Za sam početak, rafalno – Dexter Fletcher je maestro. I čudotvorac. I čudo. To je postalo jasno u poslednjih nekoliko godina, pri njegovom preusmeravanju u znatno burnije rediteljske vode, a kao aksiom se zacementiralo pre par sedmica kada je i u svetu i kod nas na velika platna stupio njegov izvanredan biopik (biografski film) o Eltonu Johnu – Rocketman.
Ako je potrebno, da pojasnimo – jedno od najprijatnijih filmskih iznenađenja pre par godina bila je odlična, zabavna, duhovita i nadahnuta sportska biografska komedija Edi zvani Orao sa Taronom Egertonom i Hughom Jackmanom u najvažnijim ulogama. Taj film je režirao Dexter Flertcher, vredni ostrvski epizodista za koga su (pomenimo i to) tamo osamdesetih godina prošlog veka mediji spekulisali i da je nepriznati/tajni mlađi brat Micka Jaggera. Još od te ere Fletcher je predano nizao uloge na malim i velikim ekranima, da bi svoj pravi poziv pronašao upravo u filmskoj režiji. Čudo koje je stvorio u srednjebudžetiranom a po svim osnovama uspelom Ediju zvanom Orao pokazalo se kao dovoljan zalog da dobije poziv da spasi što se spasti može nakon odlaska Bryana Singera (koji je, međutim, ostao jedini potpisan reditelj na špici) sa pozicije reditelja i inače mnogoproblematične a posve nezasluženo i nagradama i brojem posetilaca u bioskopima obasute Boemske rapsodije.
Boemska rapsodija je, uprkos izvesnim kvalitetima (koje su možda i zasluga upravo Dextera Fletchera koji je u zao čas i u cajtnotu preuzeo rediteljsko kormilo od grešnog Singera?), kako će vreme sigurno pokazati, sistemska greška koja će skliznuti put zaborava, ali jeste važna stavka za trasiranje puta ka potpunom trijumfu, što Fletcherov Rocketman svakako jeste. Edi zvani Orao i pokazano u slučaju pominjane reanimacije Boemske rapsodije bile su, kanda, prirodne predfaze pripreme za ovako sveobuhvatan pogodak pravo u metu – Rocketman je, sveukupno gledano, istinski odličan film, a dobro se drži i kada ga razlistamo po potkategorijama. Reč je o uspelom i osobenom biografskom filmu (dakle, na zadate teme i omeđenom nezaobilaznom faktografijom), ali i o ubedljivoj identitetskoj drami, osim toga, dobar je primer poštenog queer filma, a, povrh svega, je briljantan primer mjuzikla diegetskog podtipa (gde muzički segmenti nisu ukras, već se radnja pripoveda kroz muziku, kroz u samu povest potpuno inkorporirane i detaljno i temeljno koreografisane i orkestirane muzičke pasaže).
Već od samog sabiranja (a tu treba dodati i fetišizaciju golemog britanskog doprinosa popularnoj kulturi i dvadesetog i ovog veka, kao i očigledan omaž ostrvskim društvenim dramedijama sa snažnim fokusom na tamošnje naravi i mentalitetske specifičnosti) gledaocu i/ili kritičaru može da se zavrti u glavi, tim pre što je pred očima i lakoća sa kojom je Dexter Fletcher, kao ovde nesporno ključna autorska figura, sve to sjedinio i uskladio, dovevši film do tog sveopšteg visokog sjaja. Naravno, Rocketman je i ostvarenje koje podseća na prominentan doprinos samog Eltona Johna pop-muzici današnjice i nešto skorije prošlosti, i ovaj film poentira i po tom pitanju. S tim donekle u vezi, mora biti naglašeno da je sam Elton John jedan od glavnih producenata ovog ostvarenja, te mu sledi pohvala i na konto intelektualnog poštenja i evidentnog odsustva uvek pogubne (auto)cenzure, budući da se Rocketman neprikriveno dotiče i manje laskavih i znatno mračnijih delova njegovog životopisa i aspekata evolucije njegove ličnosti.
Takav pristup (a koga je tek u bledim tragovima bilo u narečenoj Boemskoj rapsodiji) je doveo do cenzorskih zahvata u Rusiji i još nekim delovima sveta, ali i do R-rated oznake u SAD (što će, usled nešto ograničenije distribucije definitivno uticati na krajnji učinak ovog filma na američkim bioskopskim blagajnama). S druge strane, a to je na duže staze i poštovaocima ovog filma i hrabrijih autorsko-producentskih odluka i zahvata znatno važnije, dobili smo film koji dosta toga zanimljivog i bitnog progovora i na queer teme; dovoljno temeljno (film sveukupno traje samo 121 minut!) je obrađen turbulentan i znakovit odnos sa ljubavnikom- opsesijom-menažderom Johnom Reidom, a tu su i duhoviti prikazi života „u ormaru“ i pod teškom senkom neizrečenog i sputavajućeg.
Mimo svega pomenutog, Rocketman je i film kojim suvereno caruje i dalje mladi Taron Egerton u maestralno odigranoj glavnoj i naslovnoj ulozi; krupni glumački potencijala Egertona su verziranijim filmofilima već neko vreme dobroznani, a ovde je očito u potpunosti uživao i mogao da se osloni na Dextera Fletchera, sa kojim je već odlično sarađivao i radio u slučaju već pominjanog filma Edi zvani Orao, dok je sa Eltonom Johnom već delio ekran u jednoj sceni u samoj završnici Kingsmana 2, koji je, pak, režirao Matthew Vaughn, producent i Rocketmana. Pošto je bio izvrstan i u ranijim mu krupnijim rolama na filmu, teško da ovde možemo ustvrditi da je tek u ovom ostvarenju došlo do eksplozije njegovog dara i zbilja unikatne glumačke pojave, nošene i finim skladom duhovitosti, osvedočenog šarma i tananog osećaja za tragizam, koji izbija iz prikrajka, ali možemo da kažemo da je Taron Egerton (i) ovom svojom ulogom podsetio da ga moramo pomno pratiti kakvog god glumačkog zadatka da se prihvati.
Rocketman, mimo mogućih prognoza po pitanju eventualnih oskarovskih nominacija i zarade na kino-blagajnama, je već sada jedan od najboljih repertoarskih filmova godine, a, uz to, i začudan primerak feel-good filma i pravi užitak za gledanje (na što većem platnu/ekranu). Sve i da vam muzika Eltona Johna nije bliska i/ili draga. Ako je potrebno i numerički – prosto-naprosto, 5/5.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 48 (jun 2019) možete pričitati na:
