Gola muška lepota u savremenoj zapadnoj kulturi bila je jedan od naših najvećih tabua. Do ranih osamdesetih prošlog veka, sve dok dizajner Kelvin Klajn nije prikazao muškog modela u belim gaćama na bilbordu na Tajms Skveru, muško telo je bilo rezervisano za underground magazine upakovanim u crne plastične vrećice u kojima su bili ne tako zgodni i stidljiviji modeli nego što su to danas oni koji poziraju za Playgirl, ali nakon Klajnove mainstream revolucije glatko, oblikovano muško telo je brzo postao sveprisutno i, u vrlo kratkom vremenskom razdoblju, vlastiti kliše. Odjednom, prosečan čovek se oseća kao neadekvatan u svom telu, u odnosu na slike reklama i prikazima mas medija. Ipak, uprkos plasiranjem muške lepote ostao je još jedan deo muške anatomije odlučno skriven – penis.
Zapadno društvo se boji penisa. Tako je već stotinama godina. Viktorijanci su pokušali iskoreniti muškog člana iz književnosti i slikarstva ranijih civilizacija. Tokom XX veka pretvarali smo se da ne postoji. Naše majke su nam učile da ih se stidimo. Većina očeva čuva ih tajno od svojih sinova kao sramotu. Filmske zvezde, sportisti, političari i drugi javne ličnosti mogu biti poznate po korišćenju njihovih penisa, ali sve donedavno, nikada ih nismo videli.
Ne mali deo ove tajnosti dolazi od samih ljudi. Nakon što je penis skriven toliko godina poprimio je mitska svojstva stvarajući strah od javnog izlaganja, jer ne znajući stvarnost falusa drugih, ne možemo biti sigurni u ispravnost našeg vlastitog. Kako porediti? Je li nam veći, manji, nakazan, neadekvatan, poseban ili samo običan?
Pornografija tu ne pomaže. U pornografiji postoji samo jedna vrsta penisa – velika. Veličina ne može biti sve ali to ipak čini fotografiju boljom. U pornografiji vrlo malo se vodi računa o obliku, teksturi ili načinu kako se koristi, iako smo naučili da lepota i zadovoljstvo nisu zagarantovani veličinom.
To nas dovodi do fotografija Draška Bogdanovića. Draško je spojio najbolje od umetničke fotografije i pornografije u jedno. Mnoge razgolićene/gole umetničke fotografije tretiraju penis samo kao još jedan deo tela – ne daje nikakve naznake o moći i užitku koji taj organ čoveku koji ga posjeduje. Pornografija baca na stranu sve ostale atribute pretvarajući ih u sekundarne pred preteranom moći i veličini penisa u erekciji. Draško fotografija daje i čoveka i njegovom drugu, balans koji retko nalazimo u umetnosti ili pornografiji.
Muškarci kod Bogdanovića su raznoliki. Istina, svi su lepi, ali, suprotno onome što obično vidimo, nisu homogenizirani u toj lepoti. Neki su mišićavi, neki su mršavi, neki dlakavi, neki su glatki, a neki su beli, a neke su više egzotično u svom izgledu. To važi i za njihove penise. Dok su neki od njih zaista istaknuti u prostoru koji zauzimaju, drugi – ne toliko veliki, još uvek su jedinstveni u formi i fascinantne teksture. Oni su, kao i ljudi koji ih prikazuju, individualni i zanimljivi.
Očigledno je bilo nekih kritika ovog rada zbog činjenice da neki od modela masturbiraju. Zašto je to sporno, ne znam. Odlična stvar u vezi naših reproduktivnih organa oba pola je, iako je dobro kada drugi ljudi uživaju u njima, to što možemo sami da se igramo i zadovoljavamo. Pretpostavljam da su neki ljudi uznemireni, jer to jednostavno ruši nešto lično i otkriva sliku nekoga ko masturbira, dok za druge, oni jednostavno ne mogu podneti prizor drugih ljudi koji uživaju.
Bez obzira na vaše reakcije na ovu zbirku probranih i moćnih fotografija ono što se meni dopada je to što nam umetnik pokazuje muško telo od glave do pete i sve između, uključujući lepote i moći penisa. Ove slike su muškarac u celosti, kompletan čovek, celi čovek i to bi trebalo slaviti.
Piše: Brad Fraser
