Imao sam priliku da kao predstavnik Beograd Prajda otputujem na ovogodišnji WorldPride koji se dešavao u Kopenhagenu, Danskoj u avgustu; kada je WorldPride u Evropi – automatski je i EuroPride što znači da je ovo bio poslednji pred Beograd 2022. godine. Kao domaćini sledećeg EuroPride-a, a posebno kao domaćini prvog koji se dešava u jugoistočnoj Evropi, bilo je pozvano dosta aktivista iz regiona a po prvi put smo imali priliku i da imamo termin za performere na ceremoniji zatvaranja. Pored učešća na WorldPride-u, ovog septembra smo uspešno organizovali još jedan Beograd Prajd i Nedelju Ponosa dok će sledeći biti EuroPride 2022.
Kopenhagen WorldPride je pretrpeo mnogo izmena usled pandemije COVID19; planovi su se menjali praktično do samog otvaranja – tako da me je prilično iznenadila situacija koja nas je zatekla kada smo došli. Naravno da u Dansku nismo mogli da uđemo bez potpune vakcinacije (i to samo vakcinama koje su priznate u EU) a po sletanju i izlasku sa aerodroma su nas obavestili da su maske obavezne samo i isključivo na aerodromu; kako se do tog trenutka skoro 85% stanovnika Danske vakcinisalo, ukinuto je obavezno nošenje maski, čak i u javnom prevozu. Jedina mera koja je ostala na snazi je obavezno pokazivanje dokaza o vakcinaciji pri ulasku u ugostiteljske i komercijalne objekte. Kako se o kovid-propusnicama ovih dana debatuje u Srbiji – moram da primetim da je to sistem koji može vrlo efikasno da funkcioniše i provera tih propusnica traje oko dve sekunde. Osećam veliko razočaranje što u našoj zemlji ljudi veruju sumanutim teorijama zavere i odbijaju da se vakcinišu i sada se opet suočavamo sa velikom brojem zaraženih i preminulih dok sve evropske zemlje polako idu ka ukidanju epidemioloških mera i vraćanja života u normalu, jer su se skoro svi građani i građanke vakcinisali i epidemiju COVID19 postepeno svode na nešto što je slično godišnjoj epidemiji gripa.
Naravno da je WorldPride i obim događaja koji su se dešavali u Kopenhagenu nešto što u Beogradu neće biti moguće u bliskoj budućnosti; razlog za to je velika stopa podrške inkluziji LGBTI+ osoba, kao i drugim manjinama, koja je karakteristična za skandinavske zemlje. Ne samo da su građani tolerantni već i njihove vlade aktivno rade na postizanju jednakosti i brige za socijalni položaj svojih građana. Danska je prva zemlja na svetu koja je pravno regulisala istopolne zajednice davne 1989. godine a zanimljivo je i prezime jednog od prvih parova koji je iskoristio ovu mogućnost – njihova imena su Ib i Karl Peder. Pored posvećenosti vlade Danske borbi protiv diskriminacije i velikoj osvešćenosti stanovnika – skoro sve kompanije u Kopenhagenu podržali su Prajd bilo isticanjem zastave duginih boja, bilo doniranjem Prajdu i to je tradicija koja je u Skandinaviji prisutna za svaki Prajd, ne samo za Euro/World Pride.
Kopenhagen WorldPride imao je desetine događaja u koje su bile uključene sve relevantne institucije; organizacija je koštala negde oko 6,5 miliona evra od kojih je grad Kopenhagen dao oko 4 miliona evra a ostatak je došao od zajednice i komercijalnih sponzora. Podsetiću da od 2016. godine (od kada sam uključen u organizaciju) grad Beorgad i država Srbija nisu dali Beograd Prajdu nikakvu finansijsku podršku. Pored finansijske, logističke i političke podrške koju su organizatori dobili od grada i države, Kopenhagen WorldPride bio je pod patronatom danske princeze Meri. Iako smo svi mislili da je ona tu “samo da se slika” organizatori su nam rekli da je zapravo bila izuzetno uključena od početka, i da je bila veoma posvećena organizaciji.
Pored foruma o ljudskim pravima, gde su se okupili aktivisti iz celog sveta, svakodnevni kulturni, edukativni i zabavni događaji prilično su nam ispunili vreme. Na žalost, avgust u Kopenhagenu je hladan i kišovit – tako da nam je svakodnevna kiša prilično ograničila uživanje; kiša i radno vreme lokala koji rade do 23h.
Najveći događaj je svakako bio Prajd Marš u kome su desetine hiljada ljudi marširale Kopenhagenom dok su stotine hiljada ljudi gledali povorku. To je, inače, sistem u većini gradova sa velikim Prajdovima – ulicama marširaju aktivisti, ljudi iz zajednice, političke figure, praćene kamionima koji su često brendirani od strane različitih kompanija, dok ostatak građana izađe na ulice da gleda povorku i da na taj način da podršku LGBTI+ zajednici. Povorka se kretala od centralnog trga do jednog od parkova u kome je bio izgrađen stejdž sa koga su se držali govori, dok su nastupi bili prenošeni uživo iz jedne koncertne hale. Govori, nastupi i celokupna manifestacija zatvaranja takođe su bili prikazivani na svim većim trgovima i parkovima širom Kopenhagena.
Kao sledeći domaćini EuroPride-a, protokol je nalagao da preuzmemo štafetu i da posetiocima WorldPride-a objasnimo šta je ideja Beograd EuroPride-a. Ta čast je pripala meni i u mom govoru sam se fokusirao na ideju zbog koje smo i dobili priliku da budemo domaćini: EuroPride-om želimo da skrenemo pažnju cele Evrope i sveta na duboku nejednakost i borbu za osnovna prava koja se vodi na Zapadnom Balkanu, zajedno za Turskom i bivšim sovjetskim republikama. Mi smo, praktično, poslednji front u Evropi gde se i dalje borimo za one prve pobede koje su u Zapadnoj Evropi osvojene pre nekoliko decenija. Pored skretanja pažnje na lošu situaciju u kojoj se LGBTI+ osobe nalaze, želimo i da izvršimo pritisak na lokalne vlasti kako bi njihova podrška, koja se do sada bila samo deklarativna, zapravo donela neke rezultate. Pored toga, želimo i da izgradimo platformu preko koje će balkanska kvir scena i LGBTI+ zajednica imati mogućnost da sa posetiocima podeli svoju situaciju i da se njihov glas čuje i rezonuje širom Evrope. Naravno, ne smem da propustim da kažem da je EuroPride i velika prilika za turizam u Srbiji i radimo na tome da ostvarimo saradnju sa gradskim i drugim vlastima kao i svim relevantnim institucijama i organizacijama kako bismo na najbolji način iskoristili ovu jedinstvenu priliku. Naravno, ovo je i prilika za sve naše sugrađane i sugrađanke da ugoste veliki broj LGBTI+ osoba i da još bolje uvide da mi nismo nikakvi vanzemaljci i čudaci već da smo ljudi kao i svi drugi, ali za razliku od većine – suočeni smo sa problemom sistematske diskriminacije, netrpeljivosti prema nama koja može da rezultira nasiljem koje retko kada bude adekvatno sankcionisano.
Posle mog govora, usledio je i zabavni program koji smo pripremili – kuma Prajda 2019, Sara Jo, njene plesačice i kraljice Prajda 2017. i 2018. Alex Elektra i Dita Von Bill, pripremile su šou dostojan ove prilike. (na naslovnoj) Bio sam jako ponosan kada sam gledao kako desetine hiljada ljudi koje su se nalazile u parku, reaguje na njihov nastup; najveće iznenađenje mi je bilo što su ljudi odlično reagovali i na pesme na srpskom a ne samo na strani blok pesama koje je Sara pripremila. Za razliku od drugih performera, one su energičnim nastupom i dobro promišljenim porukama uspele da podignu atmosferu i da ponosno pokažu mali deo onoga što nas čeka sledeće godine u Beogradu.
Na putu ka EuroPride 2022. imali smo i poslednji regularni Beograd Prajd. Ove godine smo obeležili 20 godina od prvog pokušaja organizovanja prajda 2001. godine. Danas poznat kao „Krvavi Prajd“ – taj događaj bio je istorijski početak vidljive borbe za poboljšanje života LGBTI+ osoba na Balkanu. Iako je Prajd 2001. sprečen nasiljem i neadekvatnom reakcijom države – bio je najvažniji indikator problema sa kojima se LGBTI+ zajednica nosi. Dvadeset godina kasnije Prajd se uspešno održava i neke društvene promene su postignute, ali te promene su vidljive skoro isključivo u Beogradu. Vidljivost zajednice jeste veća, izveštavanje medija jeste manje senzacionalističko ali suštinska integracija LGBTI+ osoba u šire društvene tokove kao i adekvatna i efikasna zaštita države i dalje izostaju. Nedovoljan broj aut ljudi, nespremnost biznisa, institucija i relevantnih političkih aktera da javno i bez ograđivanja podrže borbu za bolji položaj LGBTI+ zajednice samo su neki od faktora koji usporavaju promene koje su nam potrebne.
Sama Nedelja Ponosa i Prajd su ove godine imali brojne izazove, najveći je svakako globalna pandemija koja nam je značajno umanjila kapacitete, ali i pored toga uspeli smo da je organizujemo u manjem obimu nego 2019. ali Prajd i koncert posle Prajda su bili veći. U toku Nedelje Ponosa – imali smo jedan incident na međunarodnom Prajd Forumu, koji se održava od 2011. godine, kada su nam pripadnici „Levijatana“ pocepali baner i prosuli (iz sebe ili iz neke posude – ne znam) urin ispred vrata prostora u kome se Forum dešavao. Iz policije smo čuli da počinioci uhapšeni. Ostali incidenti koji su se dešavali su bile dve krađe zastave duginih boja koje su visile sa terase KC Grada, gde se veći deo programa održavao kao i situacija gde sam davao izjavu za medije ispred Prajd Info Centra kada su iza mene stala trojica nacista koji su krenuli da uzvikuju „Zig Hajl“ i da pokazuju svoje nacističke tetovaže.
Pored Prajd Foruma, imali smo i konferenciju o ljudskim pravima, razgovore sa zajednicom, izložbu Jetmira Idrizija, maraton uređivanja Vikipedije, Dreg Žurku ali i brojne druge događaje. Fokus je svakako bio na Prajd Maršu i na koncertu posle Prajda. Ovogodišnja kuma, Nataša Bekvalac, je svojim govorom započela početak marša na kome je bilo više ljudi nego ikada do sada. Moram da se osvrnem i na nastavak problema sa policijom; svake godine zahtevamo od policije da Prajd nema ovako teško policijsko prisustvo kao i da odustanu od ulaznih punktova. Iako na svim ulaznim tačkama imamo naše obučene volontere, policija je ta koja onemogućava ljudima da prisustvuju Prajdu. Razlog za ovo je nedovoljna pripremljenost policije, najviše sa logističke strane, ali i, rekao bih, jedna netrpeljivost koja se na ovaj način manifestuje U toj situaciji – mi smo praktično nemoćni. Iako smo sve vreme u komunikaciji sa ljudima nadležnim za ulazne tačke i obezbeđivanje mira – rezultati naše „saradnje“ je za nas nezadovoljavajući. Stotine ljudi nam se javilo da ih policija sprečava da uđu na Prajd i da su zbog toga morali da odu kući. Tokom povorke imali smo dve tačke stajanja na kojima smo održali govore u kojima smo zahtevali uvažavanje ključnih zahteva Prajda a to su donošenje zakona o istopolnim zajednicama, početak rada na zakonu o rodnom identitetu i poboljšanje zdravstvenih usluga za trans osobe, brza i adekvatna reakcija državnih organa i javna osuda predstavnika vlasti na govor mržnje i zločine motivisane mržnjom prema LGBTI+ zajednici, usvajanje lokalnih akcionih planova za LGBT+ zajednicu, obrazovanje i edukacija mladih o seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu.
Prajd se završio povratkom u Park Manjež i početkom koncerta na kome su nastupili DJevi: Ivan Bokor, Milica X, Jovijah kao i specijalna gošća Lea Davogić. Od Performera su tu bili: Džipsii, Sara Jo, Bojana Vunturišević, Sajsi MC kao i kraljice Dita Von Bill, Ostroga i Kraljica Prajda 2021 – Alexis Vandercunt. Posebno bih izdvojio i centralni nastup Kume Nataše Bekvalac koja je izvela spektakularan šou sa neverovatnim slovenačkim plesačima. Ne mogu a da se još jednom ne zahvalim svim ljudima koji su učestvovali u realizaciji Prajda 2021 ali posebno volonterima koji su ostali ključni faktor koji nam omogućava da ovako veliki poduhvat izvedemo.
Bez obzira na uspešnost Prajda – moram da završim ovaj tekst malo pesimističnom notom i da kažem da je stanje LGBTI+ zajednice u Srbiji, bar iz moje tačke gledišta, prilično loše. Nemam nikakve zablude oko toga da bi svi LGBTI+ ljudi trebalo da dele iste političke i vrednosne stavove, ali sam siguran u to da kad se radi o pravnom položaju i nekim opštim stvarima poput mogućnosti za siguran i bezbedan život – tu moramo da pokažemo zajednički front. Na ovogodišnjem Prajd maršu je bilo više ljudi nego ikada, ali taj broj je i dalje poražavajuće mali. Naravno da Prajd, pa i ja sa Prajdom, imamo svoje kritičare – neki od njih daju vrlo legitimne i konstruktivne zamerke koje ćemo svakako iskoristiti da unapredimo naš rad ali mislim da ima i ljudi koji nekonstruktivno kritikuju i koji umesto da se društveno angažuju i na bilo koji način doprinesu ovoj borbi, biraju da prave izgovore zašto ne dolaze na Prajd a pritom ne rade i ne pozivaju na neku alternativnu akciju kojom bi doprineli borbi za bolji položaj LGBTI+ osoba. Imajući to u vidu – neke od stvari koji je ključno da unapredimo je participacija ljudi iz zajednice. Iako svake godine organizujemo razne programe kojima uključujemo zajednicu poput „razgovora sa zajednicom“, volonterskog programa i raznih načina na koje zovemo ljude da nam se pridruže – radimo na tome da napravimo modalitet u kome će ljudi iz zajednice imati veću ulogu u donošenju odluka na nivou Prajda kao i na razvijanju novih prilika za aktivnu participaciju. Prajd nije samo organizacija za sebe ili popodnevni događaj već platforma za zajednički rad svih organizacija i pojedinaca koji žele da se pridruže ovoj borbi te pozivam sve čitaoce i čitateljke Optimista da nas kontaktiraju sa predlozima i idejama.
Piše: Marko Mihailović
Foto: Aleksandar Batajić
Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
