Dan nakon održavanja koncerta Jelene Karleuše na Ušću pretvorio se u veliku tabloidnu orgiju. Tabloidi sa kojima je pevačica uspela da popravi odnose, ne bi li što bolje najavila predstojeći koncert, iste večeri su krenuli u ružnu, hiljadu puta već viđenu, ofanzivu nastojeći da dosole otvorene rane Jelene Karleuše.
„Kakav crni spektakl“ glasili su nadnaslovi tekstova u žutoj štampi koji su slavili poraz. Najkorišćenije reči bile su debakl i fijasko. Ali, vratimo se za trenutak na priču o spektaklu. Licemerna mašinerija zasnovana na pakosti koja je, valjda, supstrat našeg mentaliteta, danima uporno omalovažava šou jer nije bio spektakl. Dve nedelje pre toga davali su sve od sebe da nas uvere u to da se spektaklom bave isključivo netalentovane budale ne bi li prikrile zjapeći nedostatak talenta za pevanje. Kako onda ne doći do tačke kada se jednostavno mora konstatovati ono što je na svom Twitter nalogu napisala Biljana Srbljanović – bitno je obezvrediti, zgaziti i potceniti sve što Jelena Karleuša radi.
Za tabloide i njihove vernike, dakle ona ista mesta sa kojih se pripremao metak za viziju moderne Srbije, problem je u postojanju Jelene Karleuše kao takve. „Da glasa za Kosovo, nosili bi je na rukama, ne bi joj trebao helikopter“ – poentirala je Biljana Srbljanović upirući, sa društvenih mreža, prstom u mržnju kojom su internet sajtovi i dnevni listovi u Srbiji kontaminirani danima.
Ta vrsta udruženog iživljavanja skoro nije viđena. Prvo je posećenost koncerta svedena na deset hiljada ljudi što nije dovoljno ni za punu Arenu. Tabloidni novinari su savršeno dobro znali gde treba da udare kako bi Karleušu najviše zabolelo. Od trenutka kada je pevačica oglasila da kreće u ovu avanturu neprestano se, sa podsmehom i podozrenjem, govorilo o publici. Mi ne bi bili mi kada to ne bi začinili i bljutavim pošalicama tipa: „Šta radi Karleuša na Ušću? Kosi travu pred Cecin koncert“. Ili najnovija: „Šta radi Jelena Karleuša kada želi da ostane sama? Napravi koncert.“
Koncert je od prvog trenutka medijski osuđen na neuspeh. Ovih dana govore o „grobnici Jelene Karleuše“ odnosno o Ušću koje je postalo Lešće. Malo dobre stare bizarnosti i crnog humora kojem nedostaje samo humor. U jednom takvom ambijentu, bez preterivanja, svaka čast Jeleni Karleuši što je uopšte živa. Njen slučaj zaista pokazuje šta znači izdržati Srbiju na sopstvenim leđima. Linč Jelene Karleuše na sasvim simboličkoj ravni je linč neuklopljenih u Srbiji. Linč manjina, u prvom redu seksualnih, linč evropske vizije Srbije, linč ateista, linč svega što se ne da pokriti nacionalističkom i klerofašističkom modlom.
Ipak, verovali ili ne, žarišta odijuma time nisu iscrpljena. U isti glas sa tabloidima oglašavala se i jalova tzv. urbana, kulturna elita. Mlađi ljudi, pisci, blogeri, frustrirani gmazovi kojima je internet došao kao kec na deset pružajući svakodnevnu, vremenski neograničenu terapiju služili su se gotovo identičnim repertoarom uvreda kao i žutaći protiv kojih se „bore“. Ukoliko se udaljimo od ideoloških okvira, mada je ideološko pitanje ovde presudno, svaki drugi muškarac u Srbiji ne može da smisli Jelenu Karleušu.
Razloge ne treba tražiti, oni se u njihovom pisanju nude sami kamuflirani ispod otužnog sloja diskvalifikacija, lažnog elitizma i još lažnijeg mačizma. Zaklinjali se u emancipaciju ili u galopu bežali od nje, muškarci, nezavisno od toga da li govorimo o intelektualcima ili regrutima autističnih falangi ekstremističkih udruženja, u Jeleni Karleuši prepoznaju najveću pretnju patrijarhatu i spahijskim muško-ženskim odnosima. Zbog toga im Ceca i ne smeta toliko, ma koliko tvrdili da ne vide jasnu razliku između ove dve pevačice. Još ranih devedesetih majka nacije ustoličila je model žene koja je zapravo odmorište za ratnika, voluminozna senka mačo džambasa koji može da prihvati sve osim ženu koja mu se suprotstavlja. Sve dok ona klima i aminuje, njegova rola je neugrožena.
Jelena Karleuša napravila je jednu grešku. Nije trebalo da u toku samog koncerta govori o tome da stvari ne idu onako ko treba. Da se, kao većina ostalih kalamunja, pravila da je sve u najboljem mogućem redu, niko ništa ne bi primetio. Šta znaju deca šta je scenski nastup? A posebno tabloidni novinari naviknuti na scenografiju balkanske drumske kafane, na prešminkanu magistralu.
To se može razumeti samo ako se njen san uzme u obzir. Baš kao što je rekla – „da bude bolje, da nas bude više.“ Raka Marić je u pravu kada kaže da je JK uprkos svemu – „maksimalno odradila koncert“. Problem je u tome što je ona znala kako je šou „Viva la Diva“ zaista trebalo da izgleda. Zbog toga nije odolela da ne progovori o kvarovima, teškoćama, multimediji koju je nemoguće emitovati. Na iskrenost joj je odgovoreno sa „kakav crni spektakl“.
Jelena Karleuša je na sopstvenom koncertu, koji je ličio na dramu u kojoj su glavne uloge bile raspoređene na nju i njene fanove, pokazalo pravo lice sanjara sapletenog u raljama okolnosti na koje ne može da utiče. U Srbiji koja je živo blato za entuzijaste i minsko polje za one koji bi želeli da stvari menjaju kvalitetom i koji su imali smelosti da zatresu okoštali skelet navika i predrasuda – njihova borba je borba na život i smrt.
Piše: Milan Nikolić
