Globalna pandemija Kovid-19 već godinu dana u mnogome menja naše živote. Nije zaobišla ni pozorište. Više od sedam meseci predstave se nisu igrale, a potom su igrale sa ograničenjem broja publike, uz sve epidemiološke mere zaštite. U drugoj polovini godine smo imali prilike da vidimo nekoliko značajnih premijera. Posebno bih istakao predstave TICA, Teatra Vuk u Beogradu i VELIKA DEPRESIJA u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (koprodukcija sa Centrom za razvoj vizuelne kulture). Iako su u pitanju po mnogome različite predstave, obe povezuje zajedničko – nastale su pod snažnim uticajem vremena koje im je prethodilo, u posle ratnom periodu gde je bilo važno održati psihu i umanjiti ratne posledice. U pitanju su mladi ljudi koji su, svako na svoj način želeli da pobegnu u svoje unutrašnje svetove u potrazi za srećom. Obe priče su inspirisane istinitim događajima. Svevremenska tema, koja se i danas nameće, više kao psihološka posledica u svim epidemijskim izazovima borbe sa aktuelnim virusom. Izazov koji je pred svima nama!
Poleti TICO da se nikad više ne vratiš u kavez koji te sputava!
U osnovi predstave TICA je priča o dvojici dobrih prijatelja (Al i Tica), ispričana u dva vremenska perioda, kada su imali po šesnaest i (neposredno posle Drugog svetskog rata) kada su imali po dvadeset dve godine. Vilijem Vorton napisao je roman BIRDY 1978. godine (izvanredno prihvaćen i kod čitalaca i kod kritike) po kome je rađena dramatizacija (Naomi Volas napisala je 1997. godine dramu koja je iste godine i izvedena na londonskom Vest Endu) i u njemu se prepoznaju i autobiografski motivi vezani za postratnu traumu. Svetsku popularnost delo je doživelo u velikoj meri zahvaljujući filmskoj ekranizaciji iz 1984. godine u režiji Alena Parkera, sa Metju Modinom i Nikolasom Kejdžom u glavnim ulogama. Film je bio jedan od kultnih filmova osamdesetih godina a i osvojio je veliku nagradu žirija na filmskom festivalu u Kanu. Ideja da ovu važnu priču na sceni postavi u Beogradu, zasluga je reditelja predstave Miška Milojevića. Njegovo interesovanje za ovu dramu seže do vremena od pre nekih dvadesetak godina, potrudivši se da iz Engleske nabavi ovu dramu, ali sticajem raznih okolnosti, ovaj komad nikada nije doživeo svoje izvođenje, ni u institucionalnim pozorištima niti na nezavisnim scenama. Posle dugogodišnjeg rada na televiziji, vraća se svojoj osnovnoj vokaciji, pozorišnoj režiji: „Kratke scene, efektno balansiranje između realističke priče i stilizovanog dramskog postupka, puno flešbekova, iznijansirani likovi – sve to pruža i reditelju i glumcima materijal koji treba dobro protumačiti i definisati, koji se često i otima kontroli, ali istovremeno otvara mogućnosti za višeslojnu pozorišnu predstavu koja gledaoca dotiče na tananoj emotivnoj ravni. Priča o dvojici dobrih prijatelja, od kojih je jedan opsednut pticama i težnjom da sam poleti, dok je drugi mnogo racionalniji i okrenut uobičajenim željama mladog čoveka, i koji su iznenada i nevoljno bačeni u vrtlog velike ratne klanice, razvija se od bezbrižne mladosti do surove stvarnosti opterećene postratnim traumama.“
Poprilično kompleksan tok radnje predstave, isprepletanih kraćih scena u različitim vremenskim periodima i lokacijama zahtevala je rediteljsko umeće da vremenski-prostorno usaglasi i uspešno sve poveže ključni je uspeh da dobijemo gotovo filmski efekat gledanja predstave. U velikoj meri potpomognuto je efektnim scenografskim rešenjima (scenograf Milan Miladinović) grandiozne centralne konstrukcije tornja – kaveza i kostimima (kostimografkinja Mina Miladinović) koji su dočarali vremensku posleratnu epohu uz originalnu scensku muziku Božidara Obradinovića što sve realistično gradi radnju u predstavi. Ono što je svakako najvažnije su jako dobro vođeni dijalozi između glumaca na kojima se i bazira dramska struktura predstave. Posebno bih istakao mlade glumce – sjajan tandem Vukašin Jovanović (Al Kolmbato mlađi) i Stojša Oljačić (Tica mlađi) koji su fizički poletni, spontani i puni života na sceni. Iste likove, ali u starijim godinama igraju, takođe samouvereno glumci Nemanja Stamatović (Al Kolombato, stariji) i Aleksandar Kecman (Tica stariji) potpomognuti sa Željkom Maksimovićem (Dr Vajs) i Draganom Sekulić (Renaldi) sa svojim epizodnim, ali podjednako upečatljivim ulogama. Iskreno prijateljstvo prekinuto ratnim strahotama, vraća veru u ljudsku dobrotu.
I reditelj nam potvrđuje: „TICA je priča o snazi iskrenog i dubokog prijateljstva, o zastrašujućim efektima koje rat ostavlja na psihu čoveka, ali pre svega osnovna misao ovog komada je definisana stalnom i snažnom ljudskom potrebom da se prevaziđu sve moguće i nemoguće granice kako bi se dosegla krajnja sloboda i nesputanost pojedinca.“
Sve je bilo u redu dok mu nije otpala vilica! (NewYork Times)
Predstava VELIKA DEPRESIJA nastala je kao praizvedba dramskog komada originalnog naslova „Vilica“ Ebena Bajersa, jednog od najperspektivnijih mladih dramskih pisaca, Filipa Grujića. U pitanju je neobična istinita (i pomalo zaboravljena) priča koja u umetnosti do sada nije obrađivana. Između dva velika svetska rata, radijum je bio korišćen u svakodnevnom potrošačkom životu. Smatralo se da leči sve, od mentalnih bolesti, anemije, pa sve do impotencije. Bio je sastavni deo putera, paste za zube, pijaće vode. Međutim, radijum (koji se smatrao lekovitim) imao je kratak životni vek. Stoga, kad bi došao do kupca, njegova bi se lekovitost izgubila. Doktor Vilijam H. Bejli, optužen 1915. godine da je lažirao diplomu sa Harvarda, odlučio je da koristi čistu radioaktivnost umesto radijuma. Tako je napravio svoj napitak Radithor. Eben Bajers, bogati plejboj, golfer i sin uglednog vlasnika fabrike železa, bio je jedan od prvih konzumenata tog napitka od kojeg je umro nakon nekoliko godina konzumiranja. Sve su novine to objavile. Nakon njegove smrti, napitak Radithor bio je zabranjen, kao i korišćenje radioaktivnosti u potrošačkom svetu. Međutim sam tekst govori o jednoj široj i kompleksnijoj temi – društveno ekonomskim razlikama između bogatih industrijalaca i radničke klase. Veliki broj radnica – radium girls – stradale su u radnim pogonima gde su ozračene. Mediji su to zataškali… Prema rečima pisca, „naša htenja su zasnovana su na ličnoj poziciji na društvenoj lestvici. Kako se ponaša imućni otac, koji je sve sam stvorio, sin koji je rođen u već ’stvorenom’ i izrabljene radnice koje suštinski predstavljaju ogromnu većinu ljudske populacije. Osim sveobuhvatne socijalne teme, središte drame je i tema ljudske želje za konstantnim traženjem nečega višeg, bilo da se radi o jednostavnim užicima, prirodnim nagonima ili traženju smisla, za koji se, na kraju, ispostavi da je uvek tek na kraju svakog smisla. Koji je odnos između našeg ličnog karaktera i rođenjem predodređene pozicije u društvu? U paraleli između imućne i uticajne američke porodice i poniženih radnica u fabrikama, otvara se pitanje percepcije i vrednovanja života kao takvog. Radnice koje se bore do poslednjeg daha i stoički ukazuju na pogubnost situacije u koju su dovedene i Eben Bajers mlađi koji život posmatra kao igru, naslednu zabavu u kojoj neuspešno traži smisao, odnosno ono što mi percipiramo kao zadovoljstvo, to jest sreću.“
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu je već uveliko prepoznato kao jedno od retkih kod nas koje daje šansu mladim umetnicima i savremenom dramskom tekstu. Predstava u režiji Marka Čelebića (njegova diplomska predstava) je svakako umetničko osveženje: dominira svedena drvena scena sa bazenom (scenografkinja Katarina Šijačić), beli kostimi koji simbolizuju kontrast društvenog sjaja bogatih i bede radnika 1930-ih (kostimografkinja Staša Jamušakov), hor sluškinja – radnica peva songove (kompozitora Novaka Aškovića) svog tragičnog položaja upotpunjene zanimljivim grupnim koreografijama (Andreja Kulešević). Glumci su lagano i ležerno izneli svoje uloge mahom kroz dijaloge i monologe: predvođeni možda i najboljim iz svoje generacije: Branislavom Jerkovićem (Eben Bajers), Tijanom Marković (Gospođa Bajers) i mladim Aljošom Đidićem (Bajers Mlađi), potpomognuti Predragom Momčilovićem (Bajers Stariji), Strahinjom Bojovićem (dr Vilijam H. Bejli) i sjajnim studentkinjama četvrte godine Akademije umetnosti: Emilija Milosavljević, Una Beić, Sara Simović, Magdalena Mijatović i Milena Dautović (hor devojaka). Na kraju se stiče utisak da je reditelj ipak previse pažnje posvetio estetici predstave, poprilično kompleksno napisan tekst nije se dodatno približio prosečnom pozorišnom gledaocu, već kao niz stilizovanih slika, koje nisu uvek najjasnije povezane.
Stradao je jedan mladi život kao plod želje da eliksirom mladosti pobegne od surove realnosti. Stradale su radnice u fabrici koje nisu bile zaštićene na radu. Neki iz bahatosti, a neki iz siromaštva. Međutim, kao što to često biva, najodgovorniji za to su nastavili uspešno svoj rad u raznim drugim institucijama, skoro pa nekažnjeno. I pisac nas još jednom pita: „Šta se promenilo od Velike depresije i da li su danas, skoro sto godina kasnije, odnosi između potlačenih i uzvišenih promenili poziciju?“
Piše: Marko Radojičić
Više tekstova iz broja 58 – februar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
