Poreklo hrišćanskog tumačenja homoseksualnosti, prema stručnjacima koji se bave ovom temom, potiče iz 19. glave Postanja, gde se govori o uništenju grada Sodome zbog izopačenosti njegovih žitelja. Naime, pod izopačenošću Sodomljana podrazumevalo se „poznanje nekoga”, odnosno seksualno opštenje sa gostima (pretpostavlja se „anđelima”) koji su bili u poseti Lotu. Tumačenje tog opštenja se kasnije fokusiralo na homoseksualnost, gubeći iz vida prvobitno značenje po kojem su stanovnici Sodome zapravo kažnjeni zbog negostoprimstva. Ovakav stav prema homoseksualnosti, koji se do danas malo promenio, čini da među vernicima, ili onima koji se tako osećaju, i dalje postoje brojne predrasude, a dominira stav po kojem je homoseksualnost neprirodna.
Većina naučnika se slaže da apsolutno nema smisla govoriti o kršenju prirodnih zakona, budući da je osnovna razlika između prirodnih i ljudskih zakona činjenica da ove potonje periodično revidira grupa zakonodavaca čiji zadatak nije da opiše ljudsko ponašanje, već da propiše kakvo bi ono trebalo da bude (Barton Leisure, Liberty, Justice and Morals: Contemporari/ Value Conflicts, 1979). Kada kažemo da nešto nije prirodno, to znači da je to nešto stvorio čovek – nema tog modernog predmeta koji je nastao prirodnim putem. Odeća je, na primer, veštačka stvar, pa vernici ne hodaju okolo goli. Kuće takođe, ali se oni koji insistiraju na „prirodnosti“ još uvek nisu vratili u pećine.
Barton Leisure još piše da „ako bismo prirodu prepustili njenim tokovima, bez ikakve umešanosti čoveka, ljudsku rasu bi zbrisale bolesti, invazije insekata, ljudi bi bili vezani za mesto na kome su rođeni, bez ikakve mogućnosti brze komunikacije ili transporta, bili bi prepušteni na milost i nemilost neprijatnim pojavama kao što su vetar, vremenske nepogode, poplave ili požari jer ne bi imali nikakva sredstva da im se suprotstave“. Sigurno je da bi i najokoreliji vernik pristao da porazmisli o „prirodnosti“ kada bi proveo dve noći na oluji, ali ova i dalje ostaje argument kada je homoseksualna ljubav u pitanju, a posebna se prašina diže kada se povede razgovor o istopolnim brakovima.
Erik Bentli tvrdi da „Rađajte se i množite se!” nije vera, već politika, i dodaje da je danas to politika katastrofe – svet se nalazi u stanju smrtne potrebe za kontrolom nad prirodnim priraštajem. Ali je upravo taj vapaj za rađanjem jedan od osnovnih razloga koji se navode kao dokaz o neprirodnosti istopolnih odnosa. Bentli dodaje da se „trag homoseksualnog tabua može ispratiti sve do primitivnih vremena, kada je moć plemena mogla, u velikoj meri, zavisiti od njegove veličine i kada je, u skladu sa tim, ideologija, koja je pokušala da usmeri svu spermu u jednom pravcu, imala, u najmanju ruku, opravdanje“. Izgleda da je ovo i danas na snazi, verovatno zbog toga što mnoge zemlje i dalje žude za viškom vernika, glasača, jeftine radne snage i topovskog mesa.
I pravoslavna crkva veruje da je brak između muškarca i žene norma, te da je bračna zajednica tu da bi donela potomstvo, što je slično viđenju u Rimokatoličkoj crkvi, kao i u određenim protestantskim denominacijama i (ortodoksnim) judaizmu. Ruska pravoslavna crkva je prva izrazila stav o istopolnim brakovima, pa u dokumentu koji je izdat 2000. godine homoseksualnost opisuje kao “izopačeno ispoljavanje seksualnosti” i “oštećenje ljudske prirode” koje može da se prevaziđe duhovnim naporom. Trinaest godina kasnije ova crkva je pozdravila zakon o zabrani homoseksualne propagande u Rusiji, a patrijarh je legalizaciju istopolnih brakova u zapadnim zemljama okarakterisao kao znak da nam se sprema apokalipsa.
Što se tiče ostalih pravoslavnih crkava – od Finske do Rumunije – stavovi su različiti, manje ili više protiv zajednica između supružnika istog pola. I Srpska pravoslavna crkva je sve do skoro pripadala taboru neprijatelja, ali je sa dolaskom novog patrijarha Porfirija situacija polako počela da se menja. Ako se imaju u vidu ranija sinodska saopštenja uoči prajdova, izjave počivšeg Amfilohija koji je pre svake parade govorio o “smradu koji se širi Beogradom”, te crkvena zvona koja su učesnike prajda pozdravljala kao da su oboleli od kuge, ili litija kojima bi se nakon svake šetnje „čistio“ Beograd, jasno je da je i najmanji pomak u odnosu crkve prema istopolnim zajednicama ravan prvom letu na Mesec.
Patrijarh Porfirije je početkom marta u emisiji Upitnik na televiziji RTS učinio nešto što je sve do skoro bilo nezamislivo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – izjasnio se u vezi sa istopolnim zajednicama, te rekao da razume potrebu za regulisanjem statusa, administrativne probleme i pritiske. Tako je za razliku od prethodnika pokazao razumevanje za pritiske sa kojima se suočava LGBTIQ+ zajednica kao i spremnost da crkva prihvati istopolne zajednice dok god se ne nazivaju brakom.
„Mogu da razumem i ljude koji imaju tu vrstu seksualne orijentacije da imaju bezbroj administrativnih problema, izazova, pritisaka. Ponekad i da imaju potrebu da regulišu svoj status. (…) Mnoge zemlje EU, uključujući Hrvatsku, kada je reč o crkvi imali su priliku da čuju upravo taj, vi rekoste stav, ali zapravo veru crkve u to da je brak zajednica muškarca i žene i da je porodica zajednica oca, majke i dece. U tom smislu, kada je reč o eventualnom zakonu, naravno da mi ne možemo biti za to da se istopolne zajednice nazovu istim imenom kao što je zajednica muškarca i žene“, rekao je Patrijarh u pomenutom intervju, te se na taj način poneo razumnije od 212 „intelektualca“ koji su pokrenuli peticiju protiv usvajanja Zakona o istopolnim zajednicama, tvrdeći između ostalog i to da je donositi ovakav zakon “u pravoslavnoj zemlji sodomija”, te „atak na tradicionalnu porodicu”.
Povodom novog zakona se oglasio i Sinod Srpske pravoslavne crkve, ističući da je Zakon o istopolnim zajednicama neprihvatljiv za Srpsku pravoslavnu crkvu. U saopštenju se navodi i da je „ogromna većina predloženih odredbi u suprotnosti sa Jevanđeljem Hristovim i sveukupnim iskustvom i praksom Crkve“, na kojima je „duhovno i moralno utemeljen“ srpski narod, kao i „celokupna evropska civilizacija“. U oči upada da je ovo saopštenje ipak donekle mekše od prethodnih, budući da u njemu stoji i da je Sinod „saglasan da postoji potreba za ostvarenjem određenih ličnih, imovinskih i drugih prava onih koje tretira navedeni nacrt zakona“, a istovremeno ističe da je „argumentovano ukazao na mogućnost da se ona u pravnom poretku Srbije ostvaruju u potpunosti administrativnim putem, bez zadiranja u bračno i porodično zakonodavstvo“, te da „Sinod naglašava da prihvata i promoviše dijalog, kao jedini i neophodan put za iznalaženje rešenja u vezi svih pitanja od opšteg društvenog značaja, kao i po ovom pitanju koje je izazvalo veliku zabrinutost“. Izostale su kletve, bajke o suvim granama koje ne daju ploda, što je za svaku pohvalu, uprkos tome što Sinod, kao uostalom i većina građana, i dalje ne razume da Zakon o istopolnim zajednicama pripadnicima LGBTIQ+ manjine ne donosi nikakva posebna prava, već obična ljudska, koja većina uživa već vekovima.
Erik Bentli piše još nešto – da je pitanje „Mogu li da radim ono što ja hoću?“ najsubverzivnije pitanje na svetu. Oni koji su na vlasti retko daju potvrdan odgovor na ovo pitanje – Želite li da abortirate? Odgovor stiže iz vlada, bilo kapitalističkih bilo socijalističkih: ne možete to da učinite. Želite li da zagrlite osobu sa kojom niste u braku? Ne bi trebalo. A osobu istog pola? Još manje (liberalne vlade dopustiće vam da se provučete, pod uslovom da pristanete da budete tajnoviti i odnosite se prema takvoj vrsti ljubavi kao prema nečemu čega se stidite i za šta ne biste želeli da vaša majka, tetka ili ćerka saznaju). Tako se u ime države i u ime božje već dugo sprovodi sud nad drugačijima, pa se guraju u četiri zida, čime im se od početka života poručuje da su manje vredni.
Sigurno je da ovakvo ponašanje nije u osnovi hrišćanstva, pa bi vernici, a posebno verske vođe, trebalo da porazmisle čemu služi vera koja protivreči sebi samoj. Ljubav prema bližnjem svom je odavno postala kliše, beskrvna poštapalica koja se u praksi ne sprovodi. A ne radi se tu o hrišćanskom izumu, već o osnovnom zakonu koji je preduslov da se čovek tumači kao ljudsko biće. Mnoge studije u zemljama koje su već omogućile da istopolni parovi uživaju u jednakosti, ukazuju na to da su istopolni brakovi prepoznati i jednaki pred zakonom kao i heteroseksualni doprineli tome da se pripadnici LGBTIQ+ zajednice više ne osećaju kao ne-ljudi.
Za ilustraciju je možda korisna zajednička studija danskog Instituta za prevenciju suicida i istraživača sa Stokholmskog univerziteta, koja je pokazala da je ozakonjenje istopolnih brakova uticalo na smanjenje stope samoubistava gejeva i lezbijki. Danska je bila prva država sveta koja je još 1989. godine ozakonila civilna partnerstva, a susedna Švedska je to učinila šest godina kasnije. Bračna jednakost je u Švedskoj ozakonjena 2009, a u Danskoj 2012. Istraživači su zaključili da je ovim stopa samoubistava među pripadnicima LGBTIQ+ zajednice pala za 46% u odnosu na period pre toga. “Premda je poslednjih decenija stopa samoubistava u opštoj populaciji u Danskoj i Švedskoj manja, najviše se smanjila u skupini ljudi koji su u istopolnim brakovima, što ranije nije zabeleženo”, stoji u zaključku studije koja je u razdoblju od 11 godina pratila 28 hiljada ljudi u istopolnim vezama.
Jednakost i dobrobit svih bi građanima, bilo da su vernici, ateisti, agnostici ili vanzemaljci, trebalo da bude dovoljan razlog da pozdrave Zakon o istopolnim zajednicama, bilo da poštuju ono što stoji u Poslanici Korinćanima 13:1-13 – „Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati“, ili pak ono što piše u članu 4 Zakona o zabrani diskriminacije – „Svi su jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva. Svako je dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije“.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 59 – april 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
