U Srbiji, ali i u dobrom delu sveta, posebno zapadnog, slobodno novinarstvo ne postoji ili je marginalizovano i bez resursa za ozbiljniji kritički potencijal. Pod neslobodnim novinarstvom ne podrazumevam samo ono što će većini čitalaca i čitateljki prvo pasti na pamet – cenzuru medija od strane političke nomenklature, već i još opasnijeg neprijatelja slobode – diktaturu profita. Mediji, a posebno štampani mediji u izumiranju, ubačeni su u tržišnu utakmicu i neprestanu trku za profitom koja je novinarsku etiku i profesionalnost podredila senzacionalizmu. Jedino što se vrednuje su tiraži i klikovi do kojih se dolazi bez biranja sredstava, pa makar to uključivalo i sveopšti linč onih koji im se nađu na meti. Tri su goruće teme koje prodaju novine – nasilje nad ženama i lešinarenje žrtava, nacionalizam i mržnja prema drugim narodima i naravno – LGBT populacija. Poslednjih meseci svedoci smo neverovatnog medijskog spina i kršenja svih mogućih kodeksa izveštavanja na poslednje dve teme, što je kulminiralo u slučaju “Gospodina ministarke”.
Gej parada – medijski ćorak
Septembar i oktobar su meseci kada mediji zadovoljno trljaju ruke znajući da će im gej parada doneti šokantne, senzacionalne i “krvave” naslove. To je period godine kada nije potrebno “juriti” vesti, one se serviraju na tacni, uvek je dovoljno materijala da se masama podgreje mržnja prema različitom, uvek dovoljno stereotipa koje treba probuditi i ponekad čak i previše raznoraznih kreatura koje suptilno ili direktno pozivaju na linč i prolivanje krvi. Tiraži pljušte! Ove godine krvavi pir je izostao. Iz ovog ili onog razloga, Prajd je protekao mirno, sledećeg jutra su osvanule šarene naslovnice, prilično afirmativni tekstovi i vesele fotografije. Idilu je kvario tek poneki red o nekom kontra-protestu odavno nebitnih političkih grupacija koje će svakako već sutra nestati iz javnosti bar do sledećeg Prajda. Medijski potpuna dosada. I sveopšte nezadovoljstvo. Nezadovoljni su mediji kojima je najsenzacionalnija vest gej poljubac na gej Prajdu, nezadovoljan je i narod odavno socijalizovan tako da za nagomilano nezadovoljstvo sopstvenim životom ne targetira strukturu, već ga projektuje na žrtvenog jarca kojeg mu mediji, sistemski i dirigovano, u tom momentu guraju pod nos. Umesto polupanih glava, vesela “šetnja smrti”, kako su je protivnici nazivali, sada je prikazana kao potpuno normalna i prirodna. Kako su mediji kod nas slika, a ne kreatori društva, narodu moraju pružiti ono što želi da vidi i čuje, a nomenklaturi skretanje pažnje sa suštinskih pitanja i prostor za populistički manevar. “Normalnost” Prajda iscenirana za zapadne supervizore sada se morala pod hitno poništiti, što je prvobitno pokušano ničim izazvanim upoređivanjem dve parade – vojne i gej, pa su tako reporteri i voditelji nacionalnih televizija sagovornicima upućivali pitanje “Koja je prava Parada ponosa”, a internet portali izbacivali nebulozne online ankete iste sadržine. Potpuno manifestni cilj ovoga bilo je negiranje “ponosa” LGBT osoba i legitimacija nacionalnog ponosa putem militarističkih vrednosti. Pojavio se negde u tom periodu izvesni tekst “Pederska posla”, ali čije je on frustracije trebalo da leči zaista ne razumem, pretpostavljam da to treba pitati autora i urednika lista koji ga je objavio.
Da li ove naslove treba pripisati senzacionalizmu? Potvrdan odgovor bi bio prilično pojednostavljivanje. Stvari su višestruke – dodvoravanje masama, populizam, ali i dobra prilika za ispoljavanje sopstvenih uverenja koja su silom prilika potisnuta.
Ko ne plati na paradi, plati na…
Senzacionalizam u ovom slučaju nije neophodan, vojna parada je senzacija sama po sebi, tome uostalom i služi. Demonstracija moći mašina za ubijanje, ili u našem slučaju kićenje davno otpalim perjem. Ipak, dovoljno za naslovnice. Ali, šta reći za slučaj Gorana Jeftića? Da li je beskrupulozno čerečenje predvođeno dnevnim listom “Blic” čist senzacionalizam, ili su neki drugi društveni procesi iza toga? Vest o navodnom “obljubljivanju maloletnika” od strane poznatog glumca pojavila se u isto vreme kada je najveći nacionalni heroj, veliki Nole, dobio sina prvenca, a u sred (ratno)huškaških tekstova protiv Albanaca koji su se ogledali u nekontrolisanom govoru mržnje u svim medijima i na svim portalima nakon utakmice sa Albanijom, a kasnije i povodom dolaska albanskog premijera u Beograd. “Šiptarska svinjarija”, “Pakleni plan iz Tirane”, “Albanska tajna služba organizator napada”, “Edi Rama – Šiptar bez srama” i sl. samo su neki od naslova kojima smo bili bombardovani sa svih strana. I u sred tog nezapamćenog spina – iskače niotkud vest o tome kako je otac maloletnika podneo krivičnu prijavu protiv jednog beogradskog glumca. Na prvi pogled, potpuno nebitna stvar. Pozorišni glumci su jako retko zanimljivi tabloidima, a podneta krivična prijava koja još nije ni proverena čak i nije vest, niti bi trebalo da bude. Osim u slučaju kada je u igri homoseksualnost! Tada i pored Noletove prinove vest dospeva na naslovnu stranu i drugu stranu dnevnog lista što upućuje na njenu izuzetnu važnost. Još od prvog naslova bilo je jasno da hajka na Gorana Jevtića nije napad na glumca, već na celokupnu LGBT populaciju.
Pederi kao pedofili
Naslovi označeni kao “šokantno” i “skandalozno” u sebi su nosili tri ključna određenja: “maloletnik”, “obljuba” i “glumac” ili neka druga reč koja je objašnjavala da je u pitanju muška osoba i homoseksualni odnos. Bez obzira sa koliko informacija iz “proverenih izvora” bili potkrepljeni tekstovi i sa koliko ponovljenih reči “navodno” se autori ograđivali od potpuno neproverenih informacija koje su iznosili, atmosfera koja se stvara nakon čitanja nosi jedinstvenu poruku: “peder silovao dečaka”. Kada se sve ostalo filtrira samo to ostaje. Ove tri reči objašnjavaju šta je prava svrha medijskog spina – podgrevanje starih stereotipa o homoseksualcima kao silovateljima i pedofilima i stvaranje atmosfere linča “bolesnih” za opšte dobro. Goran Jevtić je ujedno i savršeni kandidat – glumac koji je poznat po maestralnim ulogama gej i ženskih likova, koji je poremetio čitavu Srbiju drznuvši se da se “trandžira” i glumi Gospođu ministarku i iznad svega glumac poznat po svom društvenom angažmanu i jasnim političkim stavovima koji su opozicioni vladajućem sistemu i normama i kog je čak i ”Blic”, koji je pokrenuo trenutnu hajku, nekoliko dana ranije nazvao ”čovekom koji vispreno, neretko i hrabro, sagledava realnost i to javno govori”. Goran Jevtić nije karikatura, lik iz sitkoma ili loš vic iz trashy filma Srđana Dragojevića, on je relevantna društvena figura. I kao takav ima političke oponente. Kao što i pokret koji je targetiran zajedno sa njim ima svoje političke protivnike. U intervjuu pre godinu dana, Goran je rekao: “Živka je osvetoljubiva kao Vučić, prevrtljiva kao Dačić, nepatvorena kao Nikolić, u vizuelnim transformacijama kao Jorgovanka Tabaković, kao Đilas u odnosu prema umetnosti i kulturi…”
Mnogi internet komentatori smatraju da se upravo u opozicionom položaju i kritici vlasti krije ključ za razumevanje hajke na Jevtića. Paranoja?
Piše: Nemanja Marinović