku, koju sam, odmah nakon prilično mlitavo uzvraćenog stiska, ali energičnog predstavljanja u govornom smislu, prebacio na glavu kako bih prošao svojom, tada prilično dugom kosom. Čitao sam u nekim časopisima kako to pali. Upalilo je i ovog puta. Nije mi se dopalo njegovo ime. Nije mi se dopala ni njegova građa, niti lice, niti bilo šta što bih mogao da izdvojim kao nesvakidašnje. Samo taj osmeh. I smirenost za kojom sam tragao.
„Kako si tako smiren?“, upitao sam ga. U tom trenutku sam aktivno, mesecima odlazio kod psihijatrice.
„Čitam Bibliju“, odgovorio mi je. I ponovo se nasmejao.
„Pa možda bismo mogli da je čitamo zajedno“. Izgleda da fore od dva dinara kod harizmatičnih ljudi ipak rade posao.
Nešto manje od nedelju dana nakon seminara, podjebavanja moje prijateljice kako ću da razbludničim budućeg popa i njegovog potvrdnog odgovora na moj predlog, imali smo prvi Biblio-dejt. Na njemu smo, kao i na svakom narednom, zaista komentarisali kako tumačimo određene delove. Iako je studirao Bogoslovski, nikada mi nije rekao kako je moj pogled na ono što je napisano neispravan. Pažljivo me je slušao. Pažljivije nego ja njega u pojedinim trenucima. Dotakli smo se i rečenice kako ljubav pokriva mnoštvo greha. „Istina“, rekao je i dodao: „ali treba znati razlikovati ljubav od strasti.“
Nikada nismo vodili telesnu ljubav. Ali svaku drugu jesmo. Od duhovne, preko intelektualne, sve do ljubavi prema turbo-folku. Na svaku moju provokaciju i pokušaj da mi se autuje ostajao je imun. A ja ću tek godinama kasnije shvatiti da u telesnom nikada neću uživati kao u dugim razgovorima do jutra, tek uz poneki zagrljaj. I u njegovom podsećanju kako sam mu poslednjeg dana radionice pred svima stavio glavu na rame.
Pet godina se nismo videli. Tek smo se ponekad ovlaš čuli. A onda smo, sasvim slučajno, posetili isti događaj. Predložio je piće udvoje nakon što tu završimo. Drhtavim glasom, potpuno nenajavljeno, usred priče o mom planiranom putovanju, priznao mi je naklonost prema istom polu. Malo kasnije, priznao mi je i to da nikada nije otišao u gej klub. Njegovo vatreno krštenje obeležili smo time što smo sve koje smo prepoznali, a koji su zadovoljavali (duhovne) kriterijume, pozivali u naš pravoslavni separe. Kako ga nikada nisam poljubio, nisam planirao da se to desi ni ove večeri. Ipak, počeo je Prijovićkin Testament. Zagrlili smo se. Kada su nam se usne previše približile, odmakao sam se. Ali sam, izgorevši u poludecenijskoj želji, mahinalno uradio nešto erotičnije. Poljubio sam ga u vrat.
Željo moja jedina, sve što imam je da nemam te ja.
Hvala što si mi otkrio Ljubav.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 77 – april 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
