Mladi Džon Konor prkosi upozorenju svog kiborg zaštitnika i naređuje neuništivoj mašini da pomogne oslobađanju svoje majke, Sare, iz ludnice u kojoj je zadržana zbog svojeg uverenja da će mašine preuzeti svet. Nećete dobiti nagradu za saznanje da je ovo scena iz Terminatora 2: Sudnji dan, blokbastera iz 1991. godine koji je zaradio oko 521 milion dolara širom sveta.
Ono što verovatno nećete znati jeste da je ludnica prikazana u filmu zasnovana na stvarnoj instituciji po imenu Atascadero State Hospital, u okrugu San Luis Obispo, na pola puta između Los Anđelesa i San Franciska. Godine 1949. sudije u Kaliforniji imale su opciju da homoseksualce koji su bili optuženi za sodomiju ili oralne odnose označe kao kriminalce koji treba da budu kažnjeni ili kao mentalno obolele ljude koje treba „izlečiti“. Umesto da budu poslati u zatvor na pet do deset godina, homoseksualci su mogli biti zatvoreni u državnu bolnicu dok se ne „izleče“, što znači da kazna može potencijalno trajati do kraja njihovih života.
Nekada poznata kao „Dachau za pedere“, tvrdi se da su, između ostalog, eksperimenti sprovedeni u ovoj bolnici uključivali davanje „lekova“ homoseksualcima koji simuliraju davljenje – predstavljajući narkotičku verziju onoga što danas nazivamo mučenjem vodom. U osnovi, tortura.
Ustanova isključivo za muškarce, Atascadero je otvorena 1954. godine radi lečenja „mentalno poremećenih“ seksualnih prestupnika. Ali prema zakonu Kalifornije, lekarima je bilo dozvoljeno da šalju u bolnicu one koji „praktikuju sodomiju“. Opšte je poznato da su neka od ovih takozvanih „lečenja“ u nekim bolnicama uključivala hemijsko kastriranje homoseksualaca ili primenu elektrošok terapije kako bi ih sprečili da osećaju privlačnost prema drugim muškarcima. Ipak, postojala je još brutalnija procedura. Tu nastupa doktor Valter Džekson Friman II.
Poznat kao Otac lobotomije, Friman je postao profesor neurologije na Univerzitetu Džordž Vašington 1926. godine. Prvu lobotomiju je izveo 1936. godine i operisao je mozak pacijenata narednih 30 godina. Godine 1946. testirao je postupak koji će postati njegova preferirana metoda. Ovaj postupak je uključivao – prestanite čitati sada ako ste na bilo koji način osetljivi – udaranje šiljka za razbijanje leda kroz sloj lobanje u uglu obe očne duplje. Šiljak bi zatim pomerio sa jedne strane na drugu kako bi oštetio prednji režanj mozga. Proces je trajao oko 10 minuta i mogao se izvesti bilo gde, bez pomoći hirurga.
Pošto Friman nije bio hirurg, imao je partnera, Džejmsa Votsa, koji je bio kvalifikovan. Nakon što su vežbali jednu nedelju na mozgovima iz mrtvačnice, par je izveo prvu operaciju na živom pacijentu, pri čemu je Vots obavljao sečenje. Pacijenti su bili onesvešćeni elektrošokom ili su dobijali lokalnu anesteziju. Vots je konačno odustao od partnerstva u gađenju i kasnije nazvao postupak „operacijom oštećenja mozga“.
Do četrdeset odsto Freemanovih pacijenata bili su homoseksualci, operisani kako bi im se promenila seksualna orijentacija. Iako nema zapisa da je radio za Atascadero, poznato je da je posetio tu ustanovu dok je sprovodio svoj postupak u obilasku mentalnih bolnica Amerike. Godine 1971. navodno je objavio da je „presekao prednje režnje“ homoseksualnim zatvorenicima u ozloglašenoj instituciji. Lobotomija – oblik psihohirurgije koji uključuje presecanje veza u prednjoj kori mozga kako bi se pomoglo pacijentima sa mentalnim bolestima – nije bila namenjena izlečenju homoseksualnosti. Tada se homoseksualnost smatrala znakom šizofrenije. Friman je verovao da to može izlečiti. „Čini se da homoseksualnost ima malo praktičnog značaja nakon frontalne lobotomije“, napisao je. Malo iznenađujuće.
Friman je takođe operisao domaćice sa „seksualnim problemima“, što je uglavnom značilo da ne žele da imaju seks sa svojim muževima, i navodno problematičnu decu. Navodno je izvršio lobotomiju na 19 mladih, uključujući i četvorogodišnjeg dečaka.
Koliko su te operacije bile zaista uspešne, možete se zapitati. Prema izveštaju u Guardianu, Friman je izveo 3.439 lobotomija tokom svog života (iako neki procenjuju taj broj i na 5.000), sa stopom smrtnosti od 14 posto. To je 481 smrtni slučaj. Naravno, svi njegovi pacijenti nisu bili homoseksualni muškarci, i nemoguće je znati koliko onih koji su umrli su zapravo bili homoseksualci. Ali čini se da Friman nije mnogo mario za finese hirurgije, već je bio orijentisan na brzinu i publicitet. Kako izveštava mentalfloss.com, tokom perioda od dve nedelje tokom 1952. godine, izveo je 228 lobotomija u Zapadnoj Virdžiniji, radeći bez hirurške maske ili rukavica i naplaćivao samo 25 dolara po postupku. Godinu dana ranije, izgubio je pacijenta kada je njegov „ledeni šiljak“ prodreo previše duboko u mozak žrtve jer se Friman zaustavio usred operacije da bi se fotografisao. Tokom maratonskih sesija, kaže se da je žvakao žvaku i razgovarao sa novinarima koje je pozvao da posmatraju. Ponovo prema Guardianu, uživao je u izazivanju psihijatara, koji su nudili drugačiji pristup lečenju mentalno obolelih, i citiran je da bi radije „pogrešio nego bio dosadan“.
Razvijajući strast prema operaciji, Friman bi prešao nekoliko hiljada milja preko Amerike kako bi izvodio operacije u ludnicama i bolnicama. Činilo se da pokazuje nestrpljenje prema onome što je nazivao „glupostima o bakterijama“, jer nije redovno sterilisao ruke niti nosio gumene rukavice. Na kraju, obavljao je operacije u pokretnom vozilu, svom „lobotomobilu“, i navodno čak i u hotelskim sobama. Operaciju je nazivao „hirurgijom duše“.
Medicina je bila deo porodične tradicije. Frimanov otac bio je lekar, a deda sa majčine strane bio je hirurg tokom Američkog građanskog rata. Od četvoro dece Voltera Frimana II, jedno je postalo psihijatar u San Francisku, dok je najstariji, Volter Džunior, bio profesor emeritus neurobiologije na Univerzitetu Kalifornija.
Uprkos njegovim ekstremnim merama za „lečenje“ ljudi, Friman nije kršio zakon pošto su lobotomije bile potpuno legalne. Ipak, Hipokratska zakletva, koju svi lekari moraju poštovati, kaže: „Koristiću lečenje da pomognem bolesnima prema svojoj sposobnosti i rasuđivanju, ali nikada sa namerom načinim povredu ili zlodelo… neću davati otrov nikome kada me zamoli za to, niti ću predložiti takav postupak… Suzdržavaću se od svakog namernog zla i štete, posebno od zloupotrebe tela čoveka ili žene…“
U Asylum, drugoj sezoni serije American Horror Story, za lik lekara koga tumači Džejms Kromvel, Dr. Artur Arden, se veruje da je inspirisan Frimanom. Film The Mountain, smešten u 50-e godine, prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu 2018. godine, prikazuje mladića, koga tumači Taj Šeridan, koji radi za jednog lekara. Lik lekara se čini da je inspirisan Frimanom. Film, koji je takođe prikazan na Sundance-u 2019. godine, dobio je pomešane kritike. Možda je pomisao na to da im se kroz suzni kanal probada iglom za led bila previše za novinare.
Šokantno je što niko nije ranije progovorio dok se ova procedura odvijala. Nekoliko saveznih država SAD konačno je zabranilo ovu proceduru tokom 1970-ih. Ali Atascadero i dalje postoji – mnogo promenjen, ali i dalje kontroverzan. Sada njegovi zatvorenici ubijaju jedni druge, a osoblje odlazi ili ih udaljavaju. Volter Džekson Friman II preminuo je 1972. godine od komplikacija nakon operacije. Ali nemojte napraviti grešku misleći da je mučenje homoseksualnih muškaraca bilo ograničeno na institucije u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako nije postojala britanska verzija Dr. Frimana, neki britanski bolnički centri imaju mračne istorije. Godine 1996. Independent je izvestio o slučaju iz 1964. godine u kojem je homoseksualni muškarac primljen u psihijatrijsku jedinicu bolnice Chester kako bi bio „izlečen“. Bio je pun lekova koji izazivaju mučninu i zatvoren u krevet koji je zamazao sopstvenom povraćkom i izmetom. „Bilo je kao u horor filmu“, rekao je novinama. Njegova terapija trajala je tri dana i obeležila sledećih 30 godina njegovog života.
Nije bio jedini. Nedaleko odatle, u bolnici u Manchesteru, priča se nastavlja. Devetnaestogodišnjem homoseksualcu su prikazivane erotske slike dok je bio povezan na automobilsku bateriju i izlagan ponovljenim električnim šokovima. Čak je i on u to vreme verovao da nešto nije u redu s njim i da može biti izlečen. „Sećam se da sam čitao o Oscaru Wildu koji ide u zatvor. Živeo sam u strahu od odlaska u zatvor. Mislio sam da sam loša osoba“, rekao je Independent-u.
Godine 2019. BBC je otkrio da je barem jedan muškarac prošao tretman elektrošokovima na Queen’s University Belfast (QUB) 1960-ih kako bi „izlečio“ svoju homoseksualnost. Sve do 1973. godine, akademici iz odeljenja za mentalno zdravlje, društvene studije i psihologiju na QUB-u izvestili su: „Imamo posebno interesovanje za korišćenje metoda za prouzrokovanje heteroseksualnog interesovanja kod isključivo homoseksualnih osoba.“
Godine 2020. tadašnji dopisnik BBC-a Ben Hant izvestio je o zahtevu gej nastavnika za naknadu nakon što je podneo mesece terapije elektrošokovima na Univerzitetu u Birminghamu pre 50 godina. Internet platforma za vesti Buzzfeed prenela je priču Patrika Stradvika o drugom mladiću koji je pretrpeo gotovo istu sudbinu u Yorkshireu, dok je Mirror objavio izveštaj o gej muškarcu koji je prošao kroz isti pakao kada je bio student, pre skoro 50 godina.
Postoje priče o gej muškarcima kojima su pričvršćene elektrode za ruke ili noge – a u nekim slučajevima za testise ili penis. Šokovi od čak 100 volti davani su do pet sekundi odjednom. Prijavljeno je da je moglo biti dato čak 1.000 šokova jednom „pacijentu“. Nije iznenađujuće da nisu svi muškarci preživeli. Ove užasne priče možda su samo vrh ledenog brega, jer je verovatno da mnogi muškarci još uvek nisu javno izneli ono što su pretrpeli. Možda se ne žele suočiti sa sećanjima, ili su od tada preminuli. Kraljevski koledž psihijatara priznao je da je nemoguće znati koliko muškaraca je prošlo kroz ovu vrstu terapije u Velikoj Britaniji jer su zapisi izgubljeni ili uništeni, a neke od uključenih bolnica su zatvorene.
U drugim delovima sveta, kako je Džejn MekKridi izvestila za Insight+ 2017. godine, bečki fiziolog Eugen Štajnbah (1861-1944) došao je na ideju da homoseksualnost boravi u gonadama. Navodno otkrivši muške ćelije u jajnicima homoseksualne koze, tvrdio je da isto može važiti i za ljude. Neki hirurzi su prihvatili ovu tvrdnju i razmatrali presađivanje testikularnog tkiva od strejt muškaraca u kastrirane homoseksualne „pacijente“.
Konačno, 2017. godine Kraljevski koledž psihijatara izdao je izvinjenje zbog štete prouzrokovane ovom terapijom. Napisala ga je predsednica koledža Vendi Burn, izražavajući duboko žaljenje zbog „doživotnih posledica“ prouzrokovanih tolikim ljudima, priznavši da je praksa „potpuno neetična“ i „nepravedna“. Napisala je: „Ne postoje reči koje mogu popraviti štetu nanetu onima koji su proglašeni mentalno bolesnim jednostavno zato što vole osobu istog pola… studije koje su nekada tvrdile da postoje ‘lek’ ili da se to uopšte smatra bolešću, su opovrgnute i oborene.“
„Za one koji su tada ‘lečeni’ neosnovanim postupcima od strane mentalnozdravstvenih profesionalaca sve do 1970-ih, trauma takvih iskustava nikada ne može biti izbrisana… mi podižemo ruke, [homoseksualnost] nije poremećaj i ne bi trebalo da se leči.“
Pet godina kasnije, u aprilu 2022, medicinski časopis The Lancet priznao je da psihijatrija ima „ružnu istoriju u vezi sa seksualnom orijentacijom i rodom“. Nikakvo takvo priznanje, ili reči žaljenja, nikada nisu stigle od Dr. Voltera Džeksona Frimana II.
Više tekstova iz broja 76 – februar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
