Tokom prvih 24 sata otkako smo objavili fotografije sa formalnog venčanja – u smislu, nismo pravili nikakvo gala slavlje i zvali prijatelje iz Srbije i Francuske, kao i obično, prikačila se gomila anonimnih profila koji su postavljali podrugljiva i provocirajuća pitanja poput onih – ko je nosio venčanicu, ko je mlada i kada će beba. Niko nije nosio venčanicu, dete ne planiramo, a sve ostalo je proteklo kao i svakog drugog dana. Jedina razlika je što nas sada, Francuska, zemlja u kojoj smo odlučili da živimo, priznaje kao ravnopravnu i pravosnažnu porodicu, što inače i jesmo. Biram da se fokusiram na divan trenutak u mom životu i one pozitivne komentare i zahvalim svim drugim prijateljima koji su nam čestitali.
Poučen ličnim i profesionalnim iskustvom, da u Srbiji sprovođenje već postojećih zakona traje godinama, na primer kada je u pitanju sankcionisanje govora mržnje ili pretnje i progoni novinara, shvatio sam da će proći i život dok se ovaj zakon donese. Ja nemam dva života i ne želim da zavisim od odluke jednog čoveka ili vladajuće partije. A, pravo da vam kažem, ne mogu ni da gledam sada već bivšu premijerku Anu Brnabić, koja nije mogla ni prstom da mrdne kako bi učinila nešto prvo za sebe, a onda i za zajednicu kojoj pripada. U suštini, ljubav je tu i bez papira i bez zakona, ali meni lično smeta to što zakon ne postoji i što se u sopstvenoj državi osećam kao građanin drugog ili trećeg reda.
S tim u vezi, za nas je ovo venčanje bila formalna stvar. Ljubav dvoje ljudi ne određuje nikakav papir i on je suštinski nevažan na nekom dubljem nivou. Ono zbog čega je važan jeste priznanje naših ljudskih i građanskih prava i obaveza. Mogućnost da živimo zajedno, stičemo imovinu, dižemo kredite, nasleđujemo imovinu, posećujemo jedan drugoga u bolnici i imamo zajedničko zdravstveno osiguranje.
Matičarka koja nas je venčala u opštini je bila jako vesela i srećna. Imala je širok osmeh na licu, bez glupavih pitanja nam je dala papire koje je trebalo da potpišemo i onda nas proglasila zvanično venčanima. Proslavimo smo u lokalnom kafiću u Strazburu, napili se do podneva, a onda nastavili sa svojim životima kao što je bilo i do sada. Mi smo bili par i porodica i pre tog venčanja.
Rečeno nam je da je naša zajednica priznata u Francuskoj i Evropskoj Uniji, ali da u Srbiji naš brak ne važi. Nisam siguran kako se osećam po tom pitanju. Ne planiram da više živim u Srbiji. Kao novinar i aktivista, šta god ko mislio i šta god ko rekao, trudio sam se da zemlju u kojoj sam rođen i u kojoj sam živeo učinim boljom za sebe, svoju porodicu i celo društvo generalno. Međutim, dođe trenutak kada shvatite da su neke borbe možda uzaludne i da je zaista džabe to što ja volim svoju zemlju kada ona ne voli mene.
Govorim iz perspektive osobe koja ima privilegije da ovo uradi, pre svega jer moj partner igrom slučaja radi u Francuskoj, tako da sebi mogu da obezbedim taj luksuz da odem odavde, ali je mnogima teško da regulišu svoje prebivalište. U Francuskoj se pre svega osećam sigurno i zaštićeno od sistema i države iako nisam Francuz, a onda sam i osiguran zakonom koji priznaje mene i moj odnos i reguliše sva druga građanska, civilizacijska prava i obaveze koje imaju i svi drugi strejt parovi u Srbiji, ali i gotovo svuda u svetu.
Zakon o istopolnim zajednicama u Srbiji je sakriven u nekoj dubokoj fioci i dve godine nakon što je trebalo da se nađe na dnevno redu rasprave u Narodnoj Skupštini. Srbija, za nekoga majka, za većinu svojih građana maćeha, izabrala je me otera preko svojih granica – kao i 60 hiljada drugih mladih ljudi koji je godišnje u proseku napuste, ne zato što su LGBT, nego zato što beže trbuhom za kruhom. Ima u toj brojci i veliki broj onih koji su pripadnici LGBT zajednice, a koji će sada, baš kao i ja, porez plaćati Francuskoj. Svoju platu trošiti u francuskim prodavnicama, bacati smeće u francuskim kontejnerima, radovati se, smejati se, piti, družiti se, odlaziti u bioskop, raditi sve one prelepe životne stvari koje svi radimo – ali van Srbije. Ja to biram da vidim ovako, Srbija je izgubila nas, a ne mi nju. Malo je treba biti sramota, ali u ovom trenutku, nisam siguran da ima obraz.
Ovo kažem i zbog toga što, sa licemernom vlašću kakvu ima, na čijem je čelu i do skoro premijerka Srbije Ana Brnabić, autovana lezbejka sa svojom cimerkom i njenim detetom – jer ih nikakav zakon u Srbiji ne priznaje kao porodicu, Srbija vrlo neguje i poštuje, na primer, istopolne partnere stranih diplomata koji žive u Srbiji. Da. Srbija se s poštovanjem obraća gejevima i lezbejkama iz drugih zemalja, iz diplomatskih krugova, koji sa svojim istopolnim partnerima i partnerkama dolaze da žive u Beograd na po par godina.
Zamislite taj paradoks? I ja sam bio u šoku.
Uvek ću voleti svoju zemlju i rado ću joj se vratiti, u posetu. Tada mi verovatno neće smetati bezakonje, prljavština, primitivizam i ludilo. Nasmejaću se s vremena na vreme dok sam tu na par dana mesečno. Makron, predsednik Francuske, ovde je prava retkost. Tek ga nekada kada danima „pretrčavate“ kanale vidite na TV-u, iako su u toku evropski izbori.
Pripadnici LGBT zajednice će nastaviti da žive zajedno i u Srbiji. Nikada neće biti u strejt brakovima. Nastaviće da postoje vidljivi za sve nas, svakog dana, svakog sekunda na svakom mestu. Jedina stvar koja ih ne vidi je Zakon. Za sada, a valjda će se i to uskoro promeniti. Do tada, au revoir Serbie, ta belle maison est loin! Nisi ekonomski tigar, nisi ni tigar, pokosili su te svi u regionu, u svakom mogućem smislu.
Pored Crne Gore i Hrvatske, Kosovo je takođe na dobrom putu da promeni svoj Ustav i promeni definiciju braka kako bi omogućilo istopolno partnerstvo. Razmislite o tome danas dok srbujete ispred televizora pa pljunete na ulicu ispred zgrade.
Piše: Pero Jovović
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
