Leptirovi moji,
Ne mogu ni da zamislim koliko čeznete za mojim prisustvom. Zbilja vam dugujem to! Ne mogu vam opisati koliko mi nedostaju scena i, pre svega, vi – moji odani obožavatelji. Nažalost, nisam još uvek u situaciji da vam potvrdim kada ćemo se videti, te vam zato učestalo pišem i tim putem izražavam svoju naklonost, kao što i vi meni činite isto.
Elem, najzad je nastupio period odmora odnosno bega od, često dosadnih, prosedea, prijema i ostalih društvenih obaveza, kome su u biti radujem. Tada me neverovatno čini srećnom kupovina krzna i šešira kojoj se prepuštam celim svojim bićem. Dodir meke dlake ili neobičan oblik ukrasa za glavu dovode me u ekstatično stanje nalik mladom tinejdžeru koji otkriva neverovatnu moć koitusa. Sa tim u vezi, baš me jedan šešir iznova podseti na to koliko uvek ponosno treba istaći svoje mišljenje i ne pristajati na ćutanje!
Ne bi želela da me shvatite pogrešno, nisam nikakva moralizatorka i gnušam se takvih rezona, ali često sam se nalazila u neobičnim situacijama u kojima sam zbog britkog pera i oštrog jezika bivala cenzurisanom. To svakako ne znači da sam uvek bila u pravu, ali nikada nisam širila laži i obmane. Tako ću vam ovom prilikom prepričati jednu anegdotu koja na najbolji mogući način oslikava ljudsku glupost te potrebu za neistinom i manipulacijom, od čega moja revolucionarna priroda uvek naglo proključa!
Tokom moje prve posete Velikoj Britaniji, pre koju deceniju, bila sam uvučena u skandal neviđenih razmera. Tih godina kružile su razne glasine o grofici Edvini Mountbaten. Poreklom iz bogate grofovske porodice, bila je bogata naslednica udata za lorda Luisa Mountbatena, poverenika i bliskog prijatelja (govorilo se i ljubavnika) kralja Edvarda VIII. Opisala bih je kao nesputanu, samosvesnu i hrabru ženu nekonvencionalnih vidika, potreba i navika, koja je, nažalost, upravo zbog toga bila prokazana kao oličenje nemorala i sramota za britansku aristokratiju. Pripisivali su joj sve moguće poroke – kockanje, alkoholizam, seksualne perverzije svih vrsta pa čak i zanimanje za okultno. Međutim, uprkos svim tim govorkanjima, Edvina je bila hrabra i nije dopuštala da je takve gluposti ometaju u njenom joie de vivre. No, događaj koji ju je definitivno ocrnio do krajnjih granica jeste neobična i zabranjena afera u koju se upustila sa jednim, možete zamisliti, pevačem.
U tom periodu, najveće zanimanje izazivali su nastupi izvesnog Leslija Hačinsona zvanog Hač, upeglanog boema vanrednog glasa i egzotičnog izgleda – dotični je bio crnac. Njegova pojavnost izazivala je različite reakcije ali nije znatno uticala na povoljan razvoj njegove karijere. Bilo kako bilo, opijena zvucima neverovatne muzike koju je proizvodio skupa sa svojim bendom noćna svita padala bi u ekstatično stanje svakim Hačovim performansom. Grofica je, poput moje malenkost, jako volela noćne avanture, te onog momenta kada je čula za Hača odlučila je da napravi ludu zabavu u svojoj vili neovisno protivljenju njenog supruga. Upravo tu počinje priča u koju neminovno ja bivam upletena, vrlo brzo biće vam jasno zašto.
Nalik većini posh žurova na kojim sam prisustvovala, veče je proticalo sporo, čak ni predivan francuski šampanj nije mi bio od koristi. Iako Edvinu nisam poznavala, na listi zvanica našla sam se preko jednog zajedničkog prijatelja. Gotovo celo veče je bila izuzetno decentna i fokusirana, obuzeta sitnim razgovorima sa svakim od gostiju pojedinačno. Zaista se trudila da ostavi što bolji utisak, ali onog momenta kada se Hač pojavio grofica kao da se pretvorila u nekakvu gorostasnu ptičurinu željnu semena i ljubavne igre! Kako bi mu skrenula pažnju, zgrabila je sirotog Freda Astera za ruku, čvrsto ga prigrlila zadavši mu ritam najluđe akrobatske vežbe. Iako vrsan plesač, zbunjeni Fred je jedva sustizao razbludelu groficu te je prizor postajao sve smešniji i smešniji. Dok su ostali gosti bili šokirani, ja sam uživala u toj predstavi dok nisam odlučila da se i sama pridružim primitivnom plesu. Ubrzo zatim, Edvina se poput neke mačke dovijala do Hača, nežno ga ugrizla za vrat i povela sa sobom u drugu prostoriju naočigled celokupnog auditorijuma. Ostatak večeri proveli smo na drugom kraju Londona u jednom teatru gde smo se silno zabavljali svi skupa. Posebno sam bila srećna zbog grofičine i pevačeve evidentne sreće, ali i zbog tog magičnog susreta dva suluda senzibiliteta (moje malenkosti i Edvine).
Sutradan po svim londonskim kuloarima govorilo se isključivo o toj žurci odnosno o aferi grofice Mountbaten sa crnim pevačem. Bio je to strahovito veliki skandal, a kako ne podnosim nepravdu odlučila sam da se oglasim u javnosti pismom kojim bih jednom za svagda zatvorila usta svim dušebrižnicima i, dapače, stala u odbranu te sirote žene. Onog momenta kada je pismo bilo objavljeno na vrata moje vile došla je zvanična depeša od kraljevske porodice kojom mi je naređeno da se povučem na neko vreme iz javnog života i ni po koju cenu govorim bilo šta o Edvini. Preneražena takvim ucenjivanjem odlučila sam da se istog momenta zaputim u Bakingemsku palatu ne bi li izrazila svoje nezadovoljstvo razvojem situacije. Danima nisam uspevala da doprem do kraljevske porodice, čak sam i ogradu preskakala (zamislite koliko čarapa mi je puklo!). Svaki pokušaj komunikacije sa novinarima bio je onemogućen iz nepoznatih razloga, a čak sam bila praćena, a u neke klubove i restorane mi je bio zabranjen ulaz.
Razumljivo, u tako neprijateljski naelektrisnoj atmosferi nisam mogla da se opustim posebno zato što mi je uskraćeno elementarno pravo na slobodu mišljenja, što me dovodi do ludila. Pokušala sam da pronađem Edvinu i ponudim joj da boravi u mom kaštelu na jugu Poljske dok ne odluči šta joj je činiti, ali ona je već otišla u nepoznatom pravcu i, ako mi verujete, niko joj nije mogao ući u trag gotovo tri meseca. Sama, poražena i nesretno zaljubljena otisla se samo sa posadom na dugo krstarenje okeanom svojom jahtom Kristina.
Iako sam bila znatno mlađa od Edvine zbilja sam je razumela. Bila je žena izvan svog vremena, bez trunke stida je iskazivala vlastite strasti – naprosto je volela život i volela je da bude voljena. Poslednje, ali možda i jedine, istinske trenutke sreće pred kraj svog života u zagrljaju indijskog premijera Nehrua. Nažalost, vremenom smo izgubile kontakt sve dok se nisam ponovo vratila u Britaniju kada je grofica bila na samrti.
Moje iskustvo mi je konstantno ukazivalo na to da konzervativno oko uvek vidi više nego što jeste. Ogrezla u tradicionalizmu, proceduralnosti i pravilima, elita je sklona predrasudama, osudi i, najgore od svega, laži. Zapravo, manipulacija i cenzura njena su glavna oruđa. Svesno se oglušujem o takve mehanizme, prezirem duple standarde i insistiram na borbi za slobodu govora i slobodu mišljenja!
Sigurna sam da ste do sada shvatili ko je vaša Markiza, nepokolebljiva Amazonka u uniformi koju voli da menja! Zato se uvek borite za svoje stavove, budite ponosni, iskreni i srditi!
Piše: Markiza de Sada