Roditeljstvo je privilegija, uglavnom heteroseksualnih majki i očeva. Heteropatrijarhat je te uloge jasno podelio, pa se na primer često govori o „majčinskom instinktu“, dok se „očinski“ spominje tek u novije vreme. Tako je najpre zbog toga što su u tradicionalnoj porodici majke sve do skoro bile jedine koje su brinule o detetu, dok su se muškarci doživljavali kao „domaćini“, oni čiji je zadatak da obezbede materijalnu sigurnost. Za ljubav i razumevanje, te „roditeljski instinkt“, se nije imalo vremena.
Menjala se i uloga deteta – u srednjem veku su potomci radili u drugim kućama kao sluge ili šegrti, pa su na taj način sticali „obrazovanje“. Tako roditelji svoja iskustva nisu prenosili na vlastito dete, već ih je ono sticalo u tuđoj porodici (Vederil, 2005). Odgajanje dece je polako počelo da se menja u 15. i 16. veku, kada je sistem šegrtovanja zamenjen školovanjem. Najveća promena je ipak došla na polju usredsređenosti porodice na dete, te želji da se s potomstvom provodi više vremena. To se najpre odnosilo na imućnije familije.
U 17. veku su se pojavile i knjige s instrukcijama o tome kako bi roditelji trebalo da se ponašaju prema svojoj deci, pa se porodica sve više okreće odgoju. Ipak, tek se u 20. veku javljaju psihološke teorije o odgajanju dece, a s njima i želja da se detetu pruži najbolje. Dete od šegrta postaje deo privatne porodice, pa se u njega investira zbog genetskog materijala koji mu se ostavlja u amanet, ali i zbog iskustava koje roditelji na njega prenose, na kraju i iz ljubavi. Detinjstvo više nije samo jedna od životnih etapa, već postaje „najlepši period života“, a deca počinju da budu „ukras sveta“, bića koja imaju prava kao i odrasle sobe.
S modernizacijom roditeljstva, te borbom za ljudska prava, i drugim grupama (čitaj manjinskim) se priznaje želja za potomstvom. O istopolnim brakovima se govori relativno kratko, a s tim ljudskim pravom su došle i druge rasprave – na primer ona o surogat majkama. Iako se surogat majčinstvo u većinskom društvu najčešće vezuje za gej parove, ovom rešenju se okreće i dobar broj heteroseksualnih parova, naravno onih imućnijih.
Surogat majke nisu nov fenomen, a parovi su se i u prošlosti odlučivali na taj korak. U srpskoj tradiciji se na primer dešavalo da porodice s više dece ustupe jedno rođacima koji su bez potomstva, pa slobodno može da se kaže da su to sami počeci surogat majčinstva. O tome nema mnogo pisanih tragova, ali su sve do skoro mogle da se čuju priče o takvim sporazumima.
Istopolni parovi su u priču ušli vekovima kasnije, na šta se u konzervativnim sredinama i dalje gleda s negodovanjem. Za fenomen surogat majčinstva su, kao i za mnogo toga drugog, ipak više „zaslužni“ strejt parovi, budući da su većina. Vantelesna oplodnja, sve fleksibilniji stavovi društva prema roditeljima koji sami odgajaju decu, te želja za rađanjem dece u kasnijoj životnoj dobi, sve su to razlozi zbog kojih je surogat majčinstvo postalo biznis, te globalni fenomen.
Preciznih podataka o broju novorođenčadi koja je na svet došla na ovaj način nema, ali zato ima izveštaja koji procenjuju koliko ova „industrija“ vredi ¬– 2012. je donosila ukupnu dobit od šest milijardi dolara. U Velikoj Britaniji se broj roditelja koji su tražili pomoć od surogat majki u periodu između 2011. i 2018. godine utrostručio, te se sa 121 para popeo na 368. Broj slučajeva može biti i veći, budući da parovi nisu u zakonskoj obavezi da zvanično podnose zahteve.
U Srbiji je surogat majčinstvo još uvek nezakonito, a to bi mogao da promeni Građanski zakonik. Očekuje se da bude gotov u oktobru 2021, te usvojen 2022. godine, kada bi, između ostalog, mogao da reguliše i ulogu surogat majki. Politika je još 2019. pisala o tome da će surogat majčinstvo s novim zakonikom biti dozvoljeno, i to uz „umerenu nagradu“. Žena koja bude nosila plod biće „rodilja“, a imaće pravo na naknadu troškova tokom trudnoće i porođaja. Sume će se, kako se tvrdi, kretati između osam i petnaest hiljada evra. U poređenju sa cenama u drugim delovima sveta, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, ove su sume daleko manje.
Kao što smo već pomenuli, surogat majčinstvo postaje sve jača industrijska grana. Na YouTube kanalu Fowl_Mouth_Mama mogu da se pronađu informacije o cenama i uslovima. Vlasnica naloga, i sama surogat majka, govori o svom iskustvu. Na početku kaže da surogat majka uslugu može da pruži rođacima ili prijateljima, potpuno besplatno, ili neznancima, a uz pomoć kompanije koja za to dobro plaća – te 2017. godine, kada su videi objavljeni, za surogat majčinstvo se u SAD plaćalo između 40 i 60 hiljada dolara. Danas ta suma iznosi između 65 i 75 hiljada dolara, s dodatkom za privatne troškove (deo sume koji ide surogat majci). Važno je da se napomene da surogat majke u SAD ne mogu legalno da budu plaćene za trudnoću, te novac primaju kao „nadoknadu za pretrpljenu bol“.
„Povoljne“ nadoknade za surogat majke uglavnom važe za Sjedinjene Američke Države, dok u manje razvijenim zemljama „rodilje“ dobijaju daleko manje novca. Sigurno je da se najviše prašine podiglo u Indiji, koja je sredinom 2020. godine i zabranila komercijalno surogat majčinstvo. Problem je nastao zbog toga što je ova zemlja bila vodeća na tom polju, a zbog niskih cena – parovi su plaćali između 20 i 40 hiljada dolara (ponekad mnogo manje), dok se u Americi cena kreće i do 200 hiljada dolara (od čega majka dobija određeni deo, dok ostatak ostaje kompaniji). Novom uredbom je u Indiji ukinuto komercijalno surogat majčinstvo, a žene mogu da budu „rodilje“ samo iz „altruističkih razloga“, te da „uslugu“ pruže isključivo indijskim parovima bez potomstva. Mnogi su podržali zabranu u Indiji, budući da su surogat majke u ovoj zemlji često bile eksploatisane.
Negativnoj slici surogat majčinstva doprinose i mediji, koji o surogat majkama neretko govore kao o „matericama za iznajmljivanje“, što je nakon romana, te serije Sluškinjina priča dobilo još mračniji prizvuk. Zbog toga se surogat majčinstvo upoređuje s nehumanim praksama, poput prodavanja organa, te se tvrdi da se telo majke „otima“ i kontroliše tokom trajanja trudnoće. Eksperti ipak ističu da zakonske regulative sprečavaju da se to dogodi, jer je surogat majka zaštićena stavkama u ugovoru. Problem je što se zakoni često ne poštuju, posebno u manje razvijenim zemljama.
Stručna literatura kao problem najčešće spominje ogromne klasne razlike između parova koji uslugu naručuju i surogat majki, pa je to obično jedan od osnovnih argumenata za zabranu. Pored toga se navode i zdravstveni rizici, eksploatacija nekoga na osnovu pola, kao i veoma niske nadoknade koje dobijaju surogat majke u nerazvijenim zemljama. Naime, mnogi tvrde da surogat majke ne bi izabrale da to budu da nisu siromašne, pa ne možemo da se pretvaramo da kontekst siromaštva ne postoji.
Drugi pak tvrde da izbori koji se naprave usled teške finansijske situacije nisu besmisleni, te da bi i izbor surogat majki trebalo da se poštuje ukoliko su ga napravile svojevoljno i s ciljem da sebi i svojoj porodici poboljšaju kvalitet života (slično tvrde i oni koji kupovinu jeftinih patika koje proizvode deca u siromašnim zemljama pravdaju željom da toj deci obezbede obrok). Društvo bi ipak trebalo da im omogući više izbora, te dovoljno informacija da na vreme procene rizik. Stručnjaci tvrde da su one žene koje iz nužde prave ovakve izbore uglavnom ugrožene i na drugim poslovima koji su im dostupni.
U knjizi Sharmile Rudrappa „Discounted Life: The Price of Global Surrogacy in India“ stoji da među alternativne izbore surogat majki u Banagloru spadaju poslovi u fabrikama za proizvodnju odeće, gde su eksploatisane i plaćene taman toliko da ne umru od gladi. U drugim delovima zemlje rade kao kućne pomoćnice, u uslovima gde su često seksualno zlostavljane, potom kao seksualne radnice gde su ugrožene na isti način. Od surogat majčinstva su zarađivale više, ali opet daleko manje nego što bi dobile u Sjedinjenim Američkim Državama.
Indiju su dugo nazivali „svetskom fabrikom dece“, što je pojačalo predrasude. I dok razni eksperti brane surogat majčinstvo, iskustva majki su različita. Mnoge ističu kako ne žele da njihove ćerke budu surogat majke kao one, što je već dovoljan dokaz da ovaj „posao“ nije najsrećnije rešenje. Parovi koji za uslugu plaćaju često tvrde kako uslovi ipak nisu strašni, budući da se od surogat majki očekuje jedino da „leže i da se opuste“.
Istina je, kao i obično, malo drugačija ¬– surogat majke su u Indiji morale da žive u posebnim kućama, zajedno s drugim surogat majkama, gde su konstantno bile pod prismotrom. Sume koje su dobijale su često bile daleko manje od onih koje se zvanično objavljuju, pa su neke žene nakon porođaja ostajale s pet hiljada dolara u rukama. Istina je da su u svim registrovanim slučajevima surogat majke dobrovoljno pristajale na ponuđene uslove, ali se tu opet vraćamo na pitanje koliko je nešto dobrovoljno ukoliko je uslovljeno siromaštvom.
Sigurno je da se surogat majčinstvo u Indiji razlikuje od onog u Sjedinjenim Američkim Državama, pa se skoro čini da se radi o potpuno različitim praksama. Izbor napravljen zbog ekstremnog siromaštva nije isto što i zbor napravljen kada onaj koji bira nije smrtno ugrožen. Kao i na svim drugim društvenim poljima tu nastaje procep – neosporno je da se siromašni eksploatišu, budući da im nije ponuđen alternativni izbor. Pobornici surogat majčinstva s druge strane kažu da pravo na kritiku imaju samo oni koji mogu i umeju da surogat majkama pruže alternativna rešenja – hranu, kuću i budućnost za njihovu decu. Istina je da je skoro svuda u svetu to problem koji niko ne želi da reši, a iz jednostavnog razloga – ne donosi dobit.
Ono što neko misli o surogat majčinstvu sigurno zavisi i od toga koju od ovih priča izabere da čuje – na YouTube kanalu Sensible Surrogacy svedočanstvo se razlikuje od onih u Indiji – možda najviše zbog toga što se radi o iskustvu privilegovanih. Istina je možda negde između bogatstva i siromaštva, povlašćenih i onih koji sanjaju ispunjenje bazičnih potreba.
Fortune je u junu 2021. godine pisao o ovom problemu, te o surogat majčinstvu tokom pandemije korona virusa. Mnogi parovi nisu mogli da preuzmu svoju novorođenčad zbog karantina i zabrane kretanja. Od početka pandemije se smanjio i broj surogat majki u Sjedinjenim Američkim Državama, a iz agencija kažu da se vrtoglavo menjao, isto kao i broj roditelja koji žele da dobiju potomstvo na ovaj način.
Zasnivanje porodice uz pomoć surogat majki je u 2021. postalo teže nego pre, pa parovi ostaju na listama čekanja između šest i devet meseci, što je duplo duže nego pre početka pandemije. Tako je zbog toga što je broj surogat majki opao za 60% u odnosu na prethodne godine. Eksperti tvrde da je tako zbog toga što većina potencijalnih surogat majki čeka da se stvari vrate u normalu – u Sjedinjenim Američkim Državama mnoge još uvek rade od kuće, te brinu o online školovanju svoje dece, pa bi im trudnoća dodatno otežala situaciju. Druge pak brinu zbog virusa, od kojeg se povećava rizik tokom trudnoće. Za mnoge je problem i vakcina – od surogat majki se očekuje da budu vakcinisane, što veliki broj i dalje odbija.
Najava legalizacije surogat majčinstva u Srbiji je još 2019. godine dovela do podela – s jedne strane je oduševljenje onih koji na drugi način ne mogu da dobiju biološko potomstvo, s druge stavovi onih koji tvrde da se radi o eksploataciji, čak trgovini decom. U zemlji u kojoj je čak 40% radno sposobnih žena isključeno s tržišta rada ovo potencijalno može da postane problem, pa se tu opet vraćamo na pitanje koliko je dobrovoljan izbor koji je uslovljen ekstremnim siromaštvom.
Hristina Cvetinčanin Knežević za portal Mašina piše da „odricanje od sopstvene telesne autonomije ne sme biti pitanje izbora između gladovanja i preživljavanja“ jer se na taj način „ohrabruje društvo u stavu da su ekonomski ranjive žene, kao inkubatori, dostupne za „jednokratnu upotrebu‟ parovima koji to sebi mogu da priušte“. Podseća se i na „reproduktivne slobode uglavnom ne-belih žena koje su kroz istoriju imale malo kontrole nad svojim telima, telesnom autonomijom, reproduktivnim pravima i slobodama, bez obzira da li je reč o periodu ropstva, u kome su Afroamerikanke rađale nova „sredstva za proizvodnju‟, a koje danas čine veliku većinu „surogata‟ u Sjedinjenim Američkim Državama, ili o prisilnim sterilizacijama Romkinja u Čehoslovačkoj (Killing the black body: race, reproduction, and the meaning of liberty, 1997), starosedelkinja u Peruu ili siromašnih žena u Indiji“.
U kontekstu surogat majčinstva se nikada, ili veoma retko, spominje da je usvajanje dece alternativa. To je izgleda stvar bogatih, koji mogu da priušte surogat materinstvo, valjda zbog toga što se s bogatstvom uvećava značaj nečijeg genetskog materijala. Na kraju je reč o ozbiljnoj etičkoj dilemi, piše Cvetinčanin Knežević – „da li je biološko roditeljstvo ljudsko pravo koje može biti ostvareno upotrebom tela druge osobe? I ukoliko jeste − da li je u redu da naša prava stičemo na osnovu ukidanja osnovnih ljudskih prava na dostojanstven život onim ženama koje su zbog loših egzistencijalnih uslova primorane da budu „surogati‟?“
Bol onih koji iz bilo kojeg razloga ne mogu da imaju biološko potomstvo je stvaran, ali se u pričama o tom bolu često zaboravlja na drugu stranu – surogat majke koje i same osećaju bol, što zbog uslova u kojima žive, što zbog toga što su postale instrumenti za ispunjavanje tuđih potreba.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
