Priču o gej brakovima u Srbiji aktuelizuju svake godine nekako s proleća. Pored neizbežnog Građanskog zakonika, ove godine su poslužile i najave usvajanja zakona u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, a umešala se i lezbejska organizacija Labris, sa svojim projektom zagovaranja u koji je uključeno podnošenje žalbe Ustavnom sudu.
Relativno brzo su nađeni parovi spremni da učestvuju u podnošenju žalbi kojim se zahteva omogućavanje venčavanja gej i lezbejskim parovima, a Jelena Dubovi i njena partnerka Sunčica Kopunović rešile su, izlaskom u javnost kao jedan od parova, da pozajme lice čitavoj LGBTI zajednici u borbi protiv nadmoćnih protivnika ozakonjenja istopolnih partnerstava u Srbiji.
Nakon mirnog održavanja parada ponosa u sada već dva grada u Srbiji, gej brakovi postaju glavni politički zahtev LGBTI pokreta. Sudeći po nedavnoj anketi na Loud & Queer Twitter profilu zajednica je sličnog raspoloženja kao studenti 1968. godine – realistični su u zahtevanju nemogućeg. Na pitanje kako bi zakonski uredili istopolna partnerstva, njih 60% (357) je odgovorilo da bi ih izjednačili sa brakovima, a tek svaki peti je za donošenje posebnog zakona o istopolnim partnerstvima. Njih 12 odsto je protiv bilo kakvog uređivanja, a najnepopularnije rešenje (osam odsto) je pomenuti građanski zakonik.
Bilo bi savršeno da visok procenat podrške izjednačavanju statusa istopolnih zajednica sa brakovima pokazuje spremnost zajednice da se bori za svoja prava, ali iskustvo govori da to nije slučaj, već da je to jedna od jasnih slika internet aktivizma. Zato je odgovornost LGBTI organizacija da unesu dozu realnosti.
Građanski zakonik nema nikakvu podršku u našoj zajednici i njegovo usvajanje bi bilo kontraproduktivno za vladajuću koaliciju. Nakon više od decenije rada komisije i potrošenih više od milion evra na plate njenih članova, ovog proleća smo dobili predlog koji je dočekan na nož od mnogih. Najveći problemi su eutanazija i surogatstvo, pošto se mnogi plaše da se otvara ogroman prostor za zloupotrebe u zemlji u kojoj sudstvo optužuju za visok nivo korupcije.
Negativne reakcije na predlogom predviđeno uređenje istopolnih partnerstava kroz institut vanbračne zajednice bile su možda za neke neočekivano mlake. Kako vanbračna zajednica ne omogućava ni nasleđivanje, ni obaveznu podelu zajedničke imovine, vrlo je jasno zašto se dežurni protivnici LGBTI zajednice nisu preterano potresli, ali i zašto je podrška u zajednici ovakvom rešenju gotovo nepostojeća.
Postavlja se pitanje šta će Ustavni sud učiniti povodom podnete ustavne žalbe. Vrlo je jasno da će odbaciti žalbu, pošto će Ustavom Srbije još dugo brak biti definisan kao zajednica muškarca i žene, ali gotovo je izvesno da će Sud preporučiti Narodnoj skupštini da zakonski uredi istopolne zajednice. Ova situacija podseća na odluku Suda 2013. godine o rešavanju problema dokumenata transrodnih osoba. Rešenje tog problema (i to ne savršeno) smo dobili šest godina kasnije. Kada su u pitanju gej brakovi, možemo očekivati da to potraje duže, pošto se tiče mnogo više ljudi, a i tema je o kojoj skoro pa svi imaju neko mišljenje.
Pored svega ovoga situaciju otežava i trenutna politička konjuktura, kako u Srbiji, tako i u regionu, Evropi, pa i celom svetu. Na domaćem terenu primetno je da je ogromna većina opozicije konzervativna, često vrlo homofobična. Ovo ceo politički sektor vuče u homofobiju, pa će vladajuća većina biti vrlo oprezna prilikom donošenja bilo kakve mere koja može da olakša život LGBTI zajednici. Na ovo dolazi i zaoštravanje odnosa između država i administrativnih celina nastalih raspadom Jugoslavije, jačanje svih nacionalizama, pa samim tim i jačanje svih protivnika LGBTI zajednice.
Nekadašnji argument Evropske unije više nije validan. Rečenica “ako to ne uradite, EU će…” praktično više nema nikakvog značenja. Prvo, EU je toliko zauzeta problemima izazvanim već započetim izlascima, migrantskom krizom, ekonomskim izazovima, da naša LGBTI zajednica mora da shvati da ni Srbija (sem Kosova) nije u fokusu briselskih birokrata, a kamoli neka manjinska zajednica. Koliko je proces ulaska Srbije u EU ugrožen i ovdašnja administracija spremna na stopiranje tog procesa, moglo se videti i iz reakcije Beograda na poslednji izveštaj Evropske komisije o Srbiji.
Da EU neće pomoći pokazuje i slučaj Crne Gore. Najava usvajanja zakona o istopolnim partnerstvima je odjeknula u Srbiji, kao da je gotovo izvesna stvar, toliko da su beogradski mediji gotovo najavljivali da će srpski gejevi i lezbejke već ove godine svi pohrliti u Budvu da se venčaju na pjenu od mora. Usledio je hladan tuš kada ovaj zakon nije usvojen u Skupštini Crne Gore. Za zakon su glasali poslanici vladajuće Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića, protiv su bili poslanici partija nacionalnih manjina iz vladajuće koalicije, a izbegli su da glasaju poslanici opozicione Socijaldemokratske partije Crne Gore i srpske stranke.
Ovako su namireni svi politički akteri. DPS je pokazao da je moderan, a da ne mora da brani ne preterano popularnu meru među svojim glasačima. Partije nacionalnih manjina i srpskih stranaka su pokazale da mogu da obore odluku, a SDP je pokazao da bi Đukanoviću i dalje bilo bolje da ih drži uz svoje skute, nego za protivnike. EU koja beskrajno hvali napore Crne Gore da se modernizuje nije se previše potresla, a ni kriva ni dužna stradala je crnogorska LGBTI zajednica.
Šta nam sve ovo govori? Borba za istopolna partnerstva u Srbiji će biti duga. LGBTI zajednica će morati da okrene stvari i da radi kao što se radilo u svim drugim državama koje su otišle dalje u priznavanju naših prava. Prvo ide jačanje zajednice, borba protiv nasilja i diskriminacije na svakom koraku, sticanje saveznika. U Americi je prvo bio protest desetine hiljada LGBTI osoba i njihovih saveznika u Vašingtonu zbog ubistva Metjua Šeparda, obezbeđena je jasna, stalna i glasna podrška nebrojenih muzičkih i filmskih zvezda, političara, zajednica se gradila u svim domenima. Podrška gej brakovima u javnom mnjenju je skočila na 55 odsto u roku od 10 godina, pa tek nakon toga je tražena pomoć od Vrhovnog suda. Kroz ovaj proces je omogućeno održivo rešenje koje ni homofob od predsednika ne može da ugrozi.
Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:
