U aprilu mesecu ove godine Magda Janjić je bila meta napada novinara i bivšeg predavača na Fakultetu za medije i komunikacije Zorana Ćirjakovića u emisiji Ćirilica na TV Hepi, kada je izjavio da je ona urednica nova.rs i da je bolesna lezbejka koja mrzi Srbiju! To je ponovio u intervjuu na Jutjub kanalu Balkan.info. Magda je povodom toga na svom Facebook profilu napisala: „Koga briga za moju decu kada na TV Happy sa nacionalnom frekvencijom u udarnom terminu, tokom vanrednog stanja, za mene kažu da sam urednica nova.rs i da sam bolesna lezbejka koja mrzi Srbiju? Koga? Pa posle par dana još jednom u drugoj YouTube emisiji Balkan info takođe da sam lezbejka da se time dičim i još nešto. Da zajedno sa još nekim urednicima izdajničkih medija predvodim hajku na Srbiju ili slično. Ko se pita kako je mojoj deci? Tinejdžerima. Jedno se sprema za prijemni. Koga briga? Kako je meni? Kako mi je? Bolje da ne znate.“
Da li su pretnje postale sastavni deo novinarske profesije?
Odgovor znaš i sam. Da. Ali nisu postale, u Srbiji su nažalost pretnje, uništavanje imovine, privođenje, i ubistva već dugo deo novinarskog života. I to decenijama unazad. Danas su one možda vidljivije i učestale na nivou: Sad ću da sednem i napišem preteću poruku toj ili toj novinarki, ili tom i tom novinaru. To su sve pretnje kojih se neko plaši, ne može da radi svoj posao kako treba, pod konstantnim je stresom, a da često toga nije svestan.
Radila si u više medija pa možeš da uporediš. Da li ozbiljnost i količina pretnji zavisi od medija u kome radiš? Koliko u njima ima homofobije?
Skoro da više nema ni te tanke linije koja je pravila tu razliku. Ukoliko se baviš istraživačkim novinarstvom, pretnje su ozbiljnije, ukoliko pišući istinu ljuljaš tlo nekom moćniku, pretnje su vrlo ozbiljne, a tada često dolazi i do direktnog ugrožavanja života, i na kraju smrti. Homofobije ima u tolikoj količini, da kad nešto i nema veze sa LGBT temama ili ljudima, oni ti prete ili mrze zato što misle, sumnjaju, čini im se ili si stvarno gej.
Da li te brinu? Da li i koje pretnje prijavljuješ tužilaštvu? Neki epilog?
Naravno da me brinu. Kada se osećaš ugroženo zato jer ti neko preti, stalno si na oprezu. Kada te neko javno uvredi, pred, recimo, ogromnim brojem ljudi i kaže da si ti neko zlo, bolest, užas i oni koji to slušaju mogu da se osete uplašeno i napadnu te, braneći se. Zato se ja i dalje bojim toga šta sve ljudi mogu da pomisle, kažu i urade. Međutim, to što se ponekad bojim, ne znači da ću se kriti. Naprotiv. Ja dosad nisam nikoga prijavljivala. To je epilog.
Biti urednica u VICE Srbija i biti urednica na Nova.rs. Kolika je razlika i u čemu?
S obzirom na to da sam još pre VICE bila dugo na sajtu Blica, Nova.rs mi je došla kao povratak u tu vrstu posla, samo sa mnogo više odgovornosti jer sam i izvršna urednika – šefica deska. VICE je bio nešto potpuno drukčije i novo za mene i neko vreme savršeno mesto gde sam mogla da sklopim novinarstvo, ljubav prema pisanju, i autorstvo. Isklesala sam sebe kao urednicu, onako da budem zadovoljna. Pokušavala sam da mladim novinarima, piscima, fotografima, autorima, dam krila i slobodu da se izraze, kažu svoj stav kroz rad, kroz tekst, reportažu, intervju. Vidim mnoge od njih koji su sada su uspešni i drago mi je. Razlika je u dinamici posla i to što se VICE najviše obraćao pre svega mlađim ljudima, dok je Nova.rs info sajt koji obrađuje sve teme i obraća se svima.
Šta bi izdvojila kao najveći uspeh dok si bila u VICE-u?
Što sam dala šansu nekim ljudima da otkriju da je novinarstvo posao kojim žele da se bave, da je pisanje njihova ljubav, da im je feminizam bitan, da im borba protiv nasilja nad ženama bude bitna, što sam se bavila temama Roma, i gej Roma u Srbiji, što smo pokrenuli niz tekstova, a onda i filmova o mentalnim bolestima i poremećajima i na kraju što sam bila deo onih koji su davali glas nevidljivim ljudima i njihovim važnim pričama. I na kraju, moj najveći lični uspeh bio je kada sam otišla iz te kompanije.
Nova.rs je trenutno medij koji najviše piše o LGBT temama. Kako ti vidiš medijsko izveštavanje o LGBT temama u domaćim medijima i uopšte vidljivost domaće LGBT scene u medijima?
Vidim ga kao šturo, kao incident, povremeno obaziranje, iščuđavanje, sterilno izveštavanje, floskule i par dobrih fotografija uz primeren naslov. A teme LGBT su mnogo, mnogo više od toga. Gej ljudi u Srbiji su i dalje ugroženi, skrivaju se, ne žele da kažu da su gej, ne smeju da budu gej, za početak. Kada će biti vreme kada će se pisati o onome što vole, stvaraju, uspevaju, postižu, ne znam. Sve dok neko ne obuči, ne nauči mlade novinare, a i one starije sa godinama iskustva, i ne upozna ih prvo sa kojim se sve problemima LGBT ljudi susreću svakog dana u Srbiji, i da je njihov zadatak kao novinara da o njima i tim problemima, nasilju, nezaposlenosti, siromaštva izveštavaju, nećemo videti pomak u tom smislu. Ovde naravno govorim najpre o mejnstrim medijima, o onima sa nacionalnim frekvencijama, info portalima koje čitaju stotine hiljada ljudi.
Istraživanje koje su sproveli IDEAS i GLIC pokazuju da su LGBT srednjoškolci u 50% slučajeva doživeli psihičko nasilje, a u 8% fizičko. Kakav je situacija kada su u pitanju deca LGBT roditelja?
U Srbiji nema situacije. Ili ne da ja znam. A, ako je i kad je ima, onda je vrlo nepovoljna. Na nivou neke ozbiljne statistike, autovani par u Srbiji sa decom ili detetom, ne postoji. Ti ljudi ne govore da su gej, glume da su nešto drugo (dok mogu), skrivaju se, i dovijaju, muče muku to je pravi opis. Sve do škole i nekih ozbiljnijih razreda, to može uspešno da se zamaskira, dok deca ne provale i sama, ili odlučite da im kažete istinu. Deca su tu u najvećem problemu jer su prestravljeni.
U državnim školama u Srbiji, mnogi nastavnici nisu senzibilisani, deca prenose ono što čuju na ulici i kod kuće, da je to nešto pogrešno i bolesno. Samim tim deca LGBT roditelja su prestravljena prvo za vašu bezbednost, a onda za svoju. Verujem i znam da deca koja žive u Srbiji sa mamom i devojkom ili tatom i dečkom, doživljavaju neprijatnosti i nasilje. Sve dok to ne bude počelo iz sistema da se menja, ništa od boljitka.
Na tviteru si napisala: „Deca će vam doživljavati pakao u Srbiji ako ste gej kad krenu u državnu školu, osim ako ne budete glumile tetke koje žive zajedno i ostalo. Biće užasno. Ako vam treba ekspert za to u državi, ta sam“. Koji je tvoj savet LGBT osoba koje su roditelji ili žele da budu?
Ne smem da dajem nikakve savete, ali mogu da kažem da deca vole i žele da ih, osim što ih neizmerno volite i poštujete, da ih ne pravite budalama, i da ih upoznate sa svetom u kom žive. Da je taj svet zajeban, da nije sve ružičasto, ali i da mogu da vam se obrate i računaju na vas kadgod je potrebno. Zato je važno reći istinu deci. Oni će uz ljubav i vaše poštovanje prema njima naučiti da posle teškog perioda, mora da dođe i onaj bolji – sloboda.
Da li nekad osećaš krivicu zbog takve situacije i kako se boriš s njom?
Ne osećam nikakvu krivicu, znala sam šta nas čeka. I ništa nije gotovo i ništa nije savršeno, ali neće živeti u laži i obmanama. I rastu u takve ljude, nadam se, hahaha. Ne borim se više ni sa kim i ni sa čim, nego razgovaram, slušam i radim. Sada je vreme za skupljanje plodova, koji ne moraju uvek da budu slatki.
Koliko te ljuti situacija kada gledaš privilegovani životi Ane Brnabić, Milice Đurđić i njihovog sina?
Nisam ih videla, te privilegije. Gde su i koje su? Ako misliš na mesto premijerke i moć, to je nešto drugo. Ali onog trenutka kada je Aleksandar Vučić rekao celoj Srbiji da je tada buduća premijerka gej i da je njemu to ok (?!) i tako u stvari rekao, nemoj da je neko dira, videli smo suprotno, odnosno svakodnevicu koji živi svaki gej par u Srbiji. Dobile su dete, kao neke druge lezbejke koje poznajem i koje imaju decu. Ako je privilegija to što ne znamo kako su dobile bebu i gde se porodila, i koliko su platile itd. onda ok, ali to opet nije privilegija jer upravo i nema mnogo gej roditelja koji to žele da podele sa ljudima. Mene to ne ljuti jer nisam imala prevelika očekivanja u smislu da će se prilike u ovoj zemlji mnogo poboljšati zato što imamo premijerku lezbejku. Nažalost. Ako govorimo o privilegijama koje imaju kao moćni gej par, ja ih ne vidim, nevidljive su – kao i 90 odsto gej parova sa decom iz Srbije.
Šta vidiš kao način da se situacija poboljša? Roditeljsko udruživanje?
Način je da puste ljude koji nešto o tome znaju, to i rade. Da uvaže organizacije i pojedince koje su neke stvari dovele do Skupštine i udžbenika, i razgovaraju sa njima. Da integrišu gej ljude, da ih ne sklanjaju sa strane i ne šutkaju ko kako stigne. Da se učitelji i nastavnice senzibilišu, da i oni čuju LGBT roditelje i njihove probleme i probleme koje njihova deca doživljavaju svakog dana. Da čuju gej decu, odnosno, da nauče da ih čuju. Uvek sam za udruživanje i razmenu iskustava. Empatija je ključna reč, i u ovoj, kao i u mnogim životnim pitanjima i situacijama, i ako je razvijemo i u mikro zajednici, razvijaćemo je sve više, delićemo i slušaćemo, i svet može da bude malo bolji. I život u Srbiji.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Foto: Bojana Janjić
Više tekstova iz broja 55 – avgust 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
