Licemerno je pozivati se na troškove oko obezbeđivanja „Prajda“ od strane policije. Da li se te glave ikada zapitaju koliko policajaca je angažovano svakog vikenda širom Srbije zbog fudbalskih utakmica?
Uvek sam verovao da u svim sferama društva postoje dobri i loši ljudi. Da postoje iskreni ljudi i licemeri. A licemerni ljudi mi najviše smetaju. Kako je bila aktuelna priča o „Prajdu“ tako je polako licemerje izlazilo na površinu. Što od strane verskih velikodostojnika, što od obične raje. I tu se uvek setim Hristove parabole o ljudima licemerima: „Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste. Vođe slepe koji oceđujete komarca a kamilu proždirete.“ Ovde nije reč da li verujete ili ne verujete u Hrista kao boga, ovde je reč o pogađanju suštine prema licemerima.
Vidite li nekog visokog verodostojnika u ovoj priči? Čije ime vam prvo pada na pamet? Onaj koji proziva homoseksualce zbog neplodnosti, a sam je neplodan. Onaj koji poziva na mir, a sarađuje sa haškim optuženicima. Licemer svetskih razmera. U narodu poznat jednim imenom, a drugim sebe naziva. Loši, stari, Risto.
Tako i od običnog sveta prva osuda protiv homoseksualaca je ta što nemaju porod i što tako doprinose beloj kugi koja hara Srbijom. Da nekada izvade kurac iz svojih gaća, ti koji tako misle, možda nas i ne bi ubijala bela kuga. Isto tako, zašto ne optužuju monahe za neplodnost? I oni nikada neće imati decu. Doduše, neki i imaju, što je opet javna tajna. Takve optužbe dolaze najčešće od potpunih luzera što se tiče seksualnog života kojima je gledanje „Pan erotike“ i svršavanje na istu vrhunac seksualnog života. Usled toliko hormona, logično je da moraju lečiti svoj kompleks na nekome.
Licemerno je i pozivati se na troškove oko obezbeđivanja „Prajda“ od strane policije. Da li se te glave ikada zapitaju koliko policajaca je angažovano svakog vikenda širom Srbije zbog fudbalskih utakmica? Angažovani su ne zato što im je lepo tamo, nego što se svaki vikend navijači međusobno ubijaju, pa ih mora biti u velikom broju kako bi sprečili dalje krvoproliće. I onda ti isti navijači dođu i popuju kako jadna država mora da plaća obezbeđenje, eto, šteta da se pare tako troše. A to što se hiljade i hiljade policajaca angažuje zbog njih, to ne vide. Ili što klubovi moraju da plaćaju papreno njihove bakljade, tuče i ostale ispade. Samo za utakmicu Srbija-Hrvatska početkom godine je angažovano 5.000 policajaca, koliko je bilo na „Prajdu“ 2010. godine.
Našli su da stavljaju prst na čelo i sabiraju račune oko stvari koja ih se ne tiče previše, a tamo gde su oni glavne uloge prave se mutavi. Ali to je tipično za naš mentalitet. Bolje da komšiji crkne krava. To je to licemerje koje nas izjeda danima, godinama, decenijama. Licemerje koga nikako da se otarasimo kao društvo. Licemeri koje nas drži u blatu i od nas pravi prljave i bedne ljude.
Gde se izgubila ona ljubav o kojoj ih vera uči? Zašto ne čuju reči onoga zbog koga su uvređeni? Isti onaj koji im govori da ljube i vole i bližnje i neprijatelje. Koji im govori da imaju ljubavi i razumevanja za sve, da nikoga ne odbacuju i nikoga ne osuđuju. Razočaran sam činjenicom da ljudi tako licemerno nastupaju i stavljaju sebe u ulogu sudije. Zar vrhovni poglavar SPC ne zna, ako već gejeve naziva grešnicima, da se grešnici ne odbacuju, nego im se pomaže? Zar ne zna da prema takvima treba imati duplo više ljubavi, a ne duplo više mržnje i licemerja. U obrnutom sistemu vrednosti, nije ni čudo što su se oni poput starog Riste, čije je ime povezano sa najprljavijim stvarima našli da sude o nekome koga ne poznaju i koga ne žele da shvate. Iako nisam gej, to me jako pogađa kao čoveka. Izjeda me licemerje ljudi koji su na čelu religije koja propagira ljubav, nadu, oprost, razumevanje oni koji žive i rade sve suprotno od tih vrlina.
Ovo je vreme za razumevanje, a tako je malo onih koji razumeju. Ovde su spremni da se poubijaju zbog toga što neko nosi crveni, a neko crni šal. I što je neko hetero, a ovaj drugi gej. I što… ma kao da je bitno? Pogledajte malo natpise u novinama. „Isekao taksistu mačetom“, „Upucan dok je bacao smeće“, „Čekićem napali mladića jer je gej“.
I dosta je. Sve je jasno. U takvom društvu živimo. Mačeta i čekića. Bez trenutka za razmišljanje. Bez šanse za ljubav. Bez šanse za oprost. A tek je krvavo vreme pred nama ako se obistine najave i pretnje. Valjda će neko jednom prekinuti ovo ludilo. Valjda će ljudi jednom početi da razmišljaju o čemu pričaju i šta rade. Možda i jesam nepopravljivi optimista zbog toga, ali čvrsto verujem u ljude.
Da će malo više gledati svoj život, a malo manje tuđi. Da će shvatiti da nema te ideologije, vere i poziva zbog koga treba razbiti glavu nekome jer je drugačiji. Jer, to je čovek kao i on. To je njegov sugrađanin, sunarodnik. To sutra može biti njegov rođeni brat, komšija, prijatelj, kolega. To sutra može biti svako. Dajte svakome pravo da bude ono što želi, brinite se više šta ćete vi biti. Radite na sebi, ne na drugima.
Piše:Mićo Babić