Neka direktan povod za ovaj tekst u baš ovom broju magazina Optimist bude činjenica da je nedavno, a povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije, sedmu po redu nagradu „Duga“ dobio autorsko-producentski tim serije Jutro će promeniti sve.
Tom prilikom, žiri je između ostalog, istakao i sledeće: „Ono što je u kontekstu ove nagrade nesporno bitno jeste činjenica da se značajan deo serije „Jutro će promeniti sve“ bavi istopolnim emotivnim odnosima i što su prvi put u domaćim serijama ti odnosi prikazani između ženskih likova. Kroz lik Anđele, jedne od glavnih junakinja, autori serije su uspeli da izbegnu uobičajenu stereotipizaciju LGBT populacije i prikažu je vrlo realistično. Prikazivanje ove serije na Radio televiziji Srbije, čime je ona stekla veliku vidljivost i gledanost, izazvalo je dosta reakcija ali i pozitivnih komentara, kako generalno u javnosti, tako i u samoj LGBT zajednici. Kako su mladi širom Srbije napokon dobili igrano ostvarenje sa čijim likovima u značajnoj meri mogu da se identifikuju, tako su se i mnoge LGBT osobe među njima identifikovale sa likovima iz serije a neke od njih je sama serija ohrabrila i pomogla im da se autuju svojim najbližima.“
Ovo dosta precizno detektuje jedan od važnih aspekata ove serije – emancipatorski podsticajni potencijal, što jeste krupna stvar i opipljiva ćar u ovom našem i dalje rigidnom stanju stvari po tim pitanjima. Značajan deo gorepomenutog tiče se lika Anđele, a ovaj se lik, i mimo tog šireg zamaha u smislu društvene hronike sa podosta likova i sijaset ukrštenih odnosa i pravaca kretanja, nametnuo kao centralni u seriji Jutro će promeniti sve. Naravno, to je velikim delom i zasluga mlade glumice Jovane Stojiljković i njenog vrsnog tumačenja tog pipavog i višeslojnog lika na važnoj, ako ne i prevratničkoj tački života i budućih putanja i novih izbora, ali pohvale zavređuju i scenaristi koji su za potrebe jednog ovdašnjeg televizijskog rada osmislili, koncipirali i napisali jedan tako osoben i vibrantan lik sa podosta valera i finesa. U to ime nužno moraju biti navedena i imena svih scenarista i scenaristkinja koji su radili i stvorili potku i priču ove serije: Goran Stanković, Vladimir Tagić, Maja Pelević, Milan Marković Matthis, Dimitrije Kokanov, Boris Grgurović i Filip Vujošević.
Taj lezbo-krak priče, sasvim očekivano i posve razumno, je tek jedan od rukavaca šire radnje, uostalom, baš kao što je priča o toj dvojakosti po pitanju seksualnih preferenci tek jedan od znalački izbalansiranih i u širu sliku utkanih valera osobe jednog tako burnog i sadržajnog unutrašnjeg života. Lik Anđele se dosta brzo izdvaja i u odnosu na ostale junake i u poređenju sa ogromnom većinom i ovdašnjih serija i filmova upravo po toj punoći bitisanja, po tom stalnom previranju, koje svakako mori onog ko se sa takvim stanjima bori ali koji, na drugom tasu, čini da takav jedan lik naprosto zaslužuje tu udarnu poziciju u čitavoj priči i u vezanosti i empatije koji pobuđuje kod gledalaca. Pri takvoj postavci u tako veštom izvođenju, naravno, nije bilo mesta stereotipnim i brzopoteznim zahvatima, na šta je ukazao žiri koji je dodelio narečenu nagradu, a što lako upada u oči iole usresređenijim gledaocima. U tome se krije i pominjana emancipatorska moć tog lika i čitave ove serije – u neusiljenom navikavanju i (nazovimo) ga tako i glavnotokovskog gledateljstva i na takve junake i junakinje i na te nešto atipičnije i osobenije identitetske damare.
Stereotipnih postavki, na svu sreću nema ni u slučaju serije Pet scenariste Strahinje Radetića i reditelja Balše Đoge, u kojoj u jednom trenutku Tili (nadahnuto je tumači Hristina Popović), jedna od pet ključnih junakinja, u razgovoru sa mladićem i saradnikom/saborcem/obožavateljem mirno otkriva/priznaje da je imala ljubavnih i srodnih iskustava s istim polom. To biva pomenuto bez primesa bilo kakvog, pa i prikrivenog ili implicitnog senzacionalizma, u ravni u kojoj su takva formativna iskustva nešto i moguće i prihvatljivo, bez potrebe za podignutom obrvom ili znakom uzvika. S druge strane, u istoj seriji (koju je, kao i Jutro…, proizvela i emitovala Radio televizija Srbije) likovi koje igraju Nikola Vujović i Nikola Đuričko, kriminalci laki na obaraču i pesnicama, ali iz suprotstavljenih tabora, na kraju ove prve sezone zajedno odlaze u inostranstvo, uz diskretne ali i dovoljno jasne naznake da je reč o gej romansi nastaloj u nevreme i krajnje zanimljivim okolnostima međusobnog ranjavanja i skrivanja od zajedničkih neprijatelja. Autori ove serije tim segmentom u ovdašnji udarni televizijski termin uvode motiv mačo gejeva s onu stranu zakona (a što je briljantno urađeno u izvrsnoj američkoj seriji Animal Kingdom, da pomenemo tek najsvežiji primer).
Tu nije kraj – u seriji Državni službenik, nastaloj po istinski dobro osmišljenom i sročenom scenariju Dimitrija Vojnova a koja je u „zemaljskom“ smislu emitovana na TV Pink, imamo lik neustrašive i ćutljive operativke po imenu Krle (u brižljivo odmereno a ubedljivom izvođenju glumice Marte Bjelice). Premda ovaj lik nominalno može biti doveden u analogiju sa likom surove Ruže (igra je Isidora Simijonović) iz serije Ubice mog oca istog producentskog tima, lik Krleta nudi znatno više od te prilično eksploatatorske jednodimenzionalnosti. Krle iz Državnog službenika je intrigantna pojava – autovana lezbijska, operativka državne bezbednosti, odvažna, surova ako i kada treba, duhovita, pouzdana, odana, solidarna i očito u priličnom saglasju sa svojim identitetskim odrednicama. Ovde, srećom, nema povoda za prozivku za nametanje homo-promo usrednjačavanja, u skladu sa dominantnih hetero-normativima i svetonazorom većine, budući da je lik Krleta postavljan sa sasvim prirodno i sa vešto postavljenom kosinom u odnosu na tipsko i izraubovano. U tom smislu, i ovaj je lik pravi mali podvig i, slično gorenavedenim primerima, pravac u kom bi ovdašnja filmska i serijska dramaturgija trebalo da se kreće.
Budući da ovde govorimo o pet prominentnih likova queer profila u tri valjane novije televizijske serije, može se nešto glasnije i samouverenije izraziti nada da se možda već naredne godine u ovo vreme više uopšte nećemo baviti arheološkim cepidlačenjem na temu queer likova i motiva na ovom polju, već ćemo morati da biramo samo najilustrativnije i najuspelije primere te sorte. Poput ovde navedenih. Mustra je tu, pelcer je zdrav, staza dobrano utabana…
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 48 (jun 2019) možete pričitati na:
