Često me ljudi pitaju, ko ti je onaj Pekas?! Sa ponosim im odgovorim da je to moj prijatelj iz Berlina, koji ima tu praksu da se mnogim ljudima zameri na Facebooku jer ništa neće da prećuti. Može mu se. Nebojšu sam upoznao pre malo više od deset godina i njegova priča mi je bila interesantna, te se našla u prvom broju Optimist magazina, te davne 2011. godine. Objavili smo tekst „Nebojša Pekas: Osamnaest godina u dobru i u zlu“ o njegovoj vezi i braku sa Torstenom, te je red da se nađe i u jubilarnom 50. broju Optimista.
Prošlo je osam godina od tog teksta, te proveravam šta ima kod vas?
Hvala na pitanju. Dobro smo i 29. novembra ćemo proslaviti 27 godina zajedničkog života. U poslednjih osam godina smo uspeli još jednom da se venčamo, ali ne zato što smo se razvodili ili svađali, nego što je nemačka kancelarka Angela Merkel greškom dala izjavu 2017. godine da će podržati „brak za sve“. Nije ona to mislila tako, ali „taknuto maknuto“ i u roku od sedam dana krajem 2017. je stavila pred nemački parlament glasanje u vezi sa prelaskom iz partnerske u bračnu zajednicu i većina parlamentaraca je bila za. Merkel je demonstrativno glasala protiv svog predloga (kojeg li apsurda) i tako smo mi, mali građani u partnerskoj zajednici došli u situaciju, da ponovo skupljamo svu dokumentaciju i da se po drugi put venčavamo po građanskom postupku, pošto je postojala opcija da ono što imamo ne važi u potpunosti pred zakonom. Naravno ovog puta je bilo brzo i bez slavlja, ali proces venčanja je u potpunosti administrativno sproveden iako smo mi za vreme cele procedure negodovali i govorili da se radi o farsi i da je to moglo bez ovog potonjeg čina. No, nemačka država ima zakone i oni se sprovede, voleli mi to ili ne!
Koliko se politička situacija u Nemačkoj promenila od tada do danas?
Politička situacija se u Nemačkoj u poslednjih osam godina drastično promenila, posebno jačanjem Alternative za Nemačku na teritorijama bivšeg DDRa, ali i u nekim starim saveznim pokrajinama na zapadu, manje vise bogatijim. Uzrok jačanja ove takozvane alternative sa desničarskim idejama je bilo otvaranje nemačkih granica od strane kancelarke i pristup izbeglicama koji su ovde stigli u broju od oko miliona ljudi. Bilo ih je teško smestiti i određene komune su se nalazile na rubu mogućnosti. No, ne sme se zaboraviti da je Nemačka u poslednjih 12 godina izgubila mehaničkim putem dva miliona ljudi i da se mnogi odavde iseljavaju. Zato je Nemačka jedna od najstarijih nacija Evrope u smislu srednje starosti stanovništva i nema dovoljno dece koja bi osigurala sutrasnjicu velikom broju penzionera, pošto Nemačka ima „generacijski ugovor“ u smislu penzionog osiguranja. Što znači koliko mladih koji rade, tolike su i penzije, visina penzije ima i nema veze sa sopstvenim uplaćivanjem u penzionu kasu. Od tih milion ljudi do danas su se zaposlili ili se nalaze u nekakvom radnom procesu oko 500 hiljada ljudi, znači gotovo svi, posto ostatak otpada na decu koja idu u školu. No, desničari manipulišu i dalje veoma aktivno sa ovom brojkom i šire strah među stanovništvom bivšeg DDRa, koje je kroz istoriju ipak imalo daleko manji kontakt sa strancima i koje se do danas oseća neuvažavanim od strane građana sa zapada, u čemu ima i određene istine. Plate na zapadu i na istoku Nemačke nisu iste za isti posao i penzije su na istoku manje nego na zapadu.
A kada je u pitanju položaj LGBT populacije u Nemačkoj?
Položaj LGBT ljudi se nije drastično promenio, osim što su „brakom za sve“ izjednačene sve administrativne, poreske i socijalne regulative, a možemo da usvajamo sasvim regularno i decu i da ih vaspitavamo bez zadrške. Konačno smo postali u potpunosti ravnopravni administrativno, što ne znaci da smo sada svugde i opšteprihvaćeni i da nema diskriminacije ili čak opasnih fizičkih napada iz mržnje prema našoj populaciji. Berlin – Schöneberg deo grada u kom živimo je za mene i moju porodicu još uvek najlepša LGBT oaza na svetu. Nikada ne bih uzeo u usta reč geto, pošto je to nešto negativno i podrazumeva da se iz njega ne izlazi. Mi kao populacija smo ipak prisutni svugde i ima nas i u najmanjem selu ove velike zemlje.
Takođe aktivno pratiš politička dešavanja u Srbiji… Kako ti se sve čini?
Srbija, ah Srbija… Tračak nade, dva koraka unazad. Jedna od mojih najvećih želja i želja mog bračnog druga je da u nekim ozbiljnijim godinama, provodimo u Srbiji najmanje osam meseci godišnje, međutim s obzirom na razvoj političke situacije u Srbiji nas je pomalo strah. Bilo bi strašno da nas pod stare dane neko proziva ili ne daj Bože tuče na ulici. Srpska nacionalistička i konzervativna opcija opozicije je zastrašujuća i odiše srednjovekovnim idejama, SPC je konzervativna i homofobična iako se u njoj, sada mogu i da tvrdim posebno u monaškim redovima, nalazi jednako veliki broj homoseksualaca koji propovedaju licemerje umesto ljubavi Božje, srpska levica ne postoji, građanstvo se da prevariti od ljudi poput Sergeja Trifunovića, a pozicija… to je priča za sebe!
Srpska pozicija lavira između mafijaških struktura i evropskih fondova i to metodama koje su jako upitne. U njoj sede ljudi koji su slabo obrazovani, koji traljavo obavljaju svoje političke i administrativne poslove sa puno grubosti prema građanstvu, koje je strpljivo i uvučeno u sitno ispletenu korupcionu mrežu iz koje se ne može. Predsednik države je sveprisutan i pored toga što ga opozicija potcenjuje neverovatno inteligentan, manipulativan i zna tačno s kim ima posla i kako treba, imajući u svojoj senci ogroman broj poltrona koji koriste datu situaciju u svoju korist. U Srbiji, posebno u Beogradu se vide određeni pomaci ali je unutrašnjost, kojom sam prošao u strašnom stanju, o njoj ne brine niko, ona biva eksploatisana kakao severno tako i južno od Beograda .
Srbija ima gej premijerku Anu Brnabić. Da li smatraš da je to doprinelo boljem položaju LGBT populacije u Srbiji?
Ana Brnabic je nešto najgore što se Srbiji moglo dogoditi. Jedna nametnuta osoba, jedan aparatčik kao iz Staljinovog doba, jedna osoba bez sopstvene ideje osim viđenja sopstvene koristi, osoba koja govori jezikom predsednika države, koja se ne libi da laže ako je potrebno. Predsednica vlade koja nema sopstvenu inicijativu. Očekivalo se od nje da učini nešto za LGBT zajednicu, ali ona nema nikakvu podršku kao lezbejka među svojim kolegama! Kako onda da bilo šta učinu?! Mislim da je pre u tome problem, nego u njenoj želji da uradi za LGBT populaciju bilo šta. No, ona će imati dovoljno novaca da živi normalno bilo gde u Evropi kada joj prođe mandat ili da se razvlači toliko dugo koliko AV ima vlast. Nama LGBT ljudima je nanela neverovatnu štetu, pošto običan svet koji nema veze sa LGBT nas posmatra kroz prominentne i autovane homoseksualne ljude. Premijerka je nesimpatična, nema osećaj za humor, ima iritirajuću boju glasa, neodređen izgovor i lošu dikciju. Mediji dokazuju da je pohlepna i umotana u razne korupcione radnje, tipa nameštanja poslova članovima porodice… Ako iko kroz nju bude cenio homoseksualnu zajednicu i rekao „pa svi su oni takvi“, neće biti dobro po nas.
Da li možemo da uporedimo Anu Brnabić sa Alice Weidel iz AfD?
Možemo da poredimo Alice Weidel i Anu Brnabic. Obe su beskrupulozne, ubeđene da čine pravu stvar, fiksirane na profit. Sa druge strane, sva sreća što Alice Weidel nije kancelarka! To bi bilo strašno i tada sigurno ne bih imao više ni sekunde da ostanem u Nemačkoj, pošto je ona, ne samo nacionalista, već i rasista i desničar najgore vrste. To sve Brnabić verujem da nije, iako ume da se istrči, mada ne verujem da je nacionalista ili desničar.
Često dolaziš u Novi Sad. Kako ti se čini život u Novom Sadu?
Meni je u Novom Sadu jako lepo, iako me prijatelji često ubeđuju u suprotno. No, ja nisam merodavan da cenim život u Novom Sadu. Ja sam tamo među dragim prijateljima, na dragim mestima, lepo se jede, zabavlja… Novi Sad je pun kulturnih dešavanja, ja ne znam kuda ću i sa kim ću pre u Novom Sadu, rastrčim se i vratim umoran od lepoga. No, to nije realna slika! Realna slika su često čopori pasa lutalica, ružne zgradurine koje niču kao pečurke posle kiše, gradsko jezgro koje se svelo na „tri“ stare ulice, posečeno drveće bez ikakve veze i pameti, omladina sumnjivog obrazovanja i sumnjive ideologije, veliki broj ljudi koji me moli da im „spasem decu“ ili njih same, pitanja za odlazak u inostranstvo.
Ove godine je bila i prva gej parada u Novom Sadu. Kako ti se čini položaj LGBT populacije u Novom Sadu?
Prva gej parada u Novom Sadu je bila mala, malo skrajnuta, ali ipak u centru i oni koji su je podržavali su se držali sramežljivo po strani iako su ipak došli, što iz radoznalosti, što iz iskrene sreće da se i u gradu poput Novog Sada ipak tako nešto dešava. Ne znam lično organizatore, ali sam uspostavio sa njima kontakt koji je kulturan, ali distanciran. Meni je ipak lepih preko pedeset godina i imam utisak da ih zbunjujem, pošto su oni svi manje više istih godina i mislim kao da ne znaju šta će s mnom početi i završiti, kao da sam uljez u generaciji mladih i kao da je LGBT privilegija samo i jedino mladih. Istina i stvarnost su zapravo sasvim drugačiji i zemlja Srbija u svakom momentu broji oko 150 hiljada seksualno aktivnih homoseksualnih ljudi dok je u celoj Srbiji angažovano, aktivno i autovano tek nešto manje od hiljadu ljudi. Novosadskoj LGBT sceni sam spreman da dam svaki savet ako bi ga tražili u vezi sa organizacijom, podrškom ili u radu sa roditeljima posle autovanja. Gej muškarci moje generacije se uglavnom sakriju u mišije rupe kada stignem u grad na Dunavu pod Petrovaradinskom tvrđavom i ne postoje tih dana, pošto su poženjeni, imaju decu veliku ili čak unučiće i nije zgodno da ih vide sa autovanim pederom. Postoji nekolicina koja me rado viđa i sa kojima se uvek rado družim kada dođem.
Kako ti vidiš položaj starijih LGBT osoba u Srbiji i Nemačkoj? Kolika je razlika?
Pitanje o starijim osobama u Nemačkoj i Srbiji je, izvini, ali neprecizno i ne znam na šta ciljaš. U Srbiji je samo mladost u prvom planu dok je recimo, u Evropi ili Nemačkoj najtraženiji muškarac kome je četrdeset do četrdeset pet godina, tada najbolje izgleda, atraktivan je i onima od dvadeset i onima od šezdeset i u punom je zenitu svoje fizičke i intelektualne moći. U Srbiji je to već sredovečni čovek koji nije više interesantan. A stariji od pedeset u Srbiji ne postoje u glavama medija, gej zbivanja ili seksualnog života. U Nemačkoj je to drugačije, mnogi od nas koji su ušli u seniorsku grupu se sada bave raznim organizovanjima, putovanjima, zajedničkim sportovima ili ekonomskim podržavanjem i udruživanjima, postoje cele fah grupacije ili velike lobi udruge. Homoseksualni ljudi u Srbiji koji su prešli pedeset se trude da ne postoje više i da se sakriju u mišije rupe ili u građanske hetero-brakove u kojima su nesrećni, pate i ne retko piju preko granice željenog ili se sklanjaju u religiozni mrak, gde su još nesrećniji. A oni najstariji u poznim godinama, kojima je potrebna već i tuđa nega se udružuju i prave stambene zajednice u kojima ih neguju, naravno, gej ljudi. To je Srbiji već naučna fantastika.
Koji bi bio tvoj savet mlađim generacijama u Srbiji?
Mlađim generacijama bih poručio da sam i ja bio mlad i da je prošlo brže nego što sam očekivao, jedina mogućnost je ostati mlad u duši i dobro se negovati i ostati u kondiciji, dugo. U zdravom telu zdrav duh bi trebao da ostane. No duh se zato ne sme trovati misticizmom, praznoverjem, religijskom zatucanošću i površnošću. Savetujem mnogo učenja, čitanja, pregršt lepih knjiga i druženja. Naravno, preporučujem i internet, ali odabrano. Ja sam za kvalitetnu reč i muziku, za shvatanje prirodnih nauka i zakona i za otvorenost prema sebi i drugima. Samo autovanjem i slobodnim životom se dolazi do potpune slobode. Ne živite u laži ni zbog koga. Ko vas ne voli samo zato što ste gej ili lezbejka nije vam ni važan u životu. Težite izjednačavanju svojih građanskih prava i nikada ne odustajte od te borbe. U opštem društvu budite otvoreni i ne morate na svakom mestu govoriti o svom seksualnom životu iako ste autovani, to malo koga interesuje. Govorite o sebi kao o slobodnoj osobi i budite slobodni, oslobodite se tuđih predrasuda da ne bi negovali svoje.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:
