Kada me je prijateljica iz Berlina pozvala i pitala da li nameravam da idem na proslavu deset godina mature, najpre sam se iznenadio što je neko to uopšte organizovao, a zatim i što nisam pozvan.
– Nisu te zvali. – zaključila je Nikolija. – Znala sam. Ako ti je za utehu, i mene su pozvali tako što su me obavestili o datumu i vremenu. Posle sam čula da postoji ta neka grupa na Fejsu, gde su se dogovarali u vezi sa datumom. Nisu mi oprostili što sam išla na Prajd pre par godina.
Ne bih rekao da me je zabolelo, ali me na neki način jeste dotaklo. Pokušavao sam da raskantam pomešana osećanja, da shvatim koji ja to stav zauzimam povodom ovog incidenta. Da li da se samo pojavim, kao Grdana kada je došla Aurori na babine, pa rekla: „iako me niste pozvali, ja sam ipak došla“. Ili da nazovem organizatorku i paćenički je obavestim da je moja pozivnica zalutala? Ali zbog čega mi je stalo?
U vreme kada sam išao u srednju školu mislio sam da mi se posrećilo što je većina prema meni bila prijateljski nastrojena. Smejali su mi se kad me vide. Izgleda da su cenili moj smisao za humor, moje umeće da senzacionalizujem svet oko sebe, pa čak i ako im se nije u potpunosti dopadala moja ekscentričnost, ako ništa drugo, pomagala je da školski dani ne budu monotoni. A ono što im se sasvim sigurno potajno sviđalo bila je moja spremnost da govorim o seksu, i tako im tu društvenu i fiziološku neophodnost približim makar verbalno. U poređenju sa ljudima koji su bili žrtve vršnjačkog nasilja, moji školski dani prolazili su bezbrižno. Najbliži prijatelji govorili su mi da ipak ne zaboravljam gde živim, da u srpskoj srednjoj školi većina LGBT+ omladine proživljava pravi pakao. O „Paklu“ sam kasnije učio na studijama o srednjem veku. Učili smo i o vrstama srednjovekovne komedije, kada sam svoje srednjoškolske dane napokon prepoznao u onome što je žanrovski određivalo farsu. Ubeđenje u kom sam živeo, da je moje ponašanje zapravo samo posledica nedostatka pažnje, i da sam je zbog toga privlačio svim silama, polako je potiskivala misao da sam u srednjoj školi bio maskota jedino kako bih preživeo. Dok sam na časovima crpeo poslednji atom snage da pričam o seksu, kako bih naterao sve oko sebe da gledaju u zemlju od sramote, samo da bi prestali da gledaju u mene, maštao sam o otvorenijoj sredini. Najčešće bi mi govorili da nisam normalan, da sam malkice bolestan. A ja sam terao sebe da se svakoga dana penjem na tu pozornicu i igram svoju farsu, i sve reflektore okrenem ka sebi, jer bi me jedino oko javnosti i takozvani „centar pažnje“ sačuvali da me ne pojedu mržnja i strah od drugačijeg.
– Zašto bi i išao? – nastavljala je Nikolija. – Niko se iskreno ne bi obradovao kada bi čuli koliko zarađuješ, koje si sve selebritije upoznao, i kakav život živiš. Opet bi rekli da želiš da budeš u centru pažnje. Ne zaboravi da su sve naše drugarice danas udate ili razvedene žene, čija deca uveliko idu u osnovnu školu.
Sećao sam se poslednjeg dana srednje škole, i već tada trudne drugarice koja mi je govorila koliko se raduje bebi, i koliko joj je krivo što ću biti u Holandiji kada se bude porađala, kao uostalom, i što nikada neću osetiti čari roditeljstva. Osim, naravno, ako se u međuvremenu ne opredelim za „normalan život“.
Nisam priželjkivao njen život. Nije mi ni vlastiti bio potaman, ali njen tek nikako. Udala se ubrzo nakon mature, i sa mužem živela u jednom selu ispod Rudnika. Postala je i majka dečaka i devojčice. Čuo sam da su se posle osam godina braka razveli. Počela je ponovo da izlazi. Na jednoj slici sa njenog profila video sam da je u provodu, i da joj nedostaje pola vilice.
– Kažu da to hoće od trudnoće, mislim… Zubi, ispadaju. – zaključila je Nikolija, pomalo nesigurno.
Ma koliko otvorena za sve mogućnosti, znam da ni ona nije maštala o takvom životu.
Takođe znam da postoje i srećni brakovi, kao i brakovi bez dece, kao na kraju krajeva, i srećni slobodni ljudi. Nažalost, kao da sve te razlike između nas nisu bile dovoljne, ja sam uz to još i gej. A sve i da prvi zakopam ratnu sekiru i pristanem da slušam o zauškama i nestručnim vaspitačicama i onlajn nastavi, te žene nikada neće slušati o mojim ilegalnim seks-žurkama u podrumu skupštine jednog nemačkog grada. Ne smeta mi što nismo isti, ali moramo biti jednaki u pravima. Možda bih i prihvatio da za mogući šok snosim krivicu lično ja, kada bih dozvolio da mi se etikete morala i nemorala dele kao lekovi bez recepta. Parada ponosa nije ok, ali zato porodična šetnja jeste. Nije čak ni seksualna orijentacija nepremostiv problem u našim odnosima, koliko je to moj promiskuitet. A možda je do te mere nepremostivo u pojedinim slučajevima i pitanje posla i zanata. Nikolija bi na maturi očigledno bila podjednako nepoželjna kada bi pokazala svoje slike sa radnog mesta – iz izloga, i kada bi pričala kako jednom Nemcu dildom leči PTSD koji ovaj vuče još sa Kosova. Dakle, ako već ne mogu da pričam o partneru ili ljubavnom životu, niti o deci, ni o poslu, da li treba da ćutim? Ili daleko bilo smišljam lažne priče i krijem istinu? Koliko još treba da skrivam to što jesam samo zato što se ne dopada „normalnim ljudima“, i da li mi se to sprema još jedan „coming out“?
– Ja sam vernica. – kazala je Nikolija. – Ja nikome nikada ne bih mogla da ubacim crva da mu je život dosadan ili da ne živi onako kako bi zaista želeo. Ne bih mogla da živim sa tim. Ne želim da ukradem ničiji šou, ne želim da budem kiša ni na čijoj paradi. Eto, neka mene, jednog ljudskog odrona, dalje od njih, „normalaca“. Zaštitiću ih od same sebe.
Sve više sam bio ubeđen da to što nisam dobio pozivnicu i jeste najbolje što je moglo da se desi. Postoji jedan fenomen u našem društvu, koji nastaje upravo na takvim proslavama, kada su pripadnici gej populacije suočeni sa nedostatkom potomstva. Nisam želeo da se moji životni uspesi mere mojom spremnošću da kvalitetno ejakuliram u nečiju vaginu i dopustim da se u njoj ispeče bilo šta što će me istrgnuti iz kategorije bezdetnih rođaka, „matorih konja“ koji su „sprcali 40 godina u guzicu“. A opet sam se prisećao razredne koja nam je govorila o toj velikoj praznini koju je osećala dok nije rodila tri bebe. U Nikolijinom stanu u Berlinu postoji vitrina sa tridesetak vibratora. Na donjoj polici su oni koji se koriste za posao. Na gornjoj za ličnu upotrebu, za popunjavanje apsolutno svih vrsta praznina.
Mislio sam o mojim nekadašnjim drugovima, koji su me se plašili iako su fizički bili nadmoćniji od mene. U njihovom najvećem košmaru ustajem i pred celim razredom govorim da mi se neki od njih dopada.
– Te žene nas se danas možda i plaše. – rekla je Nikolija. – Jer šta ako se na primer njihovim muževima digne na nas.
Nasmejao sam se na tu konstataciju jer mi i nije imponovalo da se nekome od tih ljudi digne na mene. Nije ni Nikoliji, ali je ona bar za svako dizanje na sebe uzimala lovu. A priznaću za kraj da je moj podsmeh malo bio i licemeran, budući da skoro deceniju čuvam tajnu iz jedne kragujevačke hotelske sobice – tajnu umotanu oko mog strastvenog susreta sa tada finim šumadijskim sportistom. Insistirao sam na zaštiti budući da je bio u vezi, ali nije mario. Mnogo godina nakon što smo napustili tu sobu, on je svio svoje ljubavno gnezdašce na obroncima Kosmaja, u skladnom braku sa organizatorkom naše proslave. Ni posle toliko godina nije uspeo da joj napravi to dete koje bi joj popunilo praznine kojima je ispunjena. Grešna mi duša, tako sam želeo da dođem na maturu, da je pitam da li joj je muž isto onako lep a smotan, da ga nahvalim i ovenčam najlepšim rečima, da blagoslovim njihovu ljubav i poželim im veću porodicu, i da je obavestim da…
KADA ZAĐE SUNCE NA NJEN SLEDEĆI ROĐENDAN, ONA ĆE NABOSTI…
„Ne sablažnjuj!“ – odzvanjale su mi u glavi reči mog duhovnog oca, koji mi sada pomaže da oprostim – delom drugima, a ponajviše sebi – što nisam bio prihvaćen.
Nikolija i ja smo se našli nekoliko meseci kasnije da uz večeru i koktele proslavimo naših deset godina mature, zahvalni drugovima, razrednoj, školi i društvu što je od nas napravilo čiste i produhovljene, a nadasve normalne ljude, sa sve više ožiljaka na telu, a sve manje na duši.
Piše: Miloše Perišić
Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
