Umetnost (bilo da se radilo o muzici, književnosti, filmu ili slikarstvu) nam pomaže da prevaziđemo emotivne i psihološke poteškoće. Pa čak i učestvuje u oblikovanju naše individualne i kolektivne ličnosti. Dakle, ona može uticati na promenu društvenog stava usađivanjem vrednosti i prenošenjem iskustva kroz prostor i vreme. I u tom smislu je sredstvo komunikacije, jer omogućava ljudima iz različitih kultura i vremena da komuniciraju jedni sa drugima putem slika, zvukova i priča, i na taj način ruši barijere i predrasude. Imajući ovo u vidu, umetnost je čak sredstvo za društvene promene. Svakako, živimo u svetu bele dominacije i heterocentrizma. Ideja heteronormativnosti je ojačana i kroz socijalno-kulturno uslovljavanje, ali još više kroz vizuelnu kulturu koja je uspešno promovisala homo-nevidljivost. Sa druge strane, od 1990-ih do danas, prikaz LGBT+ stidljivo raste u svetskim medijima. Kvir zajednica zauzima sve aktivniji stav u definisanju sopstvene kulture sa primarnim ciljem postizanja afirmativne vidljivosti. I zaista, pozitivno prikazivanje ili povećano prisustvo LGBT+ u medijima poslužilo je povećanju prihvatanja i podrške kvir osobama.
Fokusirajući se na Balkan, moramo zaključiti da je slikarstvo kao i svugde u svetu, najslobodnija forma. Kvir književnost se konačno budi, ali je još prilično sanjiva, i još je nema ni približno dovoljno. I suviše malo njih peva kako on voli njega, i kako ona voli nju. A šta je sa glumom? Ovde je promena možda i najprimetnija, ali i najbitnija, jer na kraju krajeva tu je vizuelna kultura u svom najjačem jeku.
Film „Diši duboko“ je izašao 2004. godine, i vrlo uspešno predstavio generacijski jaz između roditelja i dece savremenijeg doba. Plus, predstavlja i ljubavnu priču dve devojke. Ta priča je daleko od savršene. Sa druge strane, ne postoji ni jedna heteroseksualna idilična veza koju ovaj film portretiše. Ono što je reditelj nastojao jeste da prikaže život onakav kakav jeste iza paravana za koji su se starije generacije čvrsto držale. I opet, ljubav ove dve devojke jeste najstvarnija u celom ostvarenju. Osim svih kvaliteta koje nosi, moram da dodam da je „Diši duboko“ bitan i jer je to prvi put da mi, koji smo danas u ranim tridesetima, vidimo da se jedna ženska osoba zaljubi u drugu. LGBT+ tema je ona koja se nije spominjala ni od strane naših roditelja, ni u školama, ni u medijima. Gledajući ovaj film, mnogi smo prvi put videli homoseksualni par, i shvatili da postoje.
Film “Parada” je izašao 2011. godine, i na šaljiv, karikaturni način se bavio mentalitetom balkanskih naroda, ali i Paradom ponosa. Baš jer je takav, karikaturni, privukao je širok spektar ljudi. Da je drugačiji, ozbiljniji, mnogo manje ljudi bi ga gledalo. Ili bolje rečeno, odgledali bi ga samo članovi LGBT+ zajednice. I onda oni drugi nikada ne bi čuli rečenicu koja, parafrazirajući, glasi: “Vi šetate slobodno ulicama svaki dan, ja bih makar taj jedan.” I nažalost, nije uticao da se stav o Paradi promeni, ali da ima više ovakvih ostvarenja možda bi i došlo do promene. Ono što je svakako uspeo jeste da pokaže da i heteroseksualci i homoseksualci mogu postojati zajedno, kao prijatelji, bez mržnje.
Serija “Jutro će promeniti sve” emotivana je 2018. godine, i brilijantno se bavi mladima u Srbiji. Osim toga, daruje i autentičnog LGBT+ lika, i to u vidu glavne junakinje. Ono što je uspela jeste da prikaže da je homoseksualna i heteroseksualna omladina, samo to – omladina, da razlike ne postoje. A i pomogla je mnogima da se autuju.
Serija “Jedini izlaz” je emitovana ove godine. Radi se o prvoj srpskoj autentičnoj hičkokovskoj triler seriji, i gotovo čitav fokus je na tome ko je krivac. Međutim, javlja se i lezbejski par. Sama njihova ljubavna priča, mada jaka, nije razrađena, već je ono što je bitno reakcija njihovih roditelja. Od jedne devojke, roditelji su to potpuno prihvatili. Šta više, oni razumeju i da njihovom detetu nema mesta u Srbiji, dok nam je država ovakva kakva je. Od druge devojke, majka je prihvatila njenu seksualnost, a otac nije. Stoga, majka stoji kao most između svoje kćerke i svog muža. Zašto je sve ovo bitno i zašto je idealno što je baš ovako odrađeno? Roditelji koji imaju LGBT+ decu gledajući ovu seriju mogu shvatiti da nisu jedini, da njihov slučaj nije usamljen. I mogu se podsetiti koliko gube od života svoje dece ukoliko odluče da se drže po strani. Članovi LGBT+ zajednice ovim filmom ne dobijaju nekakvu lažnu sliku, već istinsko predstavljanje. Devojke nisu ni karikaturne, ni stereotipne, već izgledaju kao bilo koje, koje možemo sresti na ulici. U Srbiji im, koliko god to bilo tužno, nema mesta. I to ne samo zbog orijentacije, već i iz svih onih materijalnih i drugih razloga zbog kojih mladi odlaze. Ali, da, ne mogu imati porodicu i decu ovde. I ponekad, roditelji ih mogu voleti više od života, a opet nemati sposobnost da prihvate njihovu seksualnost zbog duboko usađenih balkanskih stereotipa. Da je otac prihvatio, ova serija bi pričala bajku. A za bajka još nije vreme, najpre moramo dobro sagledati realnost.
Dakle, kvir reprezentacija na velikim i malim ekranima, nije samo poželjna već krucijalna. I samo uz pomoć umetnosti može doći do LGBT+ vidljivosti i rušenja heterocentrizma, a jačanja jednakosti i mira.
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
