Nema dimenzije života danas u kojoj postojanje zajedničkih sadržatelja nije ne samo dobrodošlo, nego i nužno, a evo, na ove dve stranice predočićemo vam dve knjige sa posve jasnim zajedničkim imeniteljem – osim što je očito reč o naslovima koji se bez mnogo glavolomije mogu svrstati pod kišobran-odrednicu queer književnosti, oba ova dela u manjoj ili većoj meri tiču se i identitetskih, društvenih i drugih uslovnosti arapskog sveta.
Maestralan roman „Anđeo historije“ Rabiha Alameddinea (prevela Mirjana Ertov, objavila sarajevska kuća Buybook) već na prvim mu stranicama spaja osvrt na jordansko poreklo i pedigre i jetke kontemplacije na život u San Francisku godinama nakon udarnog talasa epidemije AIDS-a. Takođe, već na samom početku Rabih Alameddin se krajnje uzneto poigrava pojmom nepouzdanog pripovedača, preterujući taj koncept i preko granice paroksizma u ovoj ispovesti sročenoj i ubedljivo postavljenoj i u delo sprovedenoj ich-formi. Kako čitalačko iskustvo a i mudre glave iznova i iznova ukazuju, najbolje je pisati o onome što se poznaje, razume i oseća, a, čak i mimo stvarne faktografije koja bi opovrgla podudarnost između biografskih stavki i onoga što autor pruža među koricama ove vrsne mu knjige, evidentno je da Alameddine jasno, strastveno i duboko razume, poznaje i oseća ono o čemu nam u ovoj svojoj odrešitoj povesti pripoveda. U tom smislu, „Anđeo historije“, da krenemo put rafala baš bezrezervnih pohvala (koje ovo štivo bez daljnjeg svakako zaslužuje), je proza koja u sebi sjedinjuje emociju, humor, duh i duhovitost, mudrost i očiglednu autorovu moć da sve to artikuliše u osoben i literarno nepobitno uspeo izraz.
Tokom čitavog romana, ovog romana-reke, koji se, poput svake bilo istinite i iskrene, bilo mitomanske ispovesti račva u sijaset rukavaca snažne zavodljivosti i neosporne svrsishodnosti, o duši i usudu glavnog junaka raspravljaju Satana i Smrt, istini za volju, nimalo okrutni kako obično bivaju predstavljani. U isto vreme, Jacob se obraća pokojnom partneru (žrtvi AIDS-a) u tiradama kojima ne manjka istinske emotivnosti, ali koje su u potpunosti lišene i najbleđih tragova metiljavosti i lako kvarljive i upitne sentimentalnosti, što se obično zatiče u štivima tog načelnog profila. Alameddine je i duhovit i upečatljiv i kada progovara o danima vrhunca epidemije AIDS-a i o vremenu koji je proveo uz majku u egipatskom kupleraju, gde su preživeli brojne šamare fatuma zahvaljujući ponajpre, kako sam ističe, „visokoopertaivnoj vagini“ svoje roditeljke. Anđeo historije je i na planu, i na polju izraza i strukturalno gledano savršen roman, roman koji je istovremeno i oda (doduše, oda sa vidnim otklonom i sijaset devijacija u odnosu na normu) individualnosti i vitalnosti koja katkad ume da se sakrije i iza depresija, očaja i autodestruktivnosti. Alameddine ipak najsnažniji utisak ostavlja kada se njegov Jacob, reklo bi se, sladostrasno, prepušta kontemplativnim prozivkama na vlastiti račun, u rečenicama poput ovih „Gotovo je sa mnom. Ostario sam u tekst koji s ne da čitati“, odmah nakon čega će uslediti jasna referenca na čuvenu opasku iz Miltonovog „Izgubljenog raja“ – „Bio sam iscijeđen i neukotvljen i poražen, bačen u plazmu Večnog Neba strmoglavce uz strašni raspad i tutanj u tamu najkrajnju“. A i oni kojima je manje do semantičkih i bibliofilskih poigravanja finesama i formom, mogu da budu spokojni i svoji na svome, jer „Anđeo historije“, uz sve pomenuto nesumnjivo jeste rečit i nezaboravan prikaz queer života u zanimljivim društvenim okolnostima, uz dužno poštovanje upliva individualnog i subjektivnog.
U ponudu knjižara Srbije nedavno je stigla i studija Miroslava B. Mitrovića „Skrivena ljubav – Homoeerotski motivi u savremenoj arapskoj književnosti“ (objavio Samizdat B92). Već sam podnaslov dovoljno objašnjava, a valja dodati da je reč o izrazito uspeloj, potpuno zaokruženoj i evidentno brižljivo promišljenoj studiji koja na nešto manje od 250 stranica uspeva da ilustruje i pojasni samozadate teze pregledno, usredsređeno i bez isklizivanja put ishitrenih ili odveć uopštenih i lakih zaključaka. Fokus i seriozan ton su najvažniji kvaliteti ove studije koja svakako u potpunosti prevazilazi kotu puke jedinstvenosti u ovdašnjoj knjižarskoj ponudi.
Koncept i struktura „Skrivene ljubavi“ su posve jednostavni i efektni – čitaocima su ovde predočeni odlomci iz 27 proznih dela iz književnosti arapskog sveta, čemu u svim slučajevima prethode kratka biografija autora i takođe kratak sažetak dela iz koga je uzet odlomak koji odmah potom sledi. Skrivena ljubav biva u svom finišu upotpunjena pogovorom i sa dva dodatna teksta (Islam i homoseksualnost i Homoerotski motivi u savremenoj arapskoj književnosti), koji na ograničenom prostoru pružaju nužan referentan socio-ideološko-religijsko-faktografski okvir za shvatanje jedinstvene i nepopravljivo ranjive pozicije homoseksualaca u svim pojavnim oblicima u tom delu planete. U tako rigidno kodiranim i postavljenim okvirima, homoseksualnost nije samo društveno i zakonski prokuženi tabu, već, kako to ističe Miroslav B. Mitrović, ume da bude i znak pobune u odnosu na okruženje tako osetljivo i nesviklo na fenomene i konkretne primeri drugosti, različitosti, pa i individualnosti.
Premda je, naravno, svakako poželjno iščitati sva ta dela u celini (ako je cilj doneti konačan sud o kvalitativnim i estetskim, možda i širim društvenim dometima u ovoj studiji obuhvaćenih i navedenih dela), već i sami odeljci su dovoljno rečiti da ilustruju autorovu ali i tezu tako lako pojmljivu i u samoj stvarnosti i svakodnevici. Mora biti istaknuto da se odabir tiče isključivo ozbiljne i lepe književnosti, a među odabranima našim čitaocima je definitivno najbliži i najdraži glasoviti nobelovac Nagib Mahfuz, ovde predstavljen odlomkom iz čuvenog mu romana „Sokaček Madik“ iz davne 1947. godine (u SFRJ eri na hrvatskosrpski ovaj izvanredni roman je svojevremeno preveden i plasiran pod nazivom „Tijesna ulica“). Na kraju da pomenemo i ono očigledno – studija ovakvog zahvata i ovakvih sveukupnih dometa svakako je nešto što nedostaje Srbiji i nama, nama ovdašnjima. Ne samo prostog poređenja i rangiranja muka i nevolja radi, naravno.
Piše: Zoran Janković