Biljana Kosmogina je multimedijalna umetnica prisutna na balkanskoj kulturno-književnoj i aktivističkoj sceni već više od dve decenije. Poznata je po svom nekonvencionalnom pristupu umetnosti i sposobnosti da spoji gotovo nespojivo. Izdavačka kuća „Rende“ nedavno je objavila njenu drugu zbirku priča „Krug dojke“. Bio je to povod da malo popričamo sa njom.
Priče u zbirci „Krug dojke“ su širokog dijapazona, od muka ponosne majke koja svom sinu radi kolaž za likovno do osobe koja ima neku vrstu seksa sa vevericom. Znam da roditeljstvo ne isključuje seks sa vevericama, ali autori imaju običaj da se fokusiraju na uže tematske celine. Na koji način u svom opusu spajate različite elemente poput političkog angažmana, erotike i blaziranog čiklita?
Ne ograničavam se ni žanrovski, ni tematski. Erotika mi je velika inspiracija, ali ne uvek i ne nužno. „Krug dojke“ je angažovani čiklit koktel koji je više gorak, manje sladak, s puno žestine i ljutih začina, usled čega srce lupa, pritisak skače i para izbija na uši, a bude vam lepo i đuskali biste do zore, sve dok vam ne pozli. Nije za one sa slabim stomakom. A kad smo kod blaziranosti i njene definicije: visokoumno, drčno, dominantno, drsko, arogantno, razmetljivo, obesno, gizdavo… hvala na komplimentu.
Uprkos različitim temama kojima se bavite u pričama ono što ostavlja najveći utisak tokom čitanja jeste širina duha koji provejava između redova. Da li ste svesni koliko je to retko u današnjoj domaćoj književnosti?
Zbirka sadrži tri različite tematske celine. Prvo poglavlje se zove „Kolaž“ po istoimenoj priči o roditeljstvu, i ono je bukvalno kolaž raznih tema i žanrova – tu su uglavnom realistične priče, plus dve iz domena naučne fantastike. Drugo poglavlje nosi naziv „Pičkanterije“ i tretira istopolne ženske odnose – lezbejsku tematiku, a treće „Grajnderbal“ bavi se muško-muškim odnosima. U njemu je i priča „Svi moji fetiši“, gde je jedna od junakinja veverica Dejzi koju spominjete. Moj magični vrt „Kruga dojke“ obiluje raznovrsnim, raznorodnim cvećem različitih miomirisa. Zbog trećeg poglavlja gde ima „hardcore“ seksa, knjiga je dobila 18+ oznaku, što jeste retko u domaćoj književnosti, pa se i ste strane osećam izuzetno.
Osim što ste svestrana ličnost jedno od oruđa kojim se koristite jeste i humor, često i veoma uvrnut i neuobičajen? Šta je bizarnije i smešnije – Vaš humor ili stvarnost u kojoj živimo?
Humor, ironija i parodija su sjajno sredstvo da na pomeren način oslikaš i iznijansiraš dešavanja oko sebe, ljude, njihove gluposti, gadosti i sranja u teškim vremenima. Ta uvrnutost formira moj kvir pečat. Stvarnost često nadilazi maštu, u šta se možemo uveriti čim uđemo u gradski prevoz, prodavnicu, ili stanemo u red ispred šaltera. Ali stvarnost se brzo rasplinjuje, zaboravlja i postaje mutna prošlost ako se ne zabeleži, ne sažme i ne upakuje u tekst, pesmu, sliku; podložna je različitim tumačenjima i interpretacijama. Ono što je meni smešno, nekog će naljutiti, i obrnuto.
Za koga pišete? Kome se obraćate?
Obraćam se svima. Život je suviše dragocen da bismo ga proveli u žalopojkama i frustraciji, hraneći se agresijom i mržnjom. Činimo dobra dela i poštujmo sve ljude, čak i one sa kojima se ne slažemo. Gej i lezbejski odnosi su isti baš kao i svi drugi heteronormativni odnosi, nikog ne ugrožavaju a mnogi ih i dalje osuđuju. Razbijmo predrasude i izađimo iz ormara. Nek ruka ruku miluje, nek se dojka dojki raduje!
Da li je i kako Vaše iskustvo na aktivističkoj sceni uticalo na Vaš književni rad i umetnički izraz?
Alter ego Kosmogine živim od 2000. godine, od kada sam završila Ženske studije. Tada sam osvestila u sebi aktivistkinju, odnosno feministkinju, pacifistkinju, kosmopolitkinju, borkinju za ljudska i manjinska prava, LGBTIQ+ prava, seksualne slobode i rodnu ravnopravnost. To me je formiralo i kao umetnicu. Meni je dovoljno kada me pojedinci/ke podsećaju na neke moje ranije tekstove ili performanse koji su im se urezali u sećanje za ceo život. Društvene promene se ne prave odjednom preko noći, već mic po mic, korak po korak, a ja sam tih koraka u protekle dvadesettri godine načinila bezbroj. Za primer, uticala sam na moju porodicu da ne budu homofobi.
Osim književnošću, bavite se i novinarstvom, performansom i fotografijom. Da li se različite(umetničke) discipline kojima se bavite međusobno prepliću i inspirišu jedna drugu?
Da, moja je umetnost multidisciplinarna. Bitne teme procesuiram i predstavljam na različite načine. Balansiram između svih svojih umetničkih identiteta, nadopunjujem se i razvijam.
Kako vidite ulogu književnosti sa fokusom na kvir tematici, kako je publika prihvata?
Bilo bi bolje da imamo više kvir umetnica/ka, posebno književnica/ka. Kvir knjževnost, baš kao i svaka druga umetnost, ne treba da bude namenjena određenoj grupaciji, jer samu sebe time limitira. Pogledajte drag-queen performanse, masovno ih posećuju ljudi različitih opredeljenja i svi se dobro zabavljaju. Dobra literatura treba da nađe put do svakog, nevezano za rod, pol, godine, obrazovanje, klasnu pripadnost. Prihvatanje i tolerancija idu u korak sa tim. Pročitaš dobru knjigu, pogledaš sjajan film, čuješ neku muziku i otkriješ smisao/suštinu u kojima se pronalaziš ili ne. Moje su poruke višeslojne i višeznačne, a ako utiču na širi spektar društva, utoliko bolje.
Kako ste doživeli reakcije publike na svoje književne radove koji se bave kvir tematikom? Da li imate utisak da se društvo menja u pogledu prihvatanja kvir i LGBT narativa?
Još 2004. sam napravila bum u Hrvatskoj, gde sam osvojila prvu nagradu za queer priču „Porno star“, na konkursu Queer Zagreb udruge. Od tada sam redovno učestvovala na Queer ZG festivalima, gde sam imala različite uloge i funkcije. Moj prvi intervju i pojavljivanje na TV-u su bili u Zagrebu te godine. Tada sam i dobila titulu „neokrunjene queer kraljice Balkana“, i osećala sam se ohrabreno i motivisano da nastavim u tom smeru. Nastupala sam na puno književnih, feminističkih i queer festivala širom regiona (Beč, Budimpešta, Banja Luka, Tutin, Niš, Skopje, Sarajevo, Istra). Pojedine priče dramatizujem i pretvaram u performanse. „Porno star“ je priča prevedena na nemački, a neke su prevedene na italijanski, makedonski, albanski. Moja prethodna knjiga „F-book“ predstavljena je na Internacionalnoj Slavističkoj konferenciji u Poznanju (Poljska) 2010. u segmentu obaranja jezičkih i tematskih tabua, zahvaljujući lingvistkinji Stanislavi Kostić.
Na domaćem terenu, gej ekipa me je brzo prihvatila i uzdigla na pijedestal urbanog andergraunda. Sarađivala sam sa mnogim gej aktivistima, bilo da se radi o queer kalendarima, objavljivanju tekstova na gej sajtovima, u Optimistu, nastupima na Gay Pride Week-u, i sličnim događajima. Drugima pak, moja je umetnost prenapadna i nerazumljiva. Jedna koleginica mi je rekla da moram da snosim posledice sopstvene avangardnosti, ali da vreme radi za mene. Zato želim da uz moju „Dojku“ uživaju svi, ne samo novi klinci već i starije generacije. Krug dojke se mora širiti u svim pravcima, kao kad ubaciš kamenčić u mirnu vodu a ona se ustalasa u koncentričnim krugovima, jer samo tako se može doći do opsežnijeg prihvatanja kvir i LGBT+ narativa u društvu.
Kako vidite ulogu književnih časopisa i internet platformi u podršci kvir autorima i umetnicima? Da li smatrate da postoji dovoljna podrška za kvir stvaraoce i njihove radove?
Sudeći po tome što se na inicijativu Optimista i Bookvara svake godine na osnovu konkursa objavi po jedna zbirka kratkih kvir priča, podrška postoji. Internet mreže su dobra osnova da prikažeš ljudima šta radiš, ali s druge strane koliko je realno vrednovati bilo šta na osnovu lajkova? Kada sam dobila nagradu za esej „Transvestizam kao individualna različitost“ 2003. godine na konkursu „Ulaznica“ Gradske biblioteke u Zrenjaninu, bila sam srećna što sam ušla u književni mejnstrim. Queer identitet autora/ki je manjinski, a da bi bio prepoznat, priznat i uticajan, mora da se stopi sa mejnstrimom, da ne bi ostao u zapećku, na margini umetnosti. Dobar primer za to je Merlinka festival.
Razgovarao: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
