Dajana Ho je prisutna od nastanka vremena, barem u svojoj osnovnoj formi. Ona je svaka žena, uvek kurva (kako ime nalaže), a ponekad čak i beli privilegovani matrijarh. Prvi zabeleženi trenutak kada se materijalizovala bio je 2012. godine u predstavi pozorišta Le Studio. Tada je prevarena i smeštena u telo muškarca koji na sebi ima 17 pari čarapa kako bi prikrio svoju sramotu. Nije se mnogo promenilo od tada, samo se malo ugojila. Tako ugojena, otvorila je ovogodišnju Bitef Polifoniju.
Otkud ti na Bitefu? Kako se to desilo?
Samo sam se stvorila tamo i otvorila 19. Bitef Polifoniju. Jedva su me uhvatili i izbacili napolje. Šalim se. Tema ovogodišnjeg Bitefa bila je „Svet bez ljudi“, a slogan Polifonije „Kako si ti živ“, pa smo našli za shodno da i Polifoniju otvori neko ko nije sasvim živ i nema mesta u ovom sistemu. Priredila sam govor otvaranja i uživala sam u celom interaktivnom performansu sa prisutnima, pogotovo što je to bila prilika da našoj kulturnoj sceni predstavim dreg kao umetničku formu i započnem dijalog u trajanju koji će, nadam se, sprečiti da dreg uđe u LGBTabeceda geto dok još ima vremena za to.
Nakon nastupa na Bitefu prošetala si gradom, da ne kažem paradirala… Kakvi su utisci?
Bila je to jedna kraća šetnja centrom grada sa prijateljima bez kordona policije, ne znam da li se to računa kao paradiranje? Prošli smo kroz pijacu, pitali za cenu paprika za ajvar i poželeli srećan rad prodavcima, šetali kaldrmom i uništili čuvene srebrne komunalne štikle (@dekadenca, oprosti), ukrali pokoji stidljivi osmejak od slučajnih prolaznica i popili piće u Cetinjskoj. Za mene je to redovna situacija nakon nastupa, osim što smo ovaj put išli lajv preko mog Instagram naloga (@dajanaho) jer uvek volim da uključim i one koje iz bilo kog razloga u tom trenutku ne mogu da prisustvuju.
Na snimku nakon nastupa nisi imala lepe reči za organizatore Parade ponosa?
Nisam i nemam. Ne verujem u Prajd kao koncept u bilo kom obliku van sredine u kojoj je nastao. Oduvek mi se činilo da moraš biti izuzetno operisan od kreativnosti da samo slepo preuzimaš kulturne obrasce, pogotovo kada vidiš da taj diskurs ne leži ovom podneblju. Nekada mi je bilo blamantno bolno gledati pokušaje ovog kulturološkog kalemljenja, ali mi se sada čini da ni meni ni široj javnosti više nije stalo do toga. Na snimku sam se posebno osvrnula na večiti patos argumenta “ali mali Perica iz Kikinde će videti da je gej okej i to će mu značiti” i pozvala dušebrižnike da prave više akcija po manjim mestima ako im je zaista stalo do bilo čega osim privilegovanog života u Beogradu.
Nastupaš često u kafeu Šupa. Da li možeš da čitaocima Optimista preneseš atmosferu sa nastupa?
Tako je, već neko vreme rado sarađujemo na događajima pod imenom FEM2GO, koji jednom mesečno istražuje ženske energije koje inspirišu, pokreću i razmrdavaju tela i vijuge. Nepretenciozno, antisenzacionalističko veče senzacionalnog zezanja za sve one koje nesputano slave svoju ženskost ili ženstvenost. Kafe Šupa možda deluje kao loš izbor za dreg nastupe jer nema scenu, ali me je baš to privuklo jer mi je omogućilo prisniji odnos sa publikom za vreme i nakon nastupa. Pored toga, Kafe Šupa je mesto gde se osećam kao kod kuće i volim da to prenesem i na sve posetioce.
Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu?
U poslednje vreme se priča da sam sasvim poludela, žao mi je samo što to nije bilo jasno od početka. U planu su razni projekti i ideje, ali je najbolje ne očekivati ništa od mene, jer to samo vodi ka razočaranjima. Ono što ja očekujem i ohrabrujem je da žene budu slobodne da mi se obrate da radimo i stvaramo zajedno, pogotovo ako vam se radi nešto što ste oduvek htele a niste se usudile do sada.
Ko su i gde su Wyrd sisters?
Čudne Sestre su najstarija grupa dreg performera u Beogradu, ali nemojte da vas to zavara. Dekadenca, Valerie Candy i ja i dalje držimo budućnost u našim rukama (konsultovati se sa Šekspirom oko ove reference). Zajedno, Markiza de Sada i mi predstavljamo neutralnu silu koja postoji sama po sebi i sama za sebe u dijalogu sa publikom. Trenutno su u planu Wyrd Sisters invite only žurke. Ako niste pozvani, niste dovoljno kul.
Ko su tvoje omiljene američke dreg kraljice?
Pratim rad mnogih Ru devojaka, ali se do sada nisam potrudila da ulovim ijednu od njih uživo. S druge strane, upoznala sam i zaljubila se u Ritzy Bitz u Njujorku. Brutalna je u svakom aspektu svog nastupa, a pritom je jedna od najsrdačnijih osoba koju sam ikada upoznala. Možete je naći na Instagramu kao @msritzybitz.
Bila si skoro u Njujorku. Šta kaže mama Ru? Jel te prima u novu sezonu?
Izbegavala sam majku kapitalističke mašinerije u širom luku. Uradila je mnogo za dreg kao umetničku formu, ali mi na kraju dana sve to deluje kao još jedna reprodukcija patrijarhata, što je poslednje što nam treba u ovom trenutku. Pored toga, RPDR kao format je sasvim neprikladan onome kako ja pristupam umetnosti, dregu i životu i verujem da se ne bih lepo snašla u tom okruženju.
Negde mi se čini da se dreg sveo na šminku, prodaju šminke i perika… makar po raznim youtube kanalima i make-up tutorijalima. Kako ti definišeš dreg?
Tačno je da je upliv u mejnstrim na neki način obogaljio dreg, uobličio ga u uniformni identitet, set očekivanja s kojim se suočavamo svakodnevno kao performeri ako želimo da se uklopimo i budemo prihvaćeni, poznati. Tvrdim da je otkazivanje poslušnosti ovoj estetskoj diktaturi prvi korak ka razvoju sebe kao dreg performera, a onda i onoga što stvaramo u kontaktu sa publikom. Dreg, kao pristup, kao metodologija za ljudski razvoj, ipak predstavlja mnogo više od neosvešćenog postajanja privilegovanom ženom jer kao muškarci nemamo dovoljno priznanja u društvu. Zato se i trudim da celu paradigmu izvrnem naopačke i zajedno sa ženama preispitam granice drega.
Kako bi opisala beogradsku dreg scenu?
Kao i svaka druga mala scena, odličan je prikaz kulturno-političke situacije u kojoj smo. Individualizam i zadovoljavanje narcisoidnih potreba kroz dreg su najveći neprijatelji funkcionalne dreg zajednice. Situaciju ne čine ništa boljom ni LGBT aktivisti koji svojataju i eksploatišu dreg performere, nabijajući im na nos izmišljeni dug zajednici koji treba da vrate, što je vrlo popularan narativ LGBT aktivista-demagoga koji na taj način pune rupe u budžetu/svoje džepove. Podsećam da je dreg nešto relativno novo u Srbiji, i njegovi koreni ovde nemaju nikakve veze sa LGBT pokretom, osim ako performer ne reši da se sam uključi i zavitla zastavom u duginim bojama.
Šta imaš da poručiš čitaocima Optimist magazina?
Prvo, čuvajte se mizoginije. Vreba svuda i apsolutan je prioritet ako nam je cilj da ovo društvo transformišemo u nešto što nije pakao na zemlji za barem pola populacije. Drugo, Just do drag, don’t be a queen.
Razgovarao: Predrag Azdejković