Vladavina Augusta Pinočea bila je tako tipična vojna hunta da može da se koristi kao etalon. Iskompleksirani potporučnik, koji je na akademiji ima slabe ocene i kome su, zbog karakterističnog smeha, školski drugovi nadenuli nadima magarac, brzo je napredovao u službi.
Kao što mnogi posetioci teretana koji koriste suplemente znaju da se kompleks kompleksom izbija, tako i ovaj mediokritet koristeći lične frustracije i nezadovoljstva kao pogonsko gorivo, brzo postaje drugi, a onda i prvi oficir. Predsednik Salvador Aljende, imajući apsolutno poverenje u svog oficira, imenuje Pinočea za komandanta armije. Posle mesec dana Aljende je bio mrtav, a Pinoče na vlasti.
Na čelu vojne hunte Pinoče odmah formira tajnu policiju sa zadatkom da juti i hapsi Aljendeove pristalice. Osnivaju se logori u kojima se zverski muče i ubijaju politički protivnici. Kako su logori bili puni u ove svrhe koriste se i sportski objekti. A procenjeni broj otetih i ubijenih ide i do 130 hiljada.
Posle više od deset godina surove ovakve vladavine pripadnici Patriotskog fronta Manuela Rodrigeza pokušavaju atentat na diktatora. Iako nisu uspeli u svom naumu, čak je posle toga nivo represije porastao, posledice njihove akcije su bile, prvo, plebiscit, a zatim i izbori na kojima je Pinoče, posle sedamnaest godina, najzad lišen vlasti.
Upravo je ovaj atentat koji je promenio tok istorije Čilea u fokusu romana Strah me je, torero čileanskog umetnika Pedra Lemebela, koji je kod nas, u prevodu Dragane Bajić, objavila izdavačka kuća Imprimatur.
Kao autor koji se u svojim radovima bavi radničkom klasom i marginalizovanim društvenim grupama, tako i u ovom romanu Lemebel u fokus priče stavlja u siromašnu četvrt u kojoj živi Ludaja od prekoputa. Ludaja je isprva bio termin koji se u Čileo koristio za feminizirane homoseksualce, ali Lemebel i drugi autori koji se bave društvenim temama ovaj termin redefinišu kako bi njime označavali siromašne, feminizirane, marginalizovane latinoameričke travestite.
Sredovečna Ludaja od Prekoputa je ludački zaljubljena u mladog studenta Karlosa. Osim izgleda o njemu ne zna gotovo ništa. Zna samo da mnogo voli knjige jer u njenu kuću donosi i skladišti čitave pakete za koje kaže da se u njima nalaze udžbenici. Takođe, često dovodi svoje kolege sa fakulteta kako bi zajedno učili. Neka učenja su tako tajna da čak ni Karlos ne može da im prisustvuje, nego ostaje van sobe za učenje.
Iako je do tada Ludaja svoj život provodila tako što je vezla stolnjake za bogate dame i slušala bolero, tek će je Karlos, ma koliko ignorisao njenu žudnju, naterati da, kroz zvuke bolera, na ulicama začuje pucnjavu i zvuke lomljenja kostiju pod čizmom represivnog režima.
Kada ostane sama Ludaja jasno pokazuje znake pobune i razumevanja čitave situacije, ali dok je Karlos tu ona je slepa za sve osim za ovog naočitog momka.
Navikla na maskaradu i svojim životom dokazujući da stvari nisu baš onakve kakve izgledaju Ludaja nastavlja sa predstavom prihvatajući scenario koji joj Karlos nudi, gajeći ludu nadu u srećan kraj.
Uprkos svim tragedijama koje je pretrpela, Ludaja je i dalje otporna na ružne stvari koje se dešavaju. Ona radi ono što sve dreg kraljice vazda rade – izvlači moć iz nemoći i uspeva da pronađe lepotu u ružnom svetu.
A onda je neko pokušao atentat i ceo svet počinje da se ruši.
Ideja da represivno društvo i pripreme za atentat prikaže na marginama ljubavne priče nesrećnog travestita omogućili su Lemebelu da koristi humor i ironiju kao sredstvo pomoću koga se lakše guta gorka pilula. Pisana u trećem licu, omogućava autoru da priču sa Ludaje i Karlosa prebaci na Diktatora i njegovu Prvu Damu koji u ovoj izvedbi deluju kao jedan drugi par diktatora koje su, svojevremeno, za potrebe Indeksovog (radio) pozorišta stvarali ljudi poput Voje Žanetića, Petra Lazića, Jugoslava Ćosića i drugih. Umorni i ostareli diktator želi samo dve stvari. Prvo je da iz armije izbaci svakog feminiziranog homoseksualaca, i drugo, da nekako pobegne od kreštavog glasa svoje nepodnošljive supruge. Prva Dama se svim silama trudi da ignoriše stvarnost u kojoj se zemlja nalazi i da od svega napravi glamur i Holivud. Istovremeno nije nimalo naivna, opasna je i savršeno shvata situaciju. Zvuči poznato?
Zanimljivo je i da je na promociji svoje knjige, na kojoj su bili mnogi poznati ljudi iz sveta umetnosti i politike, Lemebel nosio crvenu haljinu, dok je glavu prekrio maramom na kojoj su se nalazila raznobojna pera.
Više od godinu dana ova knjiga je bila među najprodavanijima u zemlji, a ubrzo je prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski… Nekoliko puta je adaptirana i za pozorište, da bi 2020. godine oživela i na velikom platnu.
Strah me je, torero je predivno napisana knjiga koja svojim pitkim stilom i oštrim humorom prožetim tugom prodire u samo srce čitaoca. Na ne velikom broj strana ova knjiga dotiče tako mnogo tema, od politike, pola, roda, ličnog identiteta, diskriminacije, slobode, ljubavi i različitosti u mnogim njenim oblicima.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
