Rekao bih da je to pomalo čudno – drugi album u nizu je baš taj koji je težak što se rada na njemu tiče, upravo iz razloga što pokušavaš da kreiraš repliku prethodnog kreativnog procesa, a u stvari se do tada dosta stvari u tvom životu promenilo.
Da ne govorim o onom konceptu pritiska: prvi album pišeš bez ikakvog pritiska, a onda se na to nadovezuje onaj kliše – pokušavaš da to što si već uradio uradiš i na sledećem albumu, ali je to prosto nemoguće ponoviti.
Moj stav je da je baš treći album taj koji definiše karijeru muzičara, a za mene je rad na istom ujedno bio i veoma oslobađajući proces.
Ovo sam već rekao, ali da ponovim – mislim da umetnici poput mene, muzičari koji prave pop muziku koja je nešto liberalnija, imaju tu odgovornost da budu ekstremno hrabri i ekstremno iskreni. Mislim da sam ostvario tu ideju na albumu prvencu, ali znam da upravo tu odgovornost nisam pokazao s drugim albumom. S trećim sam pak, da budemo otvoreni, uradio nešto potpuno hrabro, kreirao sam nešto što će podeliti mišljenja onih koji ga čuju, ali je bitno da sam uradio ono što se traži od mene kao muzičara koji kreira pop muziku.
Ja ne mogu da kupim pesmu. Prosto ne mogu da unajmim nekog genijalnog tekstopisca, a takvih ima na tone, i kažem mu daj mi pesmu; ili kompozitora kome mogu da kažem daj mi takt, daj mi ritam. Pokušao sam to jednom i zvučalo je grozno. Moram da pronađem svoj kreativan način i mislim da sam ga tokom rada na ovom trećem albumu i pronašao.
Mislim da će moji fanovi biti iznenađeni. Mislim da se mnogima od njih neće svideti ideja o ljudima sa kojima sam sarađivao. Ali mislim da će im se pesme svideti i ničega bitnijeg od toga nema.
Pharrell Williams je bez sumnje oličenje savršenog metroseksualca. On je prosto epitom onoga što muškarci širom sveta pokušavaju da budu, bez obzira bili oni gej ili strejt, ili bilo kojoj drugoj grupaciji da pripadaju – a stvarno je nebitno jeste li beli ili crni – Pharrell prevazilazi sve ove granice.
On je baš ono nepodnošljivo kul, nepodnošljivo je neodoljivo da se bude u njegovom društvu i na neki način je i nenormalno talentovan.
Ono što već dosta dugo ima tendenciju da nedostaje u pop muzici jeste pop muzika inspirisana umetnikom.
Kada na primer slušate Becka Hansena, vi stvarno slušate pop muziku i možete u glavi stvoriti sliku da Beck ulazi u prodavnicu ploča i kupuje upravo svoju. Kada slušate Eelse dešava se isto, Pharrella – dešava se isto, potpuno isto i sa Kanye Westom – prosto možete da ih zamislite kako kupuju svoje sopstvene ploče. E to je ono što je meni interesantno i to je razlog što toliko volim Pharrella.
Stvar kod Bennija Benassija je ta što on od početka sarađuje sa svojim rođakom Alessandrom Benassijem koji je mnogo doprineo na svakom albumu. Benassi je došao jednom, puštao mi muziku i od prilike, od njegovog seta koji je trajao 45 minuta, ja sam odabrao baš prvu stvar koju mi je pustio, tako da je on očigledno vrlo dobro zaključio šta je ono što ja želim.
Tako sam potom napisao svetlucavu, vrcavu pesmicu sa letnjim prizvukom i poprilično osnažujuću, uz sve to, ona se zove Stardust (Zvezdana prašina). Odneo sam je Nicku Littlemoru koji je pozvao perkusionistu iz Londonskog simfonijskog orkestra koji svira na udaraljkama, i onda je on sve one Bennassijeve delove odsvirao na udaraljkama. Tako smo dobili stvar koja podseća na muziku Steva Reicha iz doba 1960-ih, iliti neki miks klasične muzike i Bennassi zvuka u jednoj pop pesmi, i Benniju se to jako dopalo.
Lično bih voleo da kao tekstopisac ostavim što više svojih otisaka kod pesama koje pišem, ali je svejedno dobra stvar kada imaš mogućnosti da to uradiš dok kreiraš svoj album.
Dešava se da dok pišem pesme za druge muzičare, i znam da će ovo zvučati bizarno i da će možda uticati na to da ostanem i bez posla u ovom segmentu, ali dešava se prosto da ne mislim na osobu za koju pišem. Baš nasuprot, mislim na publiku, na druge ljude, druge karaktere.
Na primer dok sam pisao pesmu koja je na kraju završila na Madoninom zadnjem albumu, mislio sam na svog dedu, pesma se zvala „Bang Bang“ i upravo je to izraz koji je koristio moj deda: „like a fish out of water, like a bat out of hell“ ili „you think it’s you I like the most but I’m keeping my enemies close“. Zamišljam mog dedu, tog arapskog imigranta preterane težine, koji se doseljava na Elisovo ostrvo i mora da zaradi za život, i brutalan je, morao je da se bori za sve u životu i morate se složiti da baš u tome ima nečeg što je prosto Madona, i u tom momentu je izgledalo sasvim odgovarajuće.
Kada ljudi dođu da me vide i čuju uživo, oni su svesni toga da će biti katapultirani u svet. Kada razmišljam o koncertima koje volim, u njima uvek ima malo fantazije, mašte, ali ima i skromnosti, kao na primer na koncertima Flaming Lipsa. Njihovi koncerti su perfektan primer fantastične i kvalitetne produkcije, ali ono što gledate nije Las Vegas – ogromna američka produkcijska mašina. Nema tu animirane mašinerije ili miliona plesača oko njih, tu samo možete uočiti srce i ljude u publici koji su podjednako važni kao i izvođači na sceni.
Ono što se zove „uradi sam“ je od masovnog značaja, ne samo u kreiranju koncerta, već i u onom umetničkom delu i u praktično svemu. Uradi sam svemu tome udahnjuje tu životnu esenciju – ako nemate stvari koje su ručno urađene, onda tu nema srca, i sve ima taj neki šljaštavi izgled, nalik Vegasu i sve je to pomalo zastrašujuće.
Treći album je o toleranciji, o sreći, album je o ljubavi ali najviše o toleranciji.
Dok smo bili u studiju Metropolis grupe u Chiswicku, ljudi bi ulazili u studio i videli bi Nicka Littlemora kako programira nešto, potpuno izgubljen, onda bi u jednom uglu videli muzičare iz Londonskog simfonijskog orkestra, potom 22-godišnjeg dečka koga sam slučajno našao putem interneta koji piskara nešto sa mnom i videli bi još gomilu različitih ljudi i svi su bili ono u stilu: „Šta ti to radiš?“. Jer to je prosto bio jedan čudan miks svega, a ja bih samo odgovarao: „Mi tragamo za radošću, mi jurimo radost; mi smo odrasle osobe u studiju i jurcamo se sa radošću; kreiramo muziku da usrećimo sebe a ne muziku kojom ćemo usrećiti druge. Mi pravimo pop muziku za sebe i ima nečeg što podseća na Flaming Lips u svemu tome. Ima nečeg što izaziva protivtežu u svemu tome, a posebno u tom nekom mom svetu, jer kad uđem negde vidim odrasle koji prave pop muziku za druge muzičare, za neke druge ljude – sami nikada ne bi kupili tu muziku koju kreiraju za druge“.
Ovo što smo mi uradili je potpuno drugačije, mi kreiramo muziku za sebe same.
Prevela: Jelena A.
