Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, uz ogromne ljudske žrtve, ponovo je pokazao gde živimo. Za sekund, neko je ostao bez noge, bez ruke, bez glave ili bez drage osobe. Javnost, koliko je od nje još ostalo, zaklinje se da ovo neće tek tako proći, da će tražiti odgovornost i kazne za one koji su i ovog puta zakazali. Nažalost, sve ovo smo videli već toliko puta, prilikom svake tragedije koja se dogodila, ne kao rezultat više sile nego ljudskog nemara, neznanja, nesposobnosti i obične bahatosti oličene u poznatoj izreci „pa neće valjda“. O, hoće, još kako.
Prema izjavama očevidaca, kojih su pune društvene mreže, poginuli i povređeni nisu imali vremena ni da se pomere s mesta. Nadležni se, po običaju, peru sa sto sapuna uz neverovatne izraze neempatičnosti – „pa takve stvari se događaju“, „eto desilo se“, „život ide dalje“ i tome slično, sve nadajući se da će im i ovo proći, kao što obično prolazi, pa su se navikli. Sada može da se raspravlja da su razaranje i smrt mogli da budu sprečeni; ali, ljudi su već mrtvi ili nepopravljivo osakaćeni. A dokazi su, kakva slučajnost, uklonjeni najvećom mogućom brzinom, na prorežimskim medijima emituju se izjave kako je kriv tim arhitekata iz 1964.godine, sve se preduzima da se i ovaj užas što pre zaboravi, verovatno pred udarom nekog novog, još većeg. Jedan korisnik Fejsbuka objavio je „da je moja terasa pala i ubila nekog, ne bi me pitali koliko je terasa stara i ko ju je gradio, nego bih ja već bio u zatvoru“. Drugi korisnik misli drugačije: „stvarno je bez veze da zbog nadstrešnice u Novom Sadu budu otkazane sve žurke u Beogradu“. Biće da je ovih drugih ipak mnogo više.
S pravom i razlogom očekujemo da se ljudska bića – ponašaju ljudski, i s pravom i razlogom smo razočarani kad shvatimo da osoba samo izgleda kao čovek, bez traga ljudskosti, što je već kod nadležnih postalo manir. Međutim, kod onih koji imaju i pokazuju ljudska osećanja, gnev, tugu, saosećanje, potpuni očaj pred nesrećom koja je mogla da se izbegne uz najobičniju kontrolu, čuje se i pitanje „koliko smo uopšte sigurni u Srbiji:?“ Stvarno, koliko smo sigurni, kad se pogibije dešavaju skoro svakodnevno? I to ljudska bića ne ubijaju gromovi, poplave ili vulkani, kojih srećom u Srbiji i nema – nego frapantna neosetljivost važnih i nadležnih u tolikoj meri da prevazilazi granice fantastike. Pogine pešak na pešačkom prelazu, prelazeći na zeleno svetlo, a pijani vozač ili vozačica kojoj je oduzeta vozačka dozvola – ima zaštitu važnih činilaca vlasti i ne odgovara. Izleti iz šina voz pun sumporne kiseline ili neke jednako opasne stvari, niko ne odgovara. Izginu ljudi u rudniku ili fabrici jer nikakve mere zaštite na radu moćni poslodavac nije preduzeo da ne bi umanjio svoj profit. Poginu za tren oka oni koji su samo došli na železničku stanicu s namerom da nekuda otputuju jer neko zadužen za bezbednost nije sproveo ni najobičniju kontrolu. Vlast ne mrda, niti u svemu vidi ikakvu odgovornost za sebe. Spremna je da pohapsi i ko zna šta još uradi svima koji pitaju za odgovornost ili protestuju.
Pa dobro jutro. Nismo sigurni, naravno da nismo sigurni. Ni u kući, ni izvan nje. Ni na ulici. Naročito ne na ulici. U školi, na železničkoj stanici, nigde, baš nigde. Ni na poslu, čak ni ako je u pitanju kancelarijski posao, jer ko zna kad može da nam padne na glavu neonka koju je postavljao stranački podoban majstor sa kupljenom diplomom. Ili da eksplodira aparat za kafu kupljen od najboljeg stranačkog druga našeg gazde ili našeg direktora. Savršeno niko nam ne garantuje da ćemo se iz obične šetnje vratiti nepovređeni i neoštećeni. Niko nam ne garantuje da će žena primljena u bolnicu da se vrati kući živa – a u bolnicu je stigla jer je povredila članak. Ali, u toku lečenja dobila je ( u bolnici!) tešku infekciju bešike, dekubitus, povrede rebara prilikom preseljenja u drugi krevet i zapaljenje žučne kese. Posle nekoliko nedelja na infuziji, kad organizam više nije prihvatao infuziju, porodici je isporučeno njeno mrtvo telo. Ljudi s užasom pomišljaju, čak i izgovaraju, da naš život ne vredi ništa, jer za našu smrt, bol ili povredu nikad niko nije kriv. Osim kad je taj neko običan građanin, jednako bespomoćan pred sistemom kao i mi. Tako se i uvrežili oni užasni izrazi „ćuti, može i gore“, „samo zdravlja, sve ostalo će biti“ ili „samo nek’ je živa glava“. Šta ove izjave uopšte znače? Da je dobro dok nas moćniji od nas ne ubijaju? A sve ostalo može da se pretrpi? Bez pobune, bez pitanja, jer ko se buni, znamo već kako prolazi.
Uglavnom zato i prolazi. Zato što je procenat onih koji se brane, bore, bune, postavljaju pitanja, traže odgovore, tako zanemarljivo mali pred opštim beznađem i ogromnim količinama kukavičluka, što prirođenim što nametnutim. Svi smo odrastali uz obeshrabrujuće rečenice „ne traži nevolju pa nećeš imati nevolja“, „kud će šut s rogatim“, „skloni se, ne ističi se“, u sredini koja za sve žrtve nasilja i nepravde kaže kako su „same krive“ a u najboljem slučaju da su se „našle na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“ i brani nasilnike svom snagom i svim sredstvima kojih ima dovoljno. Tanka je linija između ljudskog života i smrti i ne treba mnogo nasilja, nepravde ili najobičnijeg nemara da nekog odjednom više ne bude među nama.
I onda se „neobavešteni“ ili baš zlonamerni u čudu pitaju zašto LGBTIQ osobe izjavljuju da nisu sigurne u Srbiji. Zato što – nisu sigurne. Zato što mogu da budu napadnute, čak i ubijene, samo zato što su prolazile ulicom. Izvređane u školi, na radnom mestu, u prevozu, svuda. Otpuštene bez previše obrazloženja. Ova populacija zna kako je to biti potpuno van ikakve sigurnosti jer je ne pružaju ni okolina ni institucije, naročito one kojima je to posao. I s tim se živi. Ili se buni. Menja sredina. Postaje aktivista. Govori u svakoj prilici „može i bolje, ne samo gore“.
U protivnom, ona linija između života i smrti postaje i postajaće sve tanja ako u međuvremenu nije potpuno nestala.
Piše: G.P.F.
Više tekstova iz broja 81 – decembar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
