Svake godine Nebojša Krstić se preko društvenih mreža (u šali) iznenadi što nije izabran za kuma Parade ponosa i čudi se šta to pogrešno radi. On često brani prava LGBT populacije u svojim javnim nastupima i preko društvenih mreža, i sam je često na meti raznih hejtera koji su ga proglasili za „Vučićevog bota“, jer ne mogu da prihvate njegove političke stavove. Nekadašnji član grupe „Idoli“, savetnik predsednika Republike Srbije Borisa Tadića, marketinški stručnjak, uticajni tviteraš… bio je sagovornik Optimist magazina.
Bili ste na ovogodišnjoj Paradi ponosa. Kakvi su vaši utisci?
Prijatni, kao i prošle i pretprošle godine, u smislu da je bezbednost učesnika bila na vrhunskom nivou. Vidi se da se država maksimalno potrudila da se Prajd održi bez ikakvih incidenata. Ono što je dobro jeste to što je bilo dosta ljudi iz javnog i kulturnog života koji ne pripadaju LGBT pokretu. Ta solidarnost je jako pozitivna i važna. Loše je što nije bilo više onih koje se Prajd tiče u direktnom smislu. Kao da misle da neko drugi treba da se izbori za njihova prava.
Kako komentarišete da je uprkos pozivima Bojana Pajtića i Čedomira Jovanovića da se građani pridruže paradi, broj učesnika bio manji neko ranije?
Tumačim suštinskim neshvatanjem ideje Prajda. Mnoge gej osobe se slažu sa homofobnom tezom da svako ima pravo na svoju seksualnost u svom privatnom ambijentu, ali da nema razloga da se to opredeljenje javno prikazuje. Mislim da je to pogrešno. Prajd je smišljen kao demonstracija prava na različitost. To pravo nije ugroženo u četiri zida svakog pojedinca, već u javnom i društvenom životu. Ugroženo je naročito izvan kruga dvojke, u unutrašnjosti Srbije. Na ulici, na poslu, u socijalnim kontaktima, gej osobe su i dalje prokažene i izvrgnute različitim formama nasilništva. Upravo je zato neophodno da izađu, da se autuju, da kažu “takav sam kakav sam, ili kakva sam, i normalna sam osoba koja ima sva prava koja imaju i druge normalne osobe u našem društvu, uključujući pravo na slobodan život, okupljanje, protest, brak, porodicu”. Ovakav stav Prajd je delimično legitimizovao u našem konzervativnom društvu, uprkos svim otporima i predrasudama ljudi uspevaju da razumeju da gej osobe nisu nikakvi monstrumi koje treba držati u izolaciji u četiri zida.
Veoma ste oštri prema bivšim kolegama iz DS, a često (neki bi rekli prečesto) branite poteze vlasti?
Ne mogu da budem indiferentan prema činjenici da DS već četiri godine propada, gubi podršku, gubi smisao svog postojanja i da svaka garnitura rukovodstva koja se promeni biva sme manje kompetentna i manje razume politička kretanja i ulogu DS-a u promenjenim okolnostima. Što se vlasti tiče, podržaću svaki proevropski potez, svaku inicijativu koja stabilizuje prilike u regionu i dijalog sa Prištinom koji je Vučić do sada vodio vrlo uspešno. Pošto su to krucijalne političke teme za koje sam se zalagao od početka svog političkog života, bilo bi licemerno da ih ne podržavam samo zato što to sad radi Vučić, a ne neko drugi.
Često branite LGBT prava preko socijalnih mreža. Kako vaši pratioci reaguju?
Na tim temama dobijam mnogo manje hejterskih, psovačkih i primitivnih komentara, nego kada iznosim mišljenje o aktuelnim političkim temama. Izgleda da prava LGBT izazivaju manje emocija nego politika, što je vrlo dobro za LGBT.
Da li i kako se borite protiv hejtera na društvenim mrežama?
Odustao sam od borbe. Ignorišem ih. Mada ih registrujem jer mislim da je broj glupačkih reakcija upravo proporcijalno sa ispravnošću mog političkog uverenja. Ako se broj histerika na mojoj lajni smanji, posumnjaću da nešto sa mnom nije u redu.
Svake godine se zapitate šta to loše radite te niste kum Parade ponosa. Kakav plan i program predlažete i za šta ćete se boriti kada postanete kum?
Pa dobro, ja to uvek napišem u šali, ali u svakoj šali ima malo i šale… Napisao sam par tekstova (na blogu b92) u kojima sam elaborirao ono što vidim kao grešku onih koji se bave pravima LGBT zajednice. Pre svega, nije dobro da se čitava aktivnost svede na taj jedan Prajd godišnje. Nije to dovoljno, potrebno je osmisliti veći broj akcija kojima bi se LGBT predstavili Srbiji kao normalni ljudi, komšije, prijatelji od kojih niko ne treba da zazire.
U vreme kada ste bili savetnik predsednika Republike Srbije Borisa Tadića, desio se istorijski momenat da je predsednik primio delegaciju LGBT aktivista. Kako je došlo do tog sastanka?
Do tog sastanka došlo je tako što sam ja primio dopis od vas, organizatora Prajda, a onda sam upisao taj sastanak u predsednikov raspored sastanaka. Simple as that.
Te 2010. godine, nakon tog sastanka imali smo prvu „uspešnu“ Paradu ponosa. Parade narednih godina bile su zabranjene, a mnogi govore da je to bila pre svega odluka Borisa Tadića?
U takvim uslovima uvek određene službe prave bezbednosnu procenu. Ono što je bilo problematično, tako su mi objasnili, nije bio sam Prajd, to jest šetnja od tačke A do tačke B, već bezbednost učesnika pre i posle Prajda. Ja nisam stručnjak za bezbednost i ne mogu da ocenjujem kvalitet te procene, ono čime sam bio nezadovoljan, to je bila poražavajuća činjenica da neki visoki funkcioneri DS i koalicionih partnera u vladi, homofobnom retorikom praktično rasplamsavaju mržnju prema LGBT. I bio sam nezadovoljan što Tadić nije preduzeo ništa da ih ućutka. Na koncu, mogao je i da dođe na Prajd. Nažalost, nije.
Kako komentarišete da su tokom vladavine DS-a tri parade bile zabranjene, a za vreme vladavine SNS-a imamo tri parade zaredom?
Objašnjavam nedostatkom političke volje U DS da se Prajd desi. Vučić i SNS imaju političku volju i to je jednostavno tako.
Koliko su ljudi zbog vašeg bavljenja politikom zaboravili na bavljenje muzikom?
Ne znam. Nisam sentimentalan, idu mi na nerve ljudi koji žive od stare slave i večnog prežvakavanja onog što je nekad bilo. Što se mene tiče, bilo pa prošlo. Zanima me šta je sad. Nekad napišem na blogu po koju crticu iz tog dela svog života, ali ne da bih se raspilavio nad njom, više kao istorijsku činjenicu. Za one koji se bave izučavanjem prošlosti.
Mnogi smatraju pesmu „Retko te viđam sa devojkama“ sastava Idoli čiji ste član bili za gej himnu?
To uopšte nije bila gej stvar, niti je nastala sa svešću o tome da je i takvo čitanje pesme moguće. U suštini, pesma govori o ljudima kakvi smo mi bili, a bili smo štreberi, ne naročito prilagođeni vremenu… danas bi se reklo – nismo bili cool. Bila je to samoironična pesma o nama, autsajderima. U međuvremenu je dobila status gej himne i ja lično nemam ništa protiv toga.
Razgovarao: Predrag Azdejković