Evo jednog klasičnog bisera savremenog, pre svega, onlajn novinarstva, takozvani klikbejt naslov koji treba da vas navede da pročitate intimnu ispovest namučene novinarke ili novinara i dođete do saznanja kako da izbegnete sličnu sudbinu i usput kupite nešto „jeftino a lepo“. Međutim, ovaj klikbejt naslov krije preokret ‒ ne samo da ću pokušati da vas nateram da tekst pročitate do kraja, već ću, ukoliko ste feministkinja/feminista i na bilo koji način zainteresovani za feministički, lezbejski, antiratni ili LGBT+ aktivizam na prostorima ex-Yu, nastojati i da vam objasnim zašto je zbornik Sestrinstvo i jedinstvo: (post)jugoslo/avenski lezbe/ijski aktivizam u celini dobro štivo za vas, odnosno nešto što biste MORALI da pročitate.
A sada da nastavimo u ispovednom tonu kako bi bar u nekom segmentu ispoštovali naslov. Dakle, odluku da je dobra ideja predstaviti ovaj zbornik u Optimistu, kome očigledno fali lezbejske tematike, uz malu zebnju, donela sam sama, i za nju sam dobila blagoslov glavnog urednika (onaj čije ime se ne pominje). Moja zebnja ticala se dve stvari – prva je bila nije li izdanje previše akademsko (znači za ovu vrstu magazina dosadno (neka uredništvo oprosti)) i segmentarno (tj. da nikom drugom sem samim akterkama (post)jugoslovenskog lezbejskog aktivizma ništa nije jasno), a druga je bila moja lična zebnja da će me ovaj posao uprkos sopstvenoj inicijativi smoriti, možda i razočarati ‒ pre svega jer sam i sama feministička i LGBT+ aktivistkinja, a to najčešće znači da pored opredeljenosti za borbu na ovim poljima sa sobom nosite i donekle lično doživljavate ne tako retka unutrašnja previranja i sukobe na ovom polju. Odmah da kažem: zle slutnje se nisu obistinile! I to, čini mi se, pre svega zahvaljujući uredničkom dvojcu ovog izdanja koji čine sociološkinja Marija Radoman i psiholog i politički sociolog Bojan Bilić.
Ovaj zbornik se sastoji od desetak tekstova koji daju hronološki presek događaja na polju lezbejskog aktivizma u poslednje četiri decenije na području ex-Yu, kao i uvoda, zaključka i epiloga uredničkog tima. Posebnu dragocenost zbornika predstavlja činjenica da su autorke tekstova vrlo često i same bile direktne učesnice ili posmatračice događaja koje opisuju, tako da je čitav zbornik neobična mešavina hronike i ličnih aktivističkih ispovesti jasno zaokruženih teorijskim polazištima i zaključcima iznesenim u autorskim tekstovima, ali prevashodno u tekstovima uredničkog tima. Ovakav koncept daje izdanju jasnu unutrašnju i spoljašnju strukturu, smešta ga u akademski diskurs, ali ga istovremeno čini čitljivim i prepoznatljivim svakoj/svakom od nas koja je makar i jednom nogom stupila u ženski aktivizam i razmišljala ili pokušala da živi u skladu sa krilaticom lično je političko.
Sasvim zasluženo, kao uvod pre uvoda, izdanje otvara tekst Lepe Mlađenović „Moja lezbejska gnezda u Jugoslaviji i posle“ ‒ neka vrsta sentimentalnog putovanja u osamdesete i podsećanja na početke lezbejskog aktivizma na prostorima SFRJ: od retkih stidljivih deklarisanja Ja sam lezbejka, preko prvih feminističkih i lezbejskih okupljanja na području ex-Yu, do formiranja snažnog feminističkog i antiratnog pokreta u vreme ratova devedesetih. Socijalističko bratstvo je pokleknulo, ali sestrinstvo nije ‒ a zbornik jasno i iskustvom potkrepljeno podseća na to koliko su politike solidarnosti i otpora ratu sama srž feminističkog, antiratnog, lezbejskog, pa i samog LGBT+ pokreta na ovim prostorima, ali podseća i na značajnu ulogu lezbejskih aktivistkinja u nastajanju i trajanju ovih pokreta.
Nakon uvoda Bojana Bilića nižu se poglavlja koja govore o lezbejskim i kvir organizovanjima u Ljubljani, prvim prajdovima u Zagrebu i Beogradu, povezivanjima van granica bivše Jugoslavije, lezbejskom aktivizmu u Makedoniji, pokušajima organizovanja neheteroseksualnih žena u Crnoj Gori, feminističkim i lezbejskim festivalima kao mestima osnaživanja, Novosadskoj lezbejskoj organizaciji i lezbejskom aktivizmu na fudbalskom terenu…, uz stalno isticanje da su u sva ova dešavanja organizaciono ili u vidu bilo kakve druge podrške bile upletene lezbejke iz čitavog regiona, a ne samo direktne učesnice događaja.
Međutim, Sestrinstvo & jedinstvo nije knjiga podsećanja na velika dela lezbejskih aktivistkinja sa prostora SFRJ ‒ ona nam zapravo pokazuje kako je u vreme burnih istorijskih previranja i podela stvaran prostor za javno postojanje i delovanje neheteroseksualnih žena, kako su se državne politike i društveni lomovi prelamali kroz njihove živote, i kako su i koliko one uspele da ih modifikuju u skladu sa sopstvenim potrebama, ostajući verne načelima solidarnosti, sestrinstva i prihvatanja sukobima produbljenih različitosti. Istovremeno nam ukazuje i na posledice i današnje odjeke tih događaja oličene u sprezi patrijarhata i neoliberalnog kapitalizma, kao i sveprisutnog desničarenja i homonacionalizma. Najkraće rečeno, a na primeru Srbije, to je priča o putu od potpunog negiranja postojanja lezbejki, preko razbijenih glava na Prajdu 2001. do autovane lezbejke na mestu premijerke 2017 ‒ priča strašna, bolna, dramatična, krajnje kontradiktorna, a koja se odvija uz konstantno prisustvo prilagodljive i regeneraciji sklone homofobije.
Ono što ovaj neveliki zbornik takođe čini posebnim je i to što on smelo progovara i o dešavanjima i sukobima unutar samog pokreta ‒ jer to što smo feministkinje i lezbejske aktivistkinje ne znači da nismo sposobne da i same perpetuiramo patrijarhat na različite načine, te da onda kada se od nas očekuje prihvatanje, mi budemo te koje isključuju ‒ pa se tako u zborniku problematizuju pitanja isključivo ženskih prostora, odnosno separatizma, i odnosa radikalnih lezbejskih aktivistkinja prema trans ženama. Ne dajući gotove odgovore, Sestrinstvo & jedinstvo dodatno otvara prostor da se o ovim pitanjima raspravlja – feministički i hrabro. U zborniku ima reči i o nekadašnjim izgovorenim ili neizgovorenim ograđivanjima pojedinih feminističkih grupa od lezbejki (zbog straha da ne bi bile prepoznate isključivo kao lezbejske grupe), ali i o političkim sukobima unutar grupa koje se bave pravima LGBT+ osoba. Preciznije, Sestrinstvo & jedinstvo pokušava da dâ odgovor i na pitanje da li je i u kojoj je meri lezbejski pokret uspeo da se ravnopravno pozicionira u okviru feminističkog i opšteg LGBT+ pokreta.
Upliv neoliberalnog kapitalizma i borba protiv nejednakosti nameće različite vrste savezništava sa mnogima koji se bave pravima „drugih” i „drugačijih”. Tako su se pojedine lezbejske grupe povremeno (i uglavnom privremeno) nalazile u nekim vrstama kohabitacije sa raznim levičarskim i antifa grupama. Kako je patrijarhat nagrizao i uništavao i ova savezništva uprkos zajedničkim opštim ciljevima takođe je jedna od tema ovog zbornika, koja automatski nameće i pitanja da li su ovakva savezništva uopšte moguća i koje su nam opcije za budućnost, imajući u vidu da je kapitalizam, ukoliko smo mu korisni, spreman da nam ponudi privid demokratičnosti i sve nas izjednači, ali isključivo kao deo klase potlačenih. Dakle, Sestrinstvo & jedinstvo postavlja i pitanje kako danas u doba neoliberalnog kapitalizma prihvatiti dostupne slobode a zadržati sopstvene vrednosti.
I na kraju, volela bih da ovaj tekst završim istim rečima kojima se završava i sam zbornik: Dok smo radili na ovim zbornicima, vodilo nas je uverenje da su arhive – po rečima Joan Nestle – mesta isceljenja (places of healing), prostori koji nose klice novih poduhvata i bolje budućnosti.
Piše: Hristina Piskulidis