Obično, kada pomislimo na Japan, naše prve asocijacije budu povezane sa zemljom ratnika, jakim militarističkim tradicijama, kultom cara, bespogovornoj odanosti gospodarima i svim drugim konzervativnim obeležjima, koji su učinili Japan saveznikom nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu. Obzirom na homofobnu judeo-hrišćansku kulturu, koja dominira zapadnim svetom i koja je sastavni deo našeg vaspitanja, ni ne pomislimo da su drevne dalekoistočne civilizacije umnogome imale i društvene običaje koji su bili daleko napredniji i tolerantniji u odnosu na Evropu. Takav je slučaj i sa homoseksualnošću, koja je bila integrativni činilac japanskog društva kroz vekove, da bi svoj vrhunac dostigla u Edo eri (1603-1868). Upravo će proces vesternizacije Japana u Meidži eri (1868-1912), dovesti do razvoja imperijalizma i nacionalizma i udaljavanja od progresivnih društvenih praksi i porasta homofobije.
Podaci o istopolnoj muškoj ljubavi u Japanu, datiraju još iz antičkih vremena, da bi postali brojni u poslednjoj etapi klasične japanske istorije, poznatoj pod nazivom Henai period (794-1185). U to doba, početkom XI veka, nastaje čuveno delo japanske književnosti – Priča o Gendžiju, koje je i danas obavezni deo školske lektire. Roman prati događaje u životu fiktivnog princa Gendžija, koji u jednom trenutku odbija ljubav žene i upušta se u ljubavni odnos sa njenim bratom: „Gendži je povukao dečaka do sebe… Gendži, sa svoje strane, ili je tako obavešten, našao je dečaka privlačnijim od njegove hladne sestre.“
Takođe, postoje i podaci o homoseksualnim vezama japanskih imperatora, koji su uživali u vezama sa mladim dečacima na dvoru. Potrebno je naglasiti da se u Japanu samo seksualni čin smatrao homoseksualnim ili heteroseksualnim, ali ne i osobe koje su učestvovale u njima. Tri najznačajnije društvene grupe, među kojima je homoseksualnost bila najrazvijenija bile su: budističko sveštenstvo, samuraji – povlašćeni feudalni sloj ratnika i umetnici tzv. kabuki teatra (pozorište, u kojem su mladići obučeni u žensku odeću glumili u predstavama, a nakon toga postajali kurtizane).
Najpre da kažemo da su obe glavne religije u Japanu (šintoizam i budizam), bile antihomofobične. U drevnim šintoističkim tekstovima Kojiki (Sećanje na drevne događaje) i Nihon Shoki (Japanska Hronika), koji obrađuju mit nastanka Japana, kaže se da seks prethodi rođenju nacije i njenih ljudi. To ništa ne bi bilo čudno da se u pomenutim tekstovima ne može videti da su prve tri generacije bogova bile isključivo muškog pola. Šintoizam, generalno, ima pozitivan odnos prema seksu, iako muško-ženski seksualni odnos vidi kao prljav, što zahteva prolazak kroz pročišćenje u prisustvu bogova. Nema eksplicitne osude, niti kvalifikacije, muškog istopolnog odnosa. Ni budizam ne osuđuje mušku homoseksualnost, već se prema seksu odnosi generalno, kao proizvodu čovečijih nagona i želja, koje treba prevazići kako bismo doživeli prosvetljenje. Čak se heteroseksualni odnos doživljava kao veći greh, jer se žene doživljavaju kao „zle i prljave“ po prirodi. Budistički monasi primaju zavet celibata, a ako se i upuste u homoseksualni odnos, to se tretira kao „nedostatak samokontrole“. Vremenom su šintoizam i budizam srasli u jedinstvenu sinkretičku religiju Japana.
Međutim, samo retki pojedinci su uspevali da dostignu stanje „nirvane“, svojim asketskim načinom života, potpuno oslobođeni ovozemaljskih želja. Ostatak sveštenstva ipak nije uspeo da odoli užitku muške ljubavi, vodeći se stavom da ako i ne mogu da dostignu stanje nirvane u ovom životu, uvek postoji prilika da ga dosegnu u sledećem.
Dva važna faktora su uticala da se homoseksualna praksa razvije među budističkim sveštenicima: izolovanost budističkih manastira i kineski uticaj.
Podaci govore da iako je Japan imao manju budističku populaciju od svojih suseda, imao je veliki broj manastira (oko 90.000 u periodu 1185-1572). Manastiri su bili prilično izolovani, udaljeni od gradova, smešteni u planinskim područjima. U tim manastirima nalazilo se na hiljade sveštenika, svi muškog pola, koji su bili obavezni da provedu minimum 12 godina u njima. Tako dug period izolacije, doveo je do razvoja otvorenosti i rasta homoseksualne kulture.
Boraveći u Kini, početkom IX veka, budistički monah Kukai (koji je kasnije često optuživan da je uvezao homoseksualnost u Japan), inače, tvorac dva od četiri japanska pisma (hiragana i katakana), preneo je u Japan kinesku nanshouku („muške boje“) tradiciju. Koncept „muških boja“ podrazumeva odnos starijeg muškarca (nenja – ljubavnik, obožavalac), koji je monah ili sveštenik i mlađeg muškarca (chigo), prepubertetskog dečaka ili adolescenta. Kada chigo postane punoletan ili napusti manastir, veza se okončava i nenja je slobodan da potraži novog ljubavnika. Dok su u ljubavnom odnosu, od obe strane je bilo očekivano da ga shvate ozbiljno i ponašaju se časno. U nekim slučajevima od chigo-a je očekivano i da napiše formalne zavete odanosti. Smatrano je da su šintoistički bogovi Hachiman, Myoshin, Shinmei i Tenjin pokrovitelji muške ljubavi, a da kamii, duhovi prirode u šintoizmu, ohrabruju analni seks među ljubavnim parovima.
Kako su Evropljani gledali na ovakve pojave, najbolje svedoče reči katoličkog misionara Fransisa Kabrala, koji beleži, 1596. godine, da su „grozote tela i štetne navike smatrane u Japanu kao prilično časne; ugledni ljudi su poveravali svoje sinove bonzaiima, da bi bili poučeni takvim stvarima i istovremeno služili njihovoj požudi“.
Praksa iz budističkih manastira raširila se i među ratničkim slojem japanskog društva, kojeg su činili samuraji, pandan evropskim vitezovima plemićima. Oni su činili japansku vladajuću klasu. Homoseksualni odnos među samurajima nazivao se wakashudo ili, skraćeno, shudo („put mladosti“). Tome je doprinela činjenica da su samuraji izuzetno poštovali budističku tradiciju, te da su mnogi samuraji, kao deca, svoje obrazovanje sticali u budističkim manastirima, gde su usvajali nanshouku tradiciju, te se ideja romantičnog odnosa između adolescenta i odraslog muškarca smatrala sasvim normalnom. Dečaci u wakashū periodu života (13 -19 godina) ulazili su u ljubavnu vezu sa starijim muškarcima (nenja-chigo), koji su ih podučavali borilačkim veštinama, ratničkoj časti i vrlinama. Stariji muškarac se trudio da bude što bolji uzor svom mlađem ljubavniku, što ga je, opet, teralo da se ponaša što časnije. Od obe strane se očekivalo da budu lojalne jedna drugoj i da zajednički ispunjavaju svoje feudalne dužnosti. Takođe, očekivalo se da veza bude ekskluzivna i da ne uključuje treća lica. Često su ovakve veze bile formalizovane i „bratskim ugovorom“. Seksualni odnos je imao predefinisane uloge, tj. nenja je imao aktivnu ulogu u seksualnom činu, dok je chigo bio seksualno pasivan i submisivan. Seksualni odnos se okončavao izlaskom iz adolescentskog doba chigo partnera, ali se on neformalno produžavao doživotnim prijateljstvom. Obe strane su bile slobodne da traže druge wakashū dečake. Ovde treba napomenuti da ovaj odnos nije isključivao i seks sa ženama, iako se on više smatrao dužnošću nego potrebom.
Posebnu društvenu grupu u Japanu, u okviru koje je bila rasprostranjena homoseksualnost, činili su mladi glumci i umetnici kabuki teatra. Oni su, obično, bili deca koja su prodata od strane roditelja pozorištu, na period od 10 godina. Dečaci, obučeni u žensku odeću, koji su imali ženske uloge u pozorištu (onnagata), bili su izuzetno cenjeni među muškim bogatim pokroviteljima, koji su ih unajmljivali kao kurtizane. Isto kao i obične kurtizane, i onnagata su bili ograničeni da pružaju svoje usluge samo u svojoj wakashū dobi, jer odrasli muškarci nisu bili društveno prihvatljivi kao predmet seksualne želje drugih odraslih muškaraca. Ovo je dovelo do toga da mnogi onnagata dečaci, potpomognuti njihovim gazdama, koji su zarađivali na njima, pokušaju da produže svoj adolescentski izgled što duže, krijući svoje prave godine.
U svojoj knjizi „Moj dragi dečače: Gay ljubavna pisma kroz vekove“, Riktor Norton se bavi ljubavnim pismima koje su stariji obožavatelji slali mladim glumcima kabuki teatra. U Velikom hramu u Nanivi, gde su onnagata dečaci slavili kult Aizen Myo’o, božanstva ljubavi, posebno poštovanog među osobama koje su se bavile prostitucijom, pevačima i muzičarima, ljubavna pisma su kačena na sveto trešnjino drvo, ispod kojeg su se onnagata molili da budu konačno spojeni sa svojim starijim ljubavnicima koje su voleli. Norton navodi, takođe, da su kao dokaz svoje ljubavi prema mladim dečacima kabuki teatra, odrasli muškarci bacali na scenu odsečene delove svog tela, posebno vrh palca, umesto cveća.
Vremenom su nanshouku tradiciju počeli da usvajaju i niži slojevi japanskog društva, zahvaljujući sve većem prisustvu samuraja u gradovima. To je drastično povećalo interesovanje srednjih i nižih slojeva za mlade muške prostitutke (kagema). Njih su unajmljivali klijenti u muškim bordelima ili specijalizovanim čajanama za tu svrhu. Klijenti su preferirali analni seks u aktivnoj ulozi, jer se smatralo da je anus centar seksualne energije koji penetrativni partner može da apsorbuje. Ovo gledište ima izvor u starim kineskim tekstovima.
Sve pomenute seksualne prakse, našle su izraz i u japanskoj književnosti. Najznačajnije delo koje slavi mušku ljubav je „Veliko ogledalo muške ljubavi“, autora Ihare Saikakua, nastalo 1687. godine. Na početku knjige, koja je podeljena u osam delova, od kojih svaki deo sadrži pet priča (ukupno 40 priča), Saikaku kaže da su u japanskoj mitologiji nebo i zemlja povezani na isti način kao i dva muška ljubavnika. Saikaku portretiše imaginarni i stvarni svet muške ljubavi budističkih monaha, samuraja, dečaka kabuki teatra, gde stariji ljubavnici odišu muškošću i dominantnošću, a mlađi lepotom i submisivnošću.
Odstupanje od tradicionalnih oblika muške ljubavi, nastalo je u Meidži eri, kada je počelo da se stvara Japansko Carstvo (1868-1945), sa jakom ulogom cara i prozapadnim društvenim reformama, koje su uključivale i legalizovanje hrišćanstva. Japan izlazi iz izolacije i otvara se prema svetu. Francuski pravnik Gustave Émile Boissonade, izradio je japanski građanski zakonik, koji je stavio van zakona homoseksualne odnose.
Narastajućoj homofobiji doprinela je i pojave pseudoseksologije, koja je imala svoje izvore u zapadnoj misli, a koja je služila kao sredstvo obračuna sa starim običajima u cilju dalje vesternizacije. Pseudoseksolozi su dokazivali kako muškarci upušteni u homoseksualne aktivnosti poprimaju ženske karakteristike i fizičku ličnost žene. Zapravo, sve ovo je bilo u službi narastajućeg nacionalizma i pripreme za imerijalističke ratove koje će Japan voditi u budućnosti. Nanshouku tradicija se ipak održala sve do rusko-japanskog rata (1904-1905), kada počinje da se sve više potiskuje i izumire.
U savremenoj eri, nakon Drugog svetskog rata, nakon agresije i brojnih zločina koje je počinila japanska vojska u Kini i jugoistočnoj Aziji, ali i nakon traume izazvane bacanjem atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, obnovu nanshouku tradicije nalazimo u delima Jukija Mišime (1925-1970). Upravo, kao odgovor na američku okupaciju i otpor prema Zapadu, Mišima revitalizuje motive „muških boja“ (erotika, smrt, čast, samožrtvovanje…) u svojim delima, vraćajući se na vrednosti tradicionalnog Japana. Delo koje ga je proslavilo je autobiografski roman „Ispovest maske“, u kojem je opisao primoranost istopolno usmerenog momka da se krije „ispod maske“, kako bi se bolje uklopio u homofobnu sredinu. Osniva „Društvo štita“, kojim je pokušao da vrati Japan starim obrascima života, koji su uključivali i homoerotsku praksu. Nakon neuspešnog državnog udara, kojeg je pokušao da učini sa nekolicinom svojih sledbenika, zajedno sa svojim ljubavnikom Moritom, izvršio je tradicionalni harakiri ljubavnog para, čime je, simbolično, okončao život kao drevni samuraji, koji su pribegavali takvom činu i na najmanji znak gubljenja časti.
Japan se danas smatra relativno progresivnim po pitanju homoseksualnosti. Više od polovine japanskih građana izrazilo se pozitivno prema homoseksualnosti. Donesen je i niz zakona koji sprečavaju diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, zatim je omogućena legalna procedura za promenu pola i hirurške intervencije i omogućeno je gay osobama da služe u armiji. Tokijski Pride, koji se održava od 2012. svake godine ima sve više učesnika. Glavno polje oko kojeg se vodi bitka je priznavanje istopolnih brakova: svoje protivljenje izrazila je Liberalno-demokratska partija, dok su podršku dali komunisti i socijaldemokrati.
Iz svega navedenog, može se zaključiti, da se na Japan i Daleki Istok, ne može gledati sa pozicija evropocentričnosti i homofobnog hrišćanskog nasleđa. Vidimo, da je ono što su tradicionalne vrednosti homofobne hrišćanske Evrope, koje danas promovišu desne elite, dijametralno suprotno tradicionalnim vrednostima Japana, gde je homoseksualnost stekla puno pravo građanstva. Ovo, svakako, ne treba čitati kao promociju feudalnih vrednosti i patrijarhata, kojim je bilo prožeto japansko društvo. Ono je moglo evoluirati u neke modernije i egalitarnije forme, zadržavajući svoju esenciju. No, otvoreno je pitanje da li bi se Japan pretvorio u krvavog agresora tokom Drugog svetskog rata, da je nanshuoku tradicija preživela?! Da li bi samurajska čast, poštenje, moral, prevagnuli nad slepim nacionalizmom uvezenim iz Evrope?!
Sayōnara!
Piše: Igor Maksimović
Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:
