Kada se jednog dana bude pisala istorija arheologije u Srbiji centralno mesto zauzeće nesumljivo vrsni arheolog , kulturni antropolog, profesor Univerziteta i akademik, profesor Dragoslav Srejović. Jedan od najvećih arheologa potekao baš sa našeg prostora, često neshvaćen, danas po malo zaboravljen pred najezdom više decenijske (ne)kulture u sebi je nosio radoznalost naučnika, oko istoričara umetnosti, dar istoričara, nadahnuće esejiste i intuiciju pronalazača. Savremenicu su ga opisivali kao mudrog, skromnog i genijalnog čoveka. Traganje za starim svetom i dalekim civilizacijama dovelo ga je do velikih otkrića i do otkopavanja arheoloških nalazišta kao što su: praistorijska kultura Lepenskog Vira na Dunavu i carska rimska palata Romulijana u Gamzigradu. On nije bio samo arheolog koji je iskopavao materijalne dokaze o postojanju davnih ljudskih civilizacija, on je pokušavao to davno vreme pre svega razume. Dragoslav Srejović govorio je da je „arheologija u stvari priča o izgubljenim saznanjima koje treba izučiti na umetnički način“, te da je ono „što mi poimence pamtimo i učimo, samo mali odsečak ljudskog trajanja“.
Dragoslav Srejović rođen je 8. oktobra 1931. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na arheološkoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirao je 1954. godine, a za asistenta je izabran 1958. godine. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom „Neolitska i eneolitska antropomorfna plastika u Jugoslaviji“ (1964). Za docenta za predmet praistorijska arheologija postavljen je 1965. godine,a za vanrednog profesora izabran je 1970. godine, a za redovnog profesora šest godina kasnije.
Rukovodio je arheološkim iskopavanjima 67 praistorijskih i antičkih lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori (Duklja, Srebrenica, Lepenski Vir, Vlasac, Divostin, Gamzigrad, Šarkamen i dr.). Objavio je više od 200 radova u zemlji i inostranstvu. Za knjigu Lepenski Vir dobio je Oktobarsku nagradu Beograda (1970). Za dopisnog člana SANU izabran je 1974, a za redovnog 1983. godine čime je postao najmlađi član ikada primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Bio je direktor Galerije SANU od 1989, a potpredsednik SANU od 1994. godine.
Kao dečak, kako je i sam kasnije priznavao, bio je socijalno neprilagođen, više se isticala „opredeljenost za neobične stvari, za rituale okrenut nečemu što ne predstavlja stvarni život“. Sa 16 godina spoznao je svoju „drugu stranu“. Između njega i njegovog prijatelja rođena je platonska ljubav koje se kasnije rado sećao kao prave mladalačke posvećenosti.
Odlazak na studije bio je prekretnica u njegovom životu. Odlazak iz provincije u veliki grad otvarao je mnoge mogućnosti, kako na emotivnom tako i na planu njegove buduće karijere. Tu je upoznao nove prijatelje, uglavnom prijateljice, za koje se zauvek vezao. Tu doživljava i svoju veliku ljubav i pošto je u idiličnoj vezi proveo skoro dve godine, odlazi na kraći studijski boravak u Atinu dok je njegov partner u istom periodu otišao u Pariz. Sam priča kako su pisali jedan drugom i po tri-četiri ljubavna pisma dnevno, koja su jedina ostala sačuvana u njegovoj nevelikoj zaostavštini. Ali kada su se ponovo našli u Beogradu, ali stvari su zbog nečeg krenule nizbrdo, izbio je skandal i to je razbilo i njegov unutrašnji mir i krug ljudi među kojima se kretao. Bila je to druga i poslednja njegova emotivna veza.
Svoj život, emocije i stvaralačku energiju okrenuo je u potpunosti svojoj velikoj ljubavi – arheologiji. Srejović koristi svo raspoloživo vreme za obogaćivanje svog znanja, učestvuje u arheološkim iskopavanjima i objavljuje zapažene članaka različite tematike. Skoro svaka nova knjiga iz istorije, psihologije, filozofije, sociologije, istorije umetnosti, etnologije, religije, iz književnosti, zaokupljala njegovu pažnju i njegovo vreme. Neverovatnom energijom, intelektom i posvećenošću uspevao da je sve uskladi, da sve to pročita, apsorbuje i ugradi u svoju misao, a da ne propusti ni pozorišne i operske predstave, balet, filmove, značajne izložbe. Bio je pasionirani čitalac. U njegovoj ličnoj biblioteci na stranicama Borhesove „Izabrane pesme“ Srejović je na margini pesme „Čitalac“ označio stihove: „Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali ja se gordim onima koje sam pročitao“. Stih koji toliko puno govori o njemu samom.
Njegova posvećenost i ljubav prema svom pozivu, njegov humanistički pristup prošlosti nije ostali bez profesionalnog uspeha. Jedno senzacionalno otkriće koje je umalo zbrisano sa lica zemlje donelo je njemu i čitavoj tadašnjoj jugoslovenskoj arheologiji ogroman međunarodni publicitet i priznanje. Iskopavanja koja je vodio 1964. godine iznela su na svetlost dana kulturu Lepenskog Vira iz paleolitskog perioda, sa najstarijom monumentalnom skulpturom u Evropi i ljudskom naseobinom. Govoreći kasnije o svom otkriću on je pisao: “Lepenski Vir. Pazite, svi su navalili na Đerdap pre mene, razgrabili glavne lokalitete, a meni ostavili neki mali; mislili su da će me mrzeti da tu kopam. A tu otkrijem najstariju monumentalnu kamenu skulpturu sveta. To je stvarno nešto neverovatno… Meni je jedan čuveni mađarski antropolog, koji je proučavao kosti Lepenskog Vira rekao da ga moje teme i to što skoro nemam vrat podseća na ljude iz Lepenskog Vira…”.
Sledeće veliko otkriće bila je carska rimska palata Romulijana u Gamzigradu gde je rukovodio arheološkim iskopavanjima u periodu od 1970. do 1996. godine. Srejović je naučno rasvetlio postojanje utvrđene carske palate čime je srušio ranije zablude o karakteru i ulozi Romulijane. U studiji „Feliks Romulijana – Galerijev ideološki testament“ koju je Srejović objavio u zborniku Rimski carski gradovi i palate na temelju svojih istraživanja opovrgao je brojne zablude u vezi sa tumačenjem funkcije ovog velikog nalazišta: palatu i celi kompleks je objasnio kao sakralnu celinu, mesto počinka imperatora Galerija, mesto gde je obavljena apoteoza njegove majke Romule. Svedoci kažu da su poslednje reči arheologa Dragoslava Srejovića, između ostalih bile: „Ne dozvolite da se Romulijana, bogata škrinja koja blista u svojoj veličanstvenoj usamljenosti – pretvori u zmijarnik“.
Danas se carska palata Feliks Romulijane nalazi na UNESKO listi svetske baštine.
Uvek skroman i mudar govoreći o svojim otkrićima zapisao je: “Sve stvari koje su imale najveće umetničke vrednosti, ili su mi ih doneli, ili sam – što je još čudnije – na njih naleteo. Na primer kolega iz Niša mi telefonom kaže „ Dragane, molim te dođi, jedan seljak doneo nekakvu bronzanu glavu“. Ja se spakujem, i odem da vidim portret vizantijske carice kakav i po očuvanosti i po kvalitetu apsolutno nigde u svetu ne postoji. Pokazalo se da je to portret carice Eufemije, najvredniji vizantijski portret. Ili, odemo da rekognosciramo teren. Već polazim iz nekog sela, iz Tamniča, negde kod Negotina, bogu iza leđa, u Krajini, već uđemo u autobus, a meni kažu: „Gore, na brdu, neki čika sa nekakvom figurom koja čuči pridržava vrata štale. Izađem iz autobusa, objasne mi kuda ću, popnem se na brdo, nađem čiču; pogledam figurinu i šta vidim: očuvana replika čuvene Lisipove figurine Herakla Epitrapeziosa, koju je ovaj veliki grčki vajar uradio za Aleksandra Velikog, za njegovu kraljevsku trpezu. Jedva ga dobijem. Kao čime će sada da podupire vrata štale…”
U jednom intervjuu iz 1968. godine Srejović je rekao: „Moja struka opredeljuje me za likovne umetnosti, prvenstveno za skulpturu. To, međutim, samo znači da likovne umetnosti najbolje poznajem i razumem. Upravo ovo stručno prilaženje skulpturi, slikarstvu i arhitekturi čini da me likovne umetnosti manje uzbuđuju od muzike i literature. Svaka umetnička forma koju uspevam sebi do kraja da objasnim pruža mi samo radost u procesu tog osmišljavanja, a trajno sam vezan jedino za oblike koji sadrže neku za mene neprevodivu poruku. Mogu vam nabrojati nekoliko dela koja su mi posebno draga, ali nisam siguran da ću moći da objasnim i zašto sam za njih izuzetno vezan. U slikarstvu me najviše uzbuđuju Rembrantovi autoportreti, pre svega oči na njima, taj pogled koji mi se čini čas prekoran, čas ispunjen prezrenjem spojenim sa nežnošću, a čas tragičnim saznanjem da čovek u životu nikada ne može da se do kraja iskaže. Da uvek preostaje veliki deo ljubavi, dobrote i najlepših reči koje nepovratno nestaju zajedno sa njim.”
O svom doprinosu arheologiji Srejović je rekao: „Doprineo sam nauci čini mi se i na taj način što sam modernizovao praistorijsku arheologiju koja je u našoj sredini a i u svetu bila prevashodno komparativistička nauka. Pokušao sam da iza mrtvih predmeta vidim ljude i dinamične događaje. Na taj način sam anticipirao neku buduću arheologiju koja bi bila nekakva poetska antropologija. Mislim da će taj deo, koji je sadržan u mom opusu, ostati za budućnost, kao neka klica.“
Radeći na velikom broju arheoloških lokaliteta, on je nailazio na brojne tragove minulih civilizacija i varvarskih najezdi, na stvaranje i razaranje, na smisao i besmisao. To mu je pomoglo da duboko razume šta je život i šta je pojedinac u ljudskoj populaciji i istoriji. U svojoj knjizi „Iskustva prošlosti“, Srejović je dao nimalo ružičastu prognozu budućnosti čovečanstva: „…čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija. Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života Jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini… Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bi smo napredovali i razarati da bi smo iznova gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost.“
Preminuo je 29. novembra 1996. godine u Beogradu.
Danas najduža ulica u Beogradu nosi njegovo ime, kao i po jedna ulica u Novom Sadu i Kragujevcu. Grad Kragujevac godina dodeljuje stipendije iz fonda koji nosi ime Dragoslava Srejovića.
Piše: K.M.