Prikazivanje LGBT+ osoba u popularnoj kulturi zahteva stalno praćenje i analizu, s obzirom na to da je u skladu sa društvenim okolnostima stalno promenjivo. Do pre izvesnog vremena, LGBT+ osobe su potpuno ignorisane u mejnstrim medijskom diskursu, a ukoliko su prikazivane to je bilo senzacionalistički ili komediografski. Ovo se odnosi na mejnstrim diskurs, ne na medijske sadržaje proizvedene sa ciljem da obrađuju temu homoseksualnosti koja je u samom fokusu. Danas se u gotovo svakom televizijskom formatu pojavljuje barem jedna LGBT+ osoba, ali da budemo potpuno iskreni – zapravo se pojavljuju gej muškarci i lezbejke. Transrodnost i ostali identiteti i dalje nisu prisutni u mejnstrimu.
Međutim, povećano prikazivanje gej likova naišlo je na dvostruke kritike i to sa obe strane. Konzervativnija publika to shvata kao nametanje, uporno ignorišući argument da ukoliko u društvu postoji 7-10% gej osoba nije realno imati medijski sadržaj u kome makar jedna osoba nije ove orijentacije. To je posebno česta kritika kada su u pitanju tinejdžerske serije za koje se tvrdi da mladima „propagiraju izopačenost“. Portretisati gej osobe u tinejdžerskoj seriji koja se gotovo u celosti odvija u srednjoj školi ne može biti nametanje, već samo realno prikazivanje stvarnosti. Oni su tu, postoje i treba im dati prostor. Sa druge strane, kritika dolazi i sa stanovišta koje zastupa i liberalnija publika, a koja naglašava kako je politička korektnost postala fokus priče i kako je sada važnije imati likove po „kvotama“ nego imati ikakvu logičku koherentnost u priči. Ovo u nekim slučajevima ima smisla. Primera radi, prvo što smo saznali u pilot epizodi rimejka serije „Charmed“ jeste da je jedna od sestara (ona koja se u originalnoj seriji zvala Pajper) lezbejka i feministkinja. Serija maltene počinje lezbejskom scenom koja proizvodi šok-efekat. Uopšte nije sporno da serija postavljena u moderni San Francisko treba i mora da portretiše gej likove, ali ta scena nipošto ne može biti fokus pilot epizode, niti fokus narativa, a narativ serije je vrlo poznat. Ovde se već otvara pitanja da li se homoseksualnost samo koristi u cilju skretanja pažnje.
Netflix u svojim serijama vrlo često portretiše gej likove, ali to radi na daleko kvalitetniji način, bez obzira da je pristup suptilniji, kao u seriji „Kuća na ukletom brdu“ ili direktan kao u seriji „Narkos“. Jedan od vođa kolumbijskog Kali kartela koji je bio direktna konkurencija Pablu Eskobaru jeste bio autovani homoseksualac i to je u pomenutoj seriji jasno i realno prikazano kao deo njegovog identiteta. Jedna od najzanimljivijih stvari u njegovoj biografiji je upravo to da nije krio svoju seksualnost i uprkos tome uspeo da se nametne u jednoj krajnje homofobnoj, mačističkoj sredini. Netflix je poznat po realističnom pristupu i brutalnosti, tako da je bilo očekivano da ovaj podatak neće ignorisati. Međutim, najzanimljiviji je način na koji je pristupio istopolnim odnosima u seriji „13 razloga“. Fokus narativa jeste samoubistvo srednjoškolke Hane Bejker i 13 kaseta koje je pre samoubistva snimila i na kojima navodi osobe i situacije koje su tome doprinele. Neke od ovih osoba otvoreno su homoseksualnog opredeljenja, što postoji i u istoimenoj knjizi Džej Ašer po kojoj je serija snimljena, međutim ovi likovi u knjizi nisu razrađeni. Netflix je otišao korak dalje i ove likove dodatno razradio i učinio kompleksnijim, a njihovu seksualnost dodatno naglasio, pritom pazeći da ni u jednom trenutku to ne prelazi u senzacionalizam. Homoseksualni odnosi su konstantno prisutni u narativu, kao sastavni deo priče koji ne izaziva nikakav šok, niti otpor i potpuno su normalizovani. Tri lika su posebno značajna. Rajan je jedini autovan od samog početka i prilično izopšten iz društva, a njegova seksualnost dobija na značaju tek u drugoj sezoni i u nastavku priče, iako ostaje najmanje razrađen lik iz ove trojke. Kortni je devojka koja krije svoju seksualnost iako odrasta u istopolnoj porodici i ima dva oca. Njena autohomofobija će biti razlog da, nakon jedne usputne lezbejske avanture sa Hanom, koju je uslikao lik koji je proganja, kako bi zaštitila sebe pusti trač da je Hana lezbejka što će biti uzrok dodatnog maltretiranja u školi. Umesto klasičnog maltretiranja, a s obzirom na to da Hana važi za jednu od najlepših devojaka u školi, Neftlix se odlučio da prikaže klasični muški fetiš o „dve zgodne ribe u lezbo akciji“, čime je automatski iskočio od standardnog medijskog narativa. Kortni će kasnije u seriji objasniti da se odlučila da ćuti o svojoj seksualnosti kako bi zaštitila očeve jer, iako je sada kada je došla do srednje škole istopolni brak prihvaćeniji, ranije nije bio i ne želi da ih izlaže dodatnoj osudi društva jer će biti komentara da je ona postala lezbejka zato što je odgajaju gej muškarci. Netflix ovim jasno targetira sve oponente istopolnog braka koji navode ovakav argument. Najbolje je portretisan Toni Padila, lik čija seksualnost u knjizi nije fokus, dok je u seriji prikazan kao žestoki momak, kratkog fitilja, sklon tučama, sa svim problemima koje ima zbog svog porekla, ali koji je otvoreno gej, ulazi u istopolne veze, portretišu se svi izazovi tih veza i njegova borba sa homofobijom. Na kraju druge sezone dešava se šok-scena strašnog nasilja nad jednim od likova, Tajlerom, kojeg drškom od metle penetriraju ragbisti školskog tima. Ova scena je prikazana u celosti. Nakon emitovanja pojavili su se pozivi da se (po ko zna koji put) zabrani serija, međutim odgovor autora je da oni ne odstupaju od odluke da scenu prikažu upravo zato što se karakterisanjem te scene kao „odvratne“ i teške za gledanje lepi etiketa stigme na iskustvo koje žrtve ovog tipa nasilja, koje nije retko, doživljavaju i usled te stigme o tome ne govore i ne traže pomoć. Ako uzmemo u obzir tvrde stavove po kojima je silovanje isključivo muško nasilje prema ženama, ova scena otvara prostor da se uvaži i muško iskustvo žrtve jer, iako je ono statistički mnogostruko manje prisutno, to ne znači da sme biti negirano i ignorisano. Na ovaj način serija osvetljava problem seksualnog zlostavljanja mladića o kome je najtvrđi zavet ćutanja.
Realnost u pristupu, pažljivo portretisanje i otvaranje tema o kojima bismo najradije voleli da ništa ne znamo polako postaje zaštitni znak Netflixa koji u potpunosti menja način obrade ovih tema u mejnstim medijima.
Piše: Nemanja Marinović