Rusija, Čečenija, Azerbejdžan… iz dana u dan nove informacije, novi slučajevi, novi progoni. Verujem da su za slučaj koncentracionih kampova u Čečeniji već svi čuli. U tekstu za online magazin “Promaja” Ivana Ćetković taj slučaj naziva „holokaustom 21. veka“. I nimalo nije pogrešila. Talas nasilja nastavlja se u Azerbejdžanu, državi koja pokušava da se popularizuje u svetu kao progresivna i privuče strane turiste. U glavnom gradu ove zemlje, Bakuu, na stotine LGBT osoba uhapšeno je i mučeno zbog svoje različitosti. Pritom govorimo o zemljama u kojima je homoseksualnost dekriminalizovana, ne o Uzbekistanu. Uprkos tome, progoni su isti ili slični kao tamo gde je homoseksualnost zločin.
Uzmimo baš Uzbekistan kao primer zemlje u kojoj se homoseksualnost kažnjiva zatvorskom kaznom. Aktivista Ali Feruz pobegao je pre šest godina iz zemlje nakon što je 2009. godine dva dana trpeo mučenje i torturu državnih represivnih aparata. Feruz je, eto ironije, azil dobio u Rusiji gde počinje da radi za istraživački časopis „Novaya Gazeta“, međutim nakon što su mu ukradena dokumenta nalazi se u problemu. Ne može da se javi u ambasadu jer je pobegao iz zemlje, a iz Rusije žele da ga deportuju nazad u Uzbekistan jer je „ilegalno“ u zemlji. Pokušava da se ubije, ali je u tome sprečen. Njegova koleginica iz magazina Lena Kostyuchenko izjavila je za „Buzzfeed News“ kako joj je rekao da je „bolje da umre nego da ga vrate u Uzbekistan“. Možete samo da zamislite situaciju tamo, o čemu nemamo pojma, niti u svetskim medijima išta o tome piše, kada je nekoj LGBT osobi Rusija bolje mesto za život. Da, ista ona Rusija koja je donela zakon o „zabrani homoseksualne propagande pred maloletnicima“ koji joj služi za zastrašivanje i ućutkivanje LGBT aktivista. 14 osoba je u Rusiji u periodu 2014-2016. godine kažnjeno na osnovu ovog zakona, tvrdi nezavisni portal „Meduza“. U pitanju je „samo“ administrativna kazna koja može ići do nekih 1500 evra. Međutim, ono sa čime se optuženi za ovaj prestup suočavaju daleko je više od toga.
Imao sam prilike da u maju upoznam dvoje aktivista iz Rusije – Evdokiju Romanovu i Sašu Keinera. Oboje su bili govornici na međunarodnoj konferenciji „The Global Human Rights Forums“ koju organizuje Centar za marginu. Saša Keiner je u intervjuu nakon konferencije izjavio: „Gotovo je nemoguće živeti u Rusiji“, dok je Evdokia rekla: „Dokle god smo sakriveni, sve je u redu“. Dva meseca kasnije, Evdokia je zbog privatnih postova na fejsbuku optužena na osnovu pomenutog zakona, a od tog trenutka se susreće sa pretnjama smrću, jer je njen identitet objavljen u ruskim medijima. Pre tri meseca Evropski sud za ljudska prava zaključio je da je usvajanjem ovog zakona Rusija prekršila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, članove 10 i 14 koji se odnose na slobodu izražavanja i zabranu diskriminacije. Tada se to smatralo velikom sudskom pobedom LGBT aktivizma, međutim u praksi – ništa se nije promenilo.
Rusija je u međuvremenu dobila još jedan veoma problematičan i konzervativan zakon koji su napisale iste osobe kao i prethodni – Elena Mizulina i Vitalij Milonov. U pitanju je zakon koji dekriminalizuje porodično nasilje. Sistemski napadi na LGBT populaciju su se nastavili, pa je tako optužena i Evdokia Romanova. Nakon optužbe razgovarao sam sa njom o tome šta zapravo znači „propaganda ispred maloletnika“ i dobio potpuno očekivani odgovor – to nikome nije jasno. Uz sav trud da se zakon protumači, ne postoji definicija reči „propaganda“, tako da zakon, prema mišljenju LGBT pokreta iz Rusije „Avers“ kome Evdokia pripada jeste samo sredstvo da se zastraše aktivisti i ućutkaju. Prateći Evdokijin slučaj, na osnovu dostupnih informacija sa društvenih mreža, dokaza je jako malo, u pitanju je printscreen fejsbuk postova provučenih kroz google translate, ali je najnovija informacija da će ročište biti zatvoreno za javnost. Evdokiju je podržao veliki broj organizacija iz celog sveta, kao i pojedinaca, koji su se okupili na dan ročišta, međutim niko neće imati uvid u to šta će se na istom dešavati.
Iako javno opomenuta zbog kršenja konvencije usvajanjem tih zakona, Rusija nastavlja da ih primenjuje i zastrašuje aktiviste iza zatvorenih vrata. O ovim slučajevima nema vesti u medijima. O Čečeniji više nema vesti u medijima. O Azerbejdžanu jako šturo. Sve je na nivou senzacije, bez ikakvog upuštanja u problematiku i analiziranje da li se i šta može uraditi da progoni prestanu. Nakon svega ostaje pitanje da li će međunarodna zajednica reagovati na bilo koji način, diplomatskim pritiskom, ponudom azila ugroženima, čime god… ili samo nastaviti da prebrojava koliko je LGBT osoba na kojim društvenim pozicijama i ko je od svetskih političara prošetao na kom Prajdu.
Piše: Nemanja Marinović