Kada mi je urednik magazina Optimist rekao da napišem tekst o knjizi Bobana Stojanovića „Kao da je sve u redu“, napomenuo mi je da zna za moju, sasvim neopravdanu i ničim izazvanu netrpeljivost prema autoru knjige, ali me, ipak, moli da prilikom pisanja budem objektivan. Usudio bih se da parafraziram jednog od urednika naših života u Srbiji i da kažem da se posle uredničke reči Boban ne hejtuje, tako da moram da odustanem od prvobitne ideje da, kao najgoru moguću kritiku knjige, iskoristim isključivo kontradiktorne citate samog Bobana Stojanovića. Srećom po moju subjektivnost, i sam autor dela mi je svojim pisanjem izašao u susret tako da sam sa zadovoljstvom mogao da budem objektivan do mile volje.
U ostalom i sam Boban se u svom maniru u uvodu knjige ogradio od loših kritika tako što je napisao da očekuje da se njegovoj knjizi podsmevaju ljudi jer su dokoni, a ne zato što je, ne daj bože knjiga loša i zaslužuje podsmeh. Na drugom mestu, opet, Boban se unapred svima zahvaljuje na čitanju i prepričavanju knjige, valjda opet tim istim dokonim ljudima. Nedoslednost, poput ove izbijaju na svakoj stranici knjige jer Boban u njoj pokušava da bude Boban iz Kuće Velikog Brata, ali i Boban aktivista, kao i Boban „običan čovek“, izraz na kome Boban iz Kuće VB-a često insistira u opisivanju svoje malenkosti. Jedino što Boban ne želi da bude u knjizi je gej Boban odnosno, preciznije, muškarac koji ima seks sa drugim muškarcima. Valjda on toliko puta i koristi izraz „običan čovek“, misleći verovatno da samo strejt čovek može da bude običan, a Boban iz svoje autobiografije je upravo heteronormativan. Boban iz autobiografije ima dečka, supruga, ima svoju prvu ljubav u liku lokalnog fudbalera, šikaniranje u vojsci zbog svoje seksualnosti, batine od strane skinhedsa zbog svog aktivizma, samo što Boban nije gej, nije peder, nije homoseksualac već je „običan čovek“.
U ovoj knjizi Boban se bavi aseksualnim Bobanom iz Kuće Velikog Brata. Sam Boban kaže da, iako je bio u prilici da se druži sa „svetskim političarima“ i domaćom „političkom elitom“, mu je uvek bilo draže druženje sa „običnim ljudima“, taksistima, prodavačicama… Boban sebe predstavlja kao neku vrstu geja iz naroda zaboravljajući da je jedini gej kojeg bi narod serbski prihvatio onaj koji se na brdu svijetlog oružja i litrama neprijateljske krvi zakune u svoju heteroseksualnost, oženi i napravi petoro budućih Obilića.
U uvodnom delu knjige Boban nam priča o tome kako je ovaj običan čovek u prijateljskom ćaskanju sa, valjda, taksistima i prodavačicama u Vašingtonu vagao da li da prihvati ponudu i uđe u Kuću VB-a. Izgleda da je običnom čoveku Bobanu bilo lakše da uđe u Belu, nego u Kuću Velikog Brata. Elem, Boban je doneo odluku da se ne učestvuje u cirkusu i blatu rijalitija. Međutim, onda se u avionu, dok je leteo iz Vašingtona u Beograd, Bobanu neočekivana Kejti Peri pojavila i rešila stvar. Sam Boban ne zna da rastumači to otkrovenje koje je, umesto njega preuzimajući odgovornost i ulogu gromobrana za kritike, donelo odluku da se on pojavi u VB-u. Producenti rijalitija su mu rekli da od njega imaju „jedino očekivanje da ja budem ja“. Tako da je Boban, po svojim rečima, u Kuću ušao bez strategije i pretenzija, a znao je da se u rijalitiju „isplati biti svoj“. Svi koji poznaju Bobana i koji su gledali njegov boravak u Kući znaju koliko se držao ovih „malih životnih filozofija“, kako sam kaže.
O svom iskustvu Boban kaže da je bio „neobičan osećaj za malog čoveka“ (koji se u poglavlju pre toga susretao sa „svetskim političarima“ i „političkom elitom“) po prvi put biti okružen paparacima, stilistima… i ostalim malim ljudima sa kojima se on u svakodnevnom životu rado druži. Ko će još, osim malicioznog mene, da se seća onoga što je Boban napisao u prethodnom poglavlju? Ta borba između Bobana ukućanina VB-a i pravog Bobana koji želi da ispliva na površinu je konstantna i dovodi do niza šizofrenih situacija, poput one u kojoj on u istom pasusu priznaje da je ateista, a zatim da Bog voli svakoga. Ili njegova lajtmotiv izjava „ja sam običan čovek“ nije u skladu sa samim konceptom rijalitija koji se zove VIP VB.
Jedna od pozitivnih stvari u knjizi je ta što Boban, govoreći o svom aktivističkom delovanju, na trenutke otkriva da postoje i pohlepni aktivisti koji, pod maskom borbe za ljudska prava, imaju isključivo cilj da se što više obogate. Za razliku od nekih drugih, kako sam kaže u autobiografiji, on je etičan i uspeo je da sačuva obraz. „…nikad nisam uspeo da unovčim svoj rad u odnosu na količinu davanja…“, priznaje Boban i dodaje da je zbog toga i srećan, ali i ljut na sebe. Boban Stojanović, o svom aktivizmu, takođe kaže da kritiku prihvata samo od ljudi koji su uradili više od njega lišavajući time sebe prava da kritikuje diktatorski režim Slobodana Miloševića dok on ne sam pobije osam hiljada ljudi u Srebrenici, a ostale aktiviste ohrabrujući da ga kritikuju jer su i oni organizovali isti broj Parada kao i on, ako ne i više od njega.
Zanimljiva je svakako i priča o njegovoj porodici, o ranom detinjstvu. Interesantan je početak te priče, kada nas autor, kroz pitanje koje mu je Veliki Brat u ispovedaonici postavio, uvodi u priču o svojim bakama. Šteta što nije nastavio u tom maniru, da kroz događaje u Kući VB-a, započinje priče o svom životu koje je želeo da kaže.
Delovi knjige u kojima Boban govori o svojoj porodici su pitki, zanimljivo napisani, interesantni za onoga koga to interesuje. Dok piše o ovome, kroz humor i simpatične doskočice, ispliva pravi Boban Stojanović. Ne onaj koji se trudi da bude „običan čovek“, aseksualni gej koji bi se spontano dopao gledaocima VB-a, već pravi, pravi, šarmantni, Boban onaj kojeg oni koji poznaju i vole.
Dirljiv je momenat kada autor opisuje period u kome je imao… hm… rastavu od stola i postelje sa svojim suprugom. „Nekoliko meseci tog leta proveo sam sam u stanu.“, iskreno nam piše Boban Stojanović. „Užasno sam se plašio samoće“, dodaje on.
Ovo je topla ljudska priča, svima poznata, priča o odrastanju svih nas, priča koju bi mogao da ispriča svako od nas. Problem je što je ovo tako obična priča da bi nju mogao da ispriča i Dragutin Porodično-pravoslavni Čovek Topić ili Žarko „To u Francuskoj je bila gluma, slikao sam se sa prijateljem kao da mi je dečko jer su mi ponudili 9000 vura da to uradim“ Stojanović.
Verujem da je Bobanova knjiga neki maksimum otvorenog pederluka koji je aktuelna Srbija spremna da proguta. Ona je pisana da se dopadne i da bude podnošljiva za one koji su Bobana Stojanovića upoznali i zavoleli u Kući Velikog Brata, oni koji sa istom pažnjom vole da vire u tuđe života bez obzira na njihovu seksualnost. Boban je pišući ovu knjigu upravo njima izašao u susret u želji da se ne zagrcnu dok čitaju kako se zvala njegova baka, a čime se bavio njegov tata.
Boban Stojanović pokušava da živi život u skladu sa „malim životnim filozofijama“ koje je pokupio po jeftinoj literaturi primenjene pozitivne psihologije zaboravljajući jednu činjenicu – pozitivna primenjena psihologija je neprimenjiva u rijalitiju koji nazivamo život. Pozitivne misli ne leče rak dojke. Boban može da se okruži divnim ljudima u svojim virtuelnim svetovima, ali problemi nastanu kada bi morao da izađe iz kuće da kupi hleb (ili da organizuje Paradu). Napolju ga čekaju ljudi koje ne može da blokira jednim klikom miša, ljudi koji nisu tako divni kao u izmaštanom svetu o kome on piše i u kome se pretvara da živi. Aktivizmom na Nebu se bave kerubini, serafini i ostali anđeli.
Realnost udara ljude mesarskim čekićem u glavu, dok Bobanova glava, sigurna u oblacima popularne psihologije i aktivističke popularnosti, piše bajke.
Piše: M. Aranđelović